Антиглобалистички ресет

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Познати економски стручњак и нобеловац, Џозеф Штиглиц, написао је дело Глобализација и њене противречности (2000) које је временом постало угаони камен дебате о феномену који је обележио последњих неколико деценија међународне политике и економије. Штиглиц је у овој књизи доказао да су ММФ, Светска банка и трговински споразуми – као кључни инструменти глобализације, подстицали сиромаштво не само у земљама у развоју него и у најбогатијем делу света, укључујући САД и западноевропске државе. Подстакнут Брегзитом и избором Трампа за америчког председника, он је своје истраживање допунио поднасловом Антиглобализација у Трамповој ери (2017) где је детаљно објашњавао разлоге настанка „новог протекционистичког покрета“.

Штиглицова основна хипотеза заснива се на ставу о „лошем управљању глобализацијом“ које је изазвало незапамћене друштвене неједнакости. Све то је угрозило живот средње класе, повећало стрес и у комбинацији са све мањим улагањима у систем здравственог осигурања, изазвало „пораст морталитета и оболевања средовечних белих Американаца нехиспанског порекла у 21. веку“, који у истој популацији у другим деловима света опадају. Када се овоме додају алкохолизам, употреба дрога и пораст броја самоубистава – као све израженијих социјалних деформација у САД – онда и не чуди податак да је до 2016. године очекивана дужина живота у овој земљи била у сталном опадању (Брукингсов панел о економској активности, 23–24. март 2017). У исто време постоје и они који се могу сматрати великим добитницима глобализације. Реч је о једном проценту мултимилијардера, као и растућој средњој класи у Кини и Индији.  То свакако говори да се глобализација све више селила на Исток и да је као таква све више попримала незападна обележја (прим. аутора).

Мада нема никакве симпатије према Трамповој протекционистичкој оријентацији, Штиглиц подсећа да је „економска сегрегација“ у САД започела још осамдесетих година у „ери реганизма“, као и да је касније настављена током Клинтонове администрације и владавине Буша млађег, када је порез на капиталну добит износио свега 15 процената. Тако се догодило да најбогатији Американци плаћају мањи проценат пореза од својих прихода него они са знатно мањим примањима. По Штиглицу, све је то допринело општедруштвеној регресији, разбијању заједнице и последично стварању погодног амбијента за појаву „трампизма“ и обнову слогана „Америка на првом месту“.

У међувремену су се антиглобализацијски импулси пренели и на остатак света, који посебно у амбијенту актуелне корона кризе, не показује превише ентузијазма да следи упутства утицајних глобалистичких кругова. Реч је о својеврсном „антиглобалистичком ресету“ који амбијент кризе тумачи као јединствену прилику за јачање унутрашњих (не искључиво економских) потенцијала. Тако је Русија средином ове године усвојила нови устав који даје приоритет домаћем законском оквиру у односу на међународно законодавство, док је Кина, под чврстом диригентском палицом председника Си Ђинпинга, све више окренута јачању огромног унутрашњег тржишта. На идентичан начин реагује и ЕУ – као један од симбола глобализације, користећи различите механизме заштите свог тржишта (пример је најава да руска вакцина „Спутњик V“ неће бити призната на подручју Уније, или настојање да се због „непоузданости“ спречи инсталирање напредне кинеске 5G мреже).

Ипак, анализи међународних односа у новим околностима пожељно је опрезно приступити. Ово тим пре што је епоха глобализације испољила не само снажан унутрашњи динамизам већ је и допринела својеврсној „диверзификацији моћи“ која је у протеклим деценијама са државе „делегирана“ на утицајне недржавне актере (корпорације, невладине организације). Амбијент кризе оваквим тенденцијама свакако даје додатни подстицај. Подсетимо да је Франсоа Перол, тада у својству саветника председника Француске, предложио 2009. године да се формира „светска економска влада“, притом не објашњавајући ко би је сачињавао и шта би био извор њеног легитимитета. Свесни да је питање легитимитета најспорнији део концепта претварања света у „глобалну самоуслугу корпорација“, утицајни транснационални кругови настоје да своје амбиције реализују преко „влада националних држава“ на чијем се челу налазе пуки извршиоци њихових одлука. На тај начин држава се претвара у пуки сервис транснационалног капитала и без икаквог је суштинског суверенитета.

Појава „новог протекционизма“ у дојучерашњим државама–перјаницама глобализације сведочи и о својеврсном деклинизму (умору) западне (номинално хришћанске) цивилизације. Један од најозбиљнијих симптома ове појаве су учестали терористички удари с исламистичким предзнаком (Француска, Аустрија) а чији су извршиоци лица рођена на Западу која уопште не показују намеру да се интегришу у тамошњи систем „либералних вредности“. Муслиманске енклаве у срцу западних друштава у којима се живи по правилима шеријата, на драстичан начин показјују да је западнистичка мантра о „доминацији тржишта над остатком друштва“ била исувише ризичан експеримент, или још једна „идеолошка утопија“ чијем разарању управо присуствујемо.

ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011; Е. Кејс, А. Дитон, Морталитет и оболевање у 21. веку, Брукингсов панел, 23-24. март 2017; Џозеф Штиглиц, Глобализација и њене противречности, Miba Books, Београд 2018;