Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Претходна четири текста су имала за циљ да се кроз приказ живота и дела појединих филозофа, као и филозофских праваца и учења, упознамо са две кључне епохе, хеленском и хеленистичко-римском, које заједно творе онај историјски период који називамо антика.
Чак и најдетаљнији прикази овог периода тешко да савременом човеку могу дати праву слику старе Грчке и Рима, јер је реч о епохи која у свом културолошки утемељеном облику траје више од једног миленијума. Само мислиоци и учења којима смо се бавили у претходним текстовима (Хераклит и Софисти у хеленској, те Епикур и Плотин у хеленистичко-римској епохи) временски обухватају скоро читав миленијум.
Због тога, циљ ових кратких приказа и није да се расплинемо у небројеним детаљима, већ да, колико је могуће сажетије, осветлимо оне принципе на којима се успостављао и опстајао дух епохе.
За разлику од претходних, овај приказ се неће бавити представљањем неког од филозофских мислилаца, али то не значи да онај којим ћемо се позабавити не заслужује да се нађе у самом врху најзначајнијих личности антике. Напротив! Александар Велики представља, по много чему, можда и најзначајнију личност епохе. Његова историјска улога и деловање дали су печат потоњем развоју, у првом реду европске цивилизације. Однос према држави, праву, моралу, принципима ратовања, религији, филозофији, уметности; после њега више није био исти.
Александар се појављује на граници хеленске и хеленистичко-римске епохе, где је својом историјском улогом, на најдиректнији начин хеленској био „гробар“, а хеленистичко-римској „творац“.
Хеленска епоха трајала је вековима. Живот у Хелади се одвијао у оквирима лепе обичајности, проистекле из раскошне грчке митологије и многобожачке религије. Државни оквир у коме Хелени живе не превазилази оквире града (полиса). Полиси често између себе ратују, стварају савезе, тргују… У своме економско-војном зениту, Хелени доминирају Средоземљем. Песништво, филозофија, кипарство и архитектура достижу највише узлете. Политички живот се одвија на градским трговима, на принципима непосредне демократије.
Да бисмо на потпун начин разумели дух хеленске епохе, неопходно је разумети улогу и значај полиса за хеленског човека.
Старим Хеленима, полис је био све. Он је био њихова суштина. Хелени су живели у органском јединству са полисом. Савремени човек, опхрван глобализацијским принципом, тешко може да разуме начин на који је стари Грк проматрао живот. Све што се код Хелена дешавало на пољу духовности, трговине, политике; дешавало се у полису, због полиса, у славу полиса. Само је у полису Хелен могао себе доживљавати слободним. Ван полиса, он је ништа.
Такво стање траје доста дуго, да би у 5. и 4. в.п.н.е. Хелада ушла у једну декадентну фазу. Стари принцип није могао више да изнедри било какав историјски помак напред, а неког новог принципа није било на видику. Чак ни Платонове и Аристотелове политичке теорије, усмерене на поправљање стања у Хелади, нису дале резултата. Једноставно, хеленска епоха није више била у стању да изнедри неки нови принцип, који би јој удахнуо нови живот. Историјски истрошена и „уморна“ само је чекала свој крај. А крај је брзо дошао.
У Пели, престоници Краљевине Македоније, 365.г.п.н.е. родио се човек који ће ставити тачку на стару Хеладу. Родио се Александар Велики, син Филипов и ученик Аристотелов. Биографију Александрову, представићемо у другом делу текста, а најпре ћемо се позабавити његовом историјском улогом.
Млад и амбициозан, Александар рано креће у освајачке походе. Покоривши Хеладу, он руши концепт на коме су Хелени вековима опстајали. Урушава се принцип органског јединства Полиса. Континуираним ратним походима настаје све већа држава, која захтева радикално другачије начине и принципе организације власти.
Унутар конгломерата новоосвојених држава и народа, ничу нови, велики административни и културни центри. Са Александром, први пут у историји настаје концепт који савремена политичка теорија назива „концептом светске државе“, дакле, потребом да се целим светом управља из једног центра. Александра можемо посматрати и као једног од пионира принципа субјективности, тако значајног за потоњу западну филозофију, јер све што је чинио, чинио је из властите воље и властите слободе.
На територијама које је за живота освојио, као и после његове смрти (а што је за нашу тему најзначајније) успоставља се један нови културолошки образац који називамо хеленистичко-римским обрасцем, а чије трајање ће бити оивичено трајањем римског царства.
Када се после Александрове смрти политичка моћ из Азије и са Балкана преселила у Рим, наметнула се потреба и за новим културолошким обрасцем. Принцип нове епохе као да је све своје новуме исцрпео у сфери политичког, војног и административног, тако да се у духовном смислу посегло за преузимањем готовог модела хеленске културе.
Политички и војно поражена Хелада, одједном је постала духовни колонизатор Медитерана. Овај процес ширења хеленске културе по Малој Азији, Медитерану и Риму, називамо хеленизацијом, из чега изводимо појмове хеленистичка, а касније и хеленистичко-римска епоха.
Дакле, Александра можемо посматрати и у једном другачијем светлу. Наиме, иако је војно и политички најдиректније урушио принципе на којима су Хелени вековима живели, у новонасталом свету, хеленска култура на волшебан начин налази своје место.
Изашавши из својих почетних уских оквира на много ширу „позорницу“, хеленска култура се наметнула као темељ свих потоњих модела на којима је стасавала европска цивилизација.
Тешко је поверовати да је овакав исход био и првобитна Александрова намера, али је вероватно још неозбиљније сумњати у жилавост хеленског духа.
Загледан у вечност и ослоњен на трајне принципе, хеленски дух, као да је сам себе предодредио за историјску улогу која му се указала ступањем Александра на светску позорницу.
Александар Велики – биографија
Александар III Македонски, познатији као Александар Велики, био је краљ Македоније од 336. до 323. године п.н.е.
Рођен је у Пели, 356.г.п.н.е. Његови родитељи су били краљ Филип II Македонски и Краљица Олимпијада.
Када је имао 13 година, Александра Филип шаље Аристотелу на поуку. Са још неколико принчева, Александар почиње да учи филозофију, политику, логику, религију, уметност, реторику… Захваљујући Аристотелу, код Александра се посебно развила љубав према науци, поезији и филозофији.
У 16. години се завршава његово школовање и тада почињу и његови први војни походи.
- г.п.н.е. у бици код Херонеје заједно са оцем Филипом односе победу.
- г.п.н.е. се сукобљава са Филипом због очеве женидбе.
- г.п.н.е. Филипов телохранитељ Паусаније убија Филипа, и Александар постаје краљ.
Побуне, које су биле честе у том периоду, Александар са лакоћом гуши.
- г.п.н.е. креће у поход на Тракију, како би осигурао северне границе пре похода на Персију.
- г.п.н.е. отпочиње велики поход на Персију.
- г.п.н.е. осваја Сирију и Левант, да би 332. освојио Египат, где је дочекан као ослободилац. У Египту оснива град Александрију.
После исцрпљујућих битака са персијским цaром Даријем III, 330. коначно осваја Персију.
- г.п.н.е. креће у освајање Индије.
Како би придобио наклоност становништва у новоосвојеним државама, принуђен је да прибегне лукавству. Уводи оријенталне обичаје (клечање, персијска одећа…) чиме наилази на отпор и противљење својих војсковођа и саме војске.
Инсистира на мешању Грка и Персијанаца, у коју сврху организује масовну свадбу, на којој се он и његови генерали жене персијским принцезама.
Сви ови догађаји утичу да војска почне да се буни, а војсковође да кују завере против њега.
Умире 10. или 11. јуна 323. г.п.н.е. у Вавилону, са 32. године.
Након Александрове смрти, војсковође (Дијадоси) деле царство између себе. Царство, које се у том тренутку простирало од Јадранског мора до Инда.
Његовом смрћу отпочиње хеленистичка епоха у свом пуном капацитету.
Извори:
- Коплстон, Ф: Историја филозофије – Грчка и Рим; БГ, 2015.
- Папазоглу, Ф: Историја хеленизма; БГ, 1967.
- Перовић, А.М.: Историја филозофије; Н.С. 1997.
Остави коментар