Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Анри де Гросувр (1967) један је од најзначајнијих француских геополитичара телурократске оријентације. Највиша политиколошка и историографска знања стекао је на париској Сорбони. Усавршавао се на Институту за високе европске студије у Стразбуру и на универзитетима у Бону и Харварду. Члан је многих европских института, организација, консултантских кућа и удружења. Био је на челу „Лабораторије европских идејаˮ која је 2006. године основана у Стразбуру. Аутор је бројних анализа о међународним односима које је објављивао у најпрестижнијим светским часописима. Посебно интересантни јесу његови текстови посвећени најважнијим економским и политичким питањима која се односе на подручја централне и источне Европе. Његове геополитичке концепције засноване су на на идеји о савезу Француске и Немачке и еманципованој Европи која је ослобођена од америчког утицаја и на евроазијским концепцијским основама повезана с Русијом.
Гросувр је писац капиталне монографије Париз – Берлин – Москва: пут независности и мира која је први пут објављена у Француској у мају 2002. године, и која је имала више издања, од којих је издање из 2014. године објављено на српском језику. Његова основна хипотеза заснована је на потреби одбацивања модела америчког војног интервенционизма и злоупотребе НАТО у ратовима широм света који су, нарочито у постхладноратовском раздобљу, вођени противно француским и европским интересима (Ирак, Босна, Србија, Сомалија, Авганистан). Француски аналитичар уочава продубљивање јаза између Европе и Америке, којој је у стратешком интересу да спречава повезивање Француске, Немачке и Русије, за које предлаже успостављање појединачних „зона географске одговорностиˮ као првог стадијума ка стварању „евроазијске тврђавеˮ којој би се у следећој фази придружиле Индија и Јапан. На тај начин Европа и свет ослободили би се увелико начете америчке глобалистичке хегемоније.
У прилог овом ставу поменути политиколог истиче податак о америчком учешћу у светском БДП које је на почетку 21. века износило свега 25 процената, наспрам периода после Другог светског рата, када је ово учешће износило читавих 46 процената. Отуда је за Европу најважније сазнање да некадашњу америчку позицију у светској економији све више заузимају „економски просперитетна Кина и опорављена Русијаˮ. Ипак, слично другим геополитичарима телурократске оријентације, Гросувр се залаже за „реафирмацију самоспознаје Европљанаˮ ка успостави свести о заједничком прапореклу са осталим евроазијским народима, јер се једино на тај начин може обезбедити равноправност свих који живе на простору Великог континента. Управо због тога за читаоца Гросуврове студије о „путу независности Европеˮ посебно су инспиративни одељци у којима се бави изазовима европског хуманизма и духовности, односима католичанства и православља, али и ставу европских друштава према све већем приливу муслиманских имиграната и уопште односу према исламу. Занимљиво је да Гросувр, као и већина француских геополитичара телурократске оријентације, одбацује „као апсурднуˮ Хантингтонову теорију о судару цивилизација, која је заправо у функцији спречавања сарадње Европе с великим муслиманским државама.
Геополитички голизам
После завршетка Другог светског рата геополитика је на европском континенту постала јавно проскрибована научна дисциплина. Основни аргумент за ову појаву односио се на њен „нацистички грехˮ, односно злоупотребу геополитичких истраживања у време постојања Трећег рајха. Након окончања рата у том погледу није била изузета ни Француска, иако је амерички притисак на ову државу био знатно мањи у односу на Западну Немачку у којој је процес „денацификацијеˮ подразумевао забрану свих геополитичких истраживања. Почетком шездесетих година 20. века Француска је постала четврта нуклеарна сила света, а њена еманципација почивала је на убрзаном економском развоју, демографској експанзији и снажним оружаним снагама.
У то време познати француски државник Шарл де Гол био је на челу покрета националног препорода чији је успех повезивао и са положајем Европе у међународној политици. Као присталица националног суверенитета противио се стварању супранационалних тела која би била надређена државама, посебно робуснијем присуству НАТО на тлу Европе. На тај начин је озбиљно довео у питање дугорочне стратешке интересе САД на Старом континенту. Због свега тога на састанку утицајне Билдерберг групе у Вилијамсбургу 1964. године донета је одлука о његовом свргавању, а што се и догодило после студентских и левичарских демонстрација 1968. године.
Подсетимо, Де Гол је био присталица европског уједињења од „Атлантика до Уралаˮ и велики противник третмана Европе као геостратегијског експонента таласократије на западу Евроазије. Поред тога, залагао се за политику детанта у односу на Совјетски Савез, а француску државу доживљавао као мост који може да повеже две суперсиле, САД и СССР. Де Гол је британску политику означавао као „америчког Тројанског коња у Европиˮ и ветом, у два наврата, спречио да ова држава постане пуноправни члан ЕЕЗ (то се догодило тек 1973. године). Упркос Де Головом одласку са политичке и 1970. године животне сцене, голизам је опстао као трајна чињеница француског друштвеног и политичког живота. Његови фундаменти су засновани на снажној улози државе, јакој управи, развијеној економији и стабилном друштву. Мада је у првобитној верзији био ослоњен на традиционалистичке кругове француског друштва и политичке деснице, голизам је последњих деценија привукао све више следбеника међу присталицама француске левице, која одбацује онај модел глобализације који светска добра претвара у власништво транснационалних корпорација. Коначно, у спољној политици деголисти се декларишу као присталице реалистичког приступа.
Овоме додајмо да нису без основа и одређене теорије које овом феномену приписују и одговарајуће конспиролошко значење, а што је посебно надахнуто описано у радовима Жана Парвулескуа, познатог истраживача окултне позадине светске историје. У својим иступима он указује на постојање „тајног геополитичког голизмаˮ и структура које су у француским институцијама опстале и после смрти генерала Де Гола. Њихова оријентација је изразито антиамеричког и телурократског карактера, чак и у околностима када су на власти француски политичари глобалистичке оријентације – попут актуелног председника Емануела Макрона који је потекао из кругова „међународног банкарског братстваˮ, али који не може да игнорише постојање оваквог метаисторијског француског архетипа (прочитати излагање Макрона на маргинама Самита у Бијарицу августа 2019. године где је говорио о потреби повезивања Француске с Русијом, и указивао на успех кинеског привредног модела који је остварен уз подршку државе, а што је један од основних принципа деголизма – прим. аутора).
Тројни осовински савез
Занимљиво је да је за прво издање Гросуврове књиге предговор написао Пјер–Мари Галоа, један од најистакнутијих сарадника генерала Де Гола и аутор концепта француске нуклеарне самосталности. Галоа се позиционирао као противник америчке политике и ратова које је ова држава водила у постхладноратовском раздобљу. Он је посебно критикивао војни ангажман САД на Балкану и подршку балканским муслиманима повезивао с интересима утицајних нафтних корпорација на Блиском истоку. Осим тога, веома оштро је коментарисао исказане реваншистичке амбиције Немачке на подручју бивше Југославије. Као француски родољуб позитивно је оценио појаву Гросуврове књиге која је отворила „политичке, економске, дипломатске и стратешке перспективеˮ за Француску која је, придружујући се Америци и Немачкој у процесима разбијања Југославије, одустала од сопственог суверенитета и независности. У предговору писаном 2002. године, Галоа је исказао одређени скептицизам о интересу Русије да негује односе с Паризом, луцидно опажајући да је амбиција Москве све више окренута ка зближавању с Пекингом и регијом Азија – Пацифик.
За Галоа је у то време важан био Путинов говор у Бундестагу 2001. године, у којем је указао на припадност Русије Европи, што је ојачало положај Немачке као потенцијално главног стожера руских енергетских ресурса за остатак Старог континента. Из оваквих руско-немачких веза проистекла је и реализација кључних енергетских гасовода „Северни ток 1ˮ и касније „Северни ток 2ˮ којима су озбиљно доведени у питање амерички стратешки интереси на европском континенту. Због тога је, између осталог, осмишљен сценарио украјинске кризе која континуирано траје од 2014. године, а која је од 24. фебруара 2022. године прерасла у отворени оружани сукоб, где је једна од основних геополитичких последица прекид енергетских веза између Русије и Европе. Занимљиво је да је реч о енергетској вези која је успостављена сада већ давне 1973. године, када је Европа исказала неупоредиво виши степен самосвести у односу на садашњу самоубилачку политику коју води од почетка рата у Украјини.
Подсећамо да је Анри Гросувр монографију Париз – Берлин – Москва написао 2002. године, уочи друге америчке војне интервенције у Ираку, када су отпори европских држава овом чину били веома изражени. Званични Париз је био изразито против војне интервенције и о томе су се јасно изјашњавали председник Жак Ширак и министар иностраних послова Доминик де Вилпен. Сличне ставове заступао је и немачки канцелар Герхард Шредер. Иначе, ова књига писана је као део ауторове подршке француском социјалистичком политичару Жан-Пјер Шевенману, уочи председничких избора 2002. године. Гросувр је тада настојао да објасни због чега је идеја деголизма важна не само за Француску, већ и за Европу „која је сведена на велико тржиште, привредни џин, али и политички патуљак којим нужно управљају САДˮ. Отуда није чудно што „бриселска Европа одбацује Русијуˮ која се систематски демонизује у западним медијима. Управо због тога Гросувр настоји да на другачијим основама арткулише положај Европе у сложеним међународним односима насталим после завршетка Хладног рата, када је и Француска почела да губи свој историјски и политички идентитет.
Зашто Француска
Анри де Гросувр већ у првом поглављу своје књиге настоји да читаоцима опише унутрашње политичке прилике у Француској и сопствено виђење нужности превазилажења поделе на десницу и левицу. Потом указује на кључне постулате америчке политике у Европи која се заснива на чувеној римској формули divide et impera, затим инструментализацији вредности демократије и људских права, напуштању модела регулисања међународних односа у оквиру система Уједињених нација и тенденцију „политичке инструментализације НАТОˮ. Он посебно упозорава на постојање „културе рата САДˮ који је овој држави потребан из три разлога: најпре да би одржала светску доминацију у сфери високих технологија, нарочито у електроници, где војна индустрија покреће и тзв. цивилну привреду, потом да би кроз улагања у војну индустрију обезбедила укупан привредни раст, као и да би очувала доминацију у свету.
Француски теоретичар се у свом истраживању позивао на гласило америчког СИО Спољни послови (март–април 2001) које бележи укупан пад америчког удела у светском БДП са 46 процената одмах после Другог светског рата, на свега 25 процената на почетку 21. века. Гросувр открива да се иза „велике сценеˮ одвија безобзиран „економски рат између Европе и Америкеˮ који се испољава у широком спектру: од питања увоза америчког меса и банана, преко сукоба између Ербаса и Боинга, теме генетски модификованих производа и пољопривредне трговине, али и области енергетике и животне средине које ће постати главне теме у будућности. Из једне овакве перспективе Анри де Гросувр с правом поставља реторичко питање: Зашто осовина Париз – Берлин – Москва?
Када разматра ову тему Гросувр, пре свега, полази од интереса Француске за коју је Оријентација на Исток (концепт немачког геополитичара Хаусхофера) и упућеност на сарадњу с Немачком питање од прворазредног егзистенцијалног значаја. Тако је утицајни генерал Франсоа Клер (рођен у Алзасу) сматрао да Немци поново треба да имају улогу у средишту Европе. Наиме, њихов географски положај, привредни раст и историјско искуство, дају им могућност да развију своју спољну политику која у многим сегментима (посебно у одбрамбеној сфери) треба да буде усаглашена с Француском, која би могла да буде коректив у неким сложеним историјским споровима, попут пољско-немачког. Као присталица мултиполарности овај француски генерал се залагао за „једну велику латинску, германску и словенску Европуˮ чије би постојање било могуће кроз свесрдну сарадњу Француза, Немаца и Руса. Сличне ставове заступао је и генерал Анри Пари, један од најближих Шевенманових сарадника, који се залагао за сарадњу с Немцима и удаљавање од Британаца који се увек одлучују за „отворено мореˮ.
Упоредо с геополитичком оријентацијом Париза на Берлин и Москву, у тзв. идеолошкој сфери, француски аналитичар предлаже отклон од „либералне мондијализацијеˮ која не само на планетарном нивоу, него и у границама националних држава, продубљује јаз између богатих и сиромашних. Због тога је једна од њених последица разарање суверених држава, народа и нација, у корист „полиморфне моћи која настаје у планетарним размерамаˮ. Врховну пирамиду ове структуре чине неименовани берзански и финансијски шпекуланти који врше погубан утицај на предузећа, посебно на њихове руководиоце од којих се у кратком времену очекују велики профити. Логика либералне мондијализације допринела је и незапамћеној концентрацији моћи у рукама веома малог круга „изабране елитеˮ за коју је демократија скуп експеримент, јер изазива претерана очекивања код људи (погледати опширније у: Семјуел Хантингтон, Криза демократије, 1976).
Географска одговорност
У настојању да теоријски артикулише „пут независности Европеˮ француски политиколог у својој монографији дефинише оригинални модел преуређења великог евроазијског копна. Реч је о тзв. појединачним зонама географске одговорности које предвиђа за Француску, Немачку и Русију. Гросувр је као француску зону географске одговорности означио подручје западне (приатлантске) и јужне (медитеранске) Европе, потом је простор централне и источне Европе описао као екслузивну немачку зону одговорности, док је Русија у овој визури „земља-ослонацˮ која треба да контролише најисточнији део Европе, затим Кавказ, постсовјетску централну Азију, као и остале азијске области с приобаљем. Овако успостављене појединачне зоне географске одговорности биле би само први стадијум ка формирању трансконтиненталне „евроазијске тврђавеˮ којој би се придружили Њу Делхи и Токио, а чија би улога била пресудна у ослобађању света од америчке глобалистичке хегемоније, која је већ на почетку 21. века била увелико начета.
Анри де Гросувр у својој монографији представља и низ практично-политичких савета које је неопходно испунити како би Европа постала истински независан пол светске политике. Тако се међу страницама ове књиге могу пронаћи и одељци у којима аутор предлаже начине исправљања нежељених ефеката либералне мондијализације, затим предлози за појаву мултиполарне равнотеже, механизми успостављања европске безбедности, идеје о једној врсти берзанског споразума између три државе, потом модели редефинисања заједничких циљева између Француске и Немачке (француско-немачка координација), као и конкретне мере које би водиле уједињењу две државе и стварању политичке Европе.
Из садашње перспективе рата у Украјини и потпуно прекинутих веза између Париза и Берлина и Москве, веома занимљиво делују делови монографије у којима Гросувр пише о могућем разрешењу енергетских изазова. Пажњу привлачи податак о томе да је осамдесет процената француске електричне енергије нуклеарног порекла, али и став да је интерес САД да подстичу политику ниских цена нафте да не би оживела производња нуклеарне енергије. Отуда Америка на француској и немачкој политичкој сцени финансира покрете зелених, који се залажу за потпуно одбацивање нуклеарне енергије. Коначно, Русија свој интерес види не само у повећаној производњи „црног златаˮ него и у њеној високој цени. Овом троуглу свакако треба додати и важне играче с политички нестабилног Блиског истока чије су, гасне и транспортне нафтне коридоре, све донедавно покушавале да контролишу САД.
Када констатује да је „Русија идеалан енергетски партнер за Европуˮ, француски геополитичар има у виду неколико битних чињеница. Најпре, Русија има највеће светске резерве гаса, затим велике неискоришћене нафтне ресурсе, као и жељу да повећа извоз електричне енергије ка Европи. За Европу је посебна предност и то што се Русија налази на истом континенту, а што омогућава лакша инвестициона улагања у инфраструктуру. Поред тога, у последње две деценије, Русија је уложила огромна новчана средства у развој нафтних терминала (Санкт Петербург, на границама с Кином и на рубу Јапанског мора, у регији Каспијског мора) као и у изградњу нуклеарних електрана, што је био њен заштитни знак у доба СССР. Све то овим питањима даје круцијални геополитички карактер. Овоме додајмо да су све војне интервенције у последњој деценији прошлог и првим деценијама овог века изразито мотивисане борбом за овладавање енергетским ресурсима и транспортним коридорима, укључујући и актуелна дешавања у Украјини, где Русија поред одбране свог цивилизацијског ареала, тежи да заштити сопствене нафтно-гасне интересе.
Евроазијска тврђава
Мада је студија Париз – Берлин – Москва настала на почетку 21. века, многе геополитичке процене Анри де Гросувра и даље су актуелне. Једна од њих везана је за личност председника Путина и његову геополитичку оријентацију која је детаљно описана у поглављу Евроазијска политика Владимира Путина. Француски теоретичар се у овом делу књиге детаљно бавио будућим односима Русије са земљама ЗНД, Централне Европе, Ираном, Индијом, Кином и Западном Европом. Гросувр сматра да је основно полазиште Владимира Путина да је Русија „једна аутономна међународна силаˮ која је практично све до 2008. године избегавала било какве конфронтације у спољној политици. Као пример за то француски политиколог наводи руску подршку америчким војним снагама у Авганистану после догађаја од 11. 9. 2001. године на Менхетну. За Русију је на почетку 21. века примарни интерес била нормализација односа са суседним државама и јачање сарадње у оквиру Заједнице независних држава на постсовјетском простору. Ова оријентација, међутим, није спречавала Русију да инсистира на стратешким договорима с државама изван тзв. првог круга своје интересне сфере. Реч је пре свега о Ирану, Индији и Кини.
Гросувр указује да је питање руско-иранских односа био први значајнији тест спољнополитичке самосталности Владимира Путина. Реч је о држави која је „руски клијент у области наоружањаˮ. Упркос америчким протестима и постојању тајног споразума о забрани испоруке конвенционалног наоружања Ирану који су 1995. године постигли Ал Гор и Виктор Черномирдин, Путин је био веома одлучан у погледу наставка војне сарадње с овом државом. Поред тога, Русија се додатно анагажовала на изградњи нуклеарне централе Бушер у Персијском заливу, која је за Иран важна због смањења несташица електричне енергије. Разуме се да је контрола мреже нафтовода око Каспијског језера посебан изазов за сарадњу између две државе, а заједнички интерес је блокада пројекта нафтовода Баку–Џејан за чију су реализацију заинтересовани САД, Турска, Азербејџан и Саудијска Арабија. За Русију је, поред Ирана, нарочитo важно питање сарадње с Индијом, која се у свим пројекцијама новог поретка означава као један од стубова мултиполарности. Два евроазијска џина везује вишедеценијска трговина оружјем и истраживања у области војне индустрије која датирају још из совјетског периода. Осим тога, Индија је веома заинтересована и за сузбијање исламског екстремизма на подручју Кашмира, а предност Русије је што може да игра и улогу посредника у компликованим индијско-кинеским односима.
Са ове временске раздаљине показало се да је ипак најчвршћи темељ „евроазијске тврђавеˮ био руско-кинески оквирни споразум о партнерству потписан у лето 2001. године. Реч је о договору вишедимензионалног карактера којим се регулишу многобројна питања, попут међусобне трговине, потом заједничке границе која се постепено демилитаризује, онда сарадње у области безбедности у оквиру ШОС, али и гасне геополитике – изградњом нафтовода који повезује Иркутску област с кинеским регионом Далинг. Гросувр посебно указује на важност овог споразума за Кину која се после 11. 9. и америчког продора у Авганистан и притисака на Пакистан нашла у својеврсној изолацији. Због тога француски аналитичар указује на значај повезивања две континенталне силе којим се смањује амерички утицај у централној Азији.
Коначно, из перспективе садашње украјинске кризе, односи између Париза и Берлина с једне стране, и Москве с друге стране, таквог су карактера да је тешко очекивати њихово побољшање у блиској будућности. То међутим не значи да на француској и немачкој политичкој сцени не постоје и даље оне друштвене снаге о којима је Гросувр писао у предвечерје Другог ирачког рата, а које су се и тада, као и данас, противиле самоубилачкој политици „атлантских структураˮ у Паризу и Берлину. Већ смо указали да је једна од основних порука Гросуврове анализе она о деголизму као трајној чињеници француске метаисторијске телурократске мисије, која свог природног савезника види у сличним геополитичким структурама у Немачкој и Русији. Само на тај начин могуће је градити европски пут мира и независности.
ЛИТЕРАТУРА: Анри де Гросувр, Париз – Берлин – Москва: пут независности и мира, Фондација Достојанство, Нови Сад 2014; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар