APIS – ČINJENICE I MITOVI O DRAGUTINU DIMITRIJEVIĆU

APIS – ČINJENICE I MITOVI O DRAGUTINU DIMITRIJEVIĆU

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Čuveni filosof Fridrih Niče je govorio o tome da istoriju stvaraju velike i kreativne ličnosti koje imaju tu snagu da usmeravaju mase, kanališu njihovu energiju i na taj način oformljuju nove istorijske okolnosti. Ukoliko se saglasimo sa ovom tezom onda moramo prihvatiti kao činjenicu i to da kroz biografije značajnih istorijskih ličnosti kao što su veliki monarsi, vojskovođe ili političari možemo i pratiti tokove istorije. Međutim ne smemo zanemariti ni činjenicu da su tvorci istorije ponekad bili i ljudi koji po svojoj ulozi u društvu nisu zauzimali najviše pozicije u hijerarhijski utemeljenoj strukturi socijalnih zajednica i država koje su na istima počivale, ali su svojim delima nesporno uticali na sudbine brojnih nacija i njihovih državno-pravnih i teritorijalnih organizacija. Jedna od takvih ličnosti je i pukovnik Apis koji će zasigurno odigrati značajnu ulogu u izrazito turbulentnom periodu na početku XX veka u Kraljevini Srbiji. Dragutinov nadimak Apis, preuzet iz grčko-egipatskih mitoloških predanja, kao da ga je predodredio za jednu čudnovatu životnu sudbinu ispunjenu brojnim mistifikovanim pričama i do dana današnjeg neotkrivenim tajnama.

Rođen je u cincarskoj porodici beogradskog limara Todora i majke Jovanke 18. avgusta 1876. godine u Beogradu. Majka i otac Dragutina Dimitrijevića preminuli su u njegovom ranom životnom dobu, pa je brigu o njemu preuzela sestra. Posle završene osnovne škole u Nišu i gimnazije u Beogradu upisao je nižu školu Vojne akademije, takođe u Beogradu koju je završio u rangu šestog kadeta u klasi. Potom je upisao i Višu vojnu akademiju za generalštabne oficire i 1898. godine dobio čin pešadijskog potporučnika srpske vojske. Važno je da napomenemo da u datom periodu istorije srpskog etnosa oficirski poziv nije predstavljao samo profesiju, već i pripadnost jednom posebnom elitnom sloju srpskog društva, tzv. oficirskom koru. Naime, još od početka Srpske revolucije 1804. godine, pa sve do stvaranja Jugoslavije gotovo svi srpski vladari su bili svesni činjenice da ukoliko žele da ispune vekovni ideal o slobodi srpskog naroda i pri tom da formiraju snažnu i modernu građansku državu, prethodno je bilo potrebno da generišu sposobnu i opremljenu vojnu silu, koja bi bila spremna da odgovori pomenutim izazovima. Iz navedenih razloga siromašna Srbija je veliki deo svog budžeta usmeravala na opremanje vojske u tehničkom smislu, ali i u logističkom, na školovanje neophodnih kadrova, kako u zemlji, tako i na prestižnim vojnim akademijama u Evropi. Na taj način, u zemlji sa nezavidnim privrednim i prosvetnim prilikama (kakva je bila Srbija u datom periodu) formirana je elita dobro obrazovanih oficira, čiji su pojedini pripadnici bili izrazito nezadovoljni političkim stanjem u državi. Upravo, pomenute prilike u zemlji motivisale su navedene oficirske krugove da zatraže i „prigrabe“ politički uticaj za sebe.

Jedan od tih oficira bio je i Apis koji je u društvu svojih mlađih oficirskih kolega stupio na javnu političku scenu u vreme vladavine poslednjeg monarha iz dinastije Obrenović – kralja Aleksandra I. Kralj Aleksandar je tokom svoje vladavine bio opterćen teškim bremenom nezadovoljstva javnosti i dobrog dela oficira njegovim brakom sa Dragom Mašin koja prema tadašnjim shvatanjima dela javnosti ni u kom pogledu nije bila dostojna uloge srpske kraljice i to ne samo iz razloga što je bila dosta starija od kralja, a uz to i udovica čije ime su dovodili u vezu sa brojnim skandalima, već i zbog toga što (najverovatnije) dinastiji nije bila u stanju da podari naslednika. Istovremeno, bahato ponašanje braće kraljice Drage, takođe oficira, koje je i te kako stvaralo dodatnu napetost u javnosti, čak i u najvišim vojnim krugovima, kao i animozitet istih prema vladarskom paru, a potom i afera u vezi sa čuvenom lažnom trudnoćom kraljice Drage, doprineli su okolnostima pod kojima je grupa mlađih oficira, poručnika i kapetana, na čelu sa Apisom skovala zaveru sa ciljem likvidacije kralja Aleksandra i njegove supruge. Apis nije bio inicijator smene dinastija, ali se zato uključio u već započete pripreme za prevrat iza kojeg su stajali liberali i naprednjaci, te prijatelji porodice Karađorđević i napose grupa starijih oficira. U zaveru ga je uveo njegov prijatelj Antonije Antić, poručnik i sestrić dr Đorđa Genčića. Uključenjem Apisa u zaveru, pokret je dobio ličnost koja je bila popularna među mlađim oficirima na osnovu čega je stekao status svojevrsnog duhovnog vođe 26. klase. Ova klasa je bila posebno revoltirana otpuštanjem 22 pitomca iz svojih redova od kojih je jedan, čak izvršio i samoubistvo. Oko Dragutina su se okupljali svi oni koji su u vojsci želeli korenite reforme, posebno u segmentu metoda koji su korišćeni u njenom svakodnevnom mirnodopskom funkcionisanju. Postao je istinski simbol i jedan „personalni generator“ celokupne akcije.

Prvi sastanak te grupe održan je 6. septembra 1901. godine u stanu poručnika Antića, a prema prvobitnom planu zaverenici su nameravali da kraljevski par likvidiraju na zabavi povodom proslave rođendana kraljice Drage u Kolarcu 11/23. septembra, dakle za nekoliko dana. Spletom okolnosti ovaj plan nije uspeo, ali neuspeh nije istovremeno značio i okončanje zavereničkih aktivnosti. Naprotiv! Uskoro, zaverenici su proširili zajednicu svojih saučesnika na brojne kolege iz vojnih krugova, ali i na političare, u prvom redu Đorđa Genčića, člana srpske vlade koja je podnela ostavku zbog ženidbe kralja Aleksandra sa kraljicom Dragom. U zavereničkoj grupi, Genčić je imao zadatak da utvrdi kakve bi spoljnopolitičke reperkusije na Srbiju imao čin promene na prestolu, ukoliko bi kralj umro bez naslednika prestola. Pokazalo se da nijedna od zainteresovanih velikih sila (Austrougarska, Rusija i Turska), usled međusobnih komplikovanih odnosa, ne bi bile u stanju da kandiduju određenu ličnost iz sopstvenih vladarskih dinastija za novog srpskog vladara, ali iste nisu ni pokazivale otvoreno protivljenje ideji, a kasnijoj i nameri „zavreničkog klana“ da na srpski presto dođe knez Petar Karađorđević, koji je u datom periodu živeo povučeno u Ženevi. Sam Petar je pokazao spremnost da sedne na srpski presto, ali ne i u situciji koja bi bila rezultat ubistva aktuelnog vladarskog para. Oslanjajuđi se na njegovo mišljenje jedna grupa starijih oficira-zaverenika na čelu sa generalom Jovanom Atanackovićem predložila je da kralj ne bude ubijen nego svrgnut i proteran. Apis i mlađi zaverenici nisu prihvatili ovaj predlog smatrajući da bi takva situacija bila izvor konstantne nestabilnosti u zemlji i u noći 28. na 29. maj 1903. godine po julijanskom kalendaru odlučili su da konačno sprovedu plan o ubistvu kralja i kraljice. Pod raznim izgovorima, zaverenici iz unutrašnjosti prispeli su u Beograd, gde su se priključili svojim kolegama. Do trenutka početka akcije, zaverenici su vreme provodili u lokalnim krčmama, u vidno euforičnom raspoloženju, a pred ponoć svi su se okupili u Oficirskom domu. Zadaci su u međuvremenu podeljeni, pa su različte grupe zaverenika u ponoć krenule u akciju. Apis je predvodio grupu koja je imala zadatak da ovlada kraljevskim dvorskim kompleksom, nakon čega je planirano da ubiju kralja i kraljicu. U dva sata posle ponoći kapiju dvora im je otvorio gardijski poručnik, a potonji general i predsednik jugoslovenske vlade Petar Živković. Bez znatnijih problema zaverenici su ušli u dvor, dinamitom razvalili vrata spavaće sobe kralja i kraljice, ali u prvi mah, učinilo im se da su privatne prostorije vladarskog para napuštene.

U međuvremenu, Apis je zapazio izvesnog čoveka u uniformi kako trči niz stepenice, zbog čega je pomislio da je u pitanju kralj Aleksandar, pa je pojurio za njim. Međutim, u predvorju ga je sačekao uplašeni i naoružani gardista koji je tom prilikom teško ranio Apisa sa tri metka u grudi. U jednom trenutku tenzije i nervoza usled odstupanja od planiranih koraka u celoj akciji naveli su zaverenike na pomisao da je zavera doživela neuspeh. Nemogućnost da pronađu vladarski par i nestanak Apisa koji je ranjen ležao u predvorju zgrade dodatno su unosili pometnju u pučističkim redovima. U pojedinim detaljima, dalji redosled događaja do danas je ostao sporan. Prema jednoj verziji zaverenici su slučajno otkrili kralja i kraljicu u jednoj tajnoj prostoriji koja je za određene namene bila ugrađena u zid spavaće sobe, a prema drugoj poslednji Obrenovići su se krili iza ogledala kojim je bio zatvoren plakar za kraljičine lične i odevne predmete. Navodno je u pomenutoj prostoriji spavaće postojao tajni tunel koji je vodio direktno do ruskog poslanstva na suprotnoj strani ulice od Kraljevskog dvora. U svakom slučaju, krvavi rasplet je poznat. Negde pred zoru kralj i kraljica su pronađeni, brutalno ubijeni mecima iz pištolja, a potom divljački izmasakrirani sabljama i bajonetima da bi na kraju, uz povike „Smrt tiranima“ njihovi unakaženi leševi bili bačeni sa balkona dvorske zgrade. Ovaj događaj je izazvao podele unutar zemlje i veliko zgražavanje međunarodne javnosti. Britanski Gardijan pisao je da su ovakvim ponašanjem Srbi pokazali „da su gori i od Arnauta“. Rusija i Austrougarska izrazile su najoštrije proteste zbog mučkog ubistva kraljevskog para, a Britanija i Holandija povukli su svoja poslanstva iz Beograda, odnosno došlo je do svojevrsnog prekida diplomatskih odnosa ovih zemalja sa Kraljevinom Srbijom, kojoj su uz to još uveli i sankcije. Sankcije će biti ukinute tek 1906. godine nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem uz odgovarajuće premije, dok neki nisu nikad ni kažnjeni za ovaj zločin. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, ali sa političkim stanjem u kome se kralj Petar, suprotno politici poslednjih Obrenovića, uglavnom držao po strani u odnosu na dnevnopolitička zbivanja, prepuštajući političkim partijama izgradnju društvenog sistema, bez želje da se suprotstavlja grupi oficira zaverenika, koja je uz to, postaala izuzetno uticajna. Zaverenici su pored Dvora i političkih partija postali treći i često najvažniji činilac srpske unutrašnje politike. Posle prevrata sticao se utisak da se ova grupa raspala, ali njen neformalni uticaj na političke partije i vojsku nije prestajao. Interesantno je da pomenemo da je ključna, odnosno najeksponiranija ličnost Majskog prevrata Apis, zbog koga su politički estabilišmenti ondašnjih evropskih država toliko ulagali protesta, 1905. godine  položio ispit za Generalštab, da potom naredne godine otputovao na studije usavršavanja nemačkog jezika u Berlinu. Razlozi zbog kojih mu je taj put bio omogućen od strane domaćina nisu dovoljno jasni, ali postoje različita, istorijski nepotvrđena nagađanja da je on tada uspostavio veze sa nemačkom obaveštajnom službom sa kojom će i tokom Prvog svetskog rata ostvarivati kontakte. Nakon povratka u zemlju Apis je nastavio svoju vojničku karijeru.

Osim Majskog prevrata, ono po čemu široka javnost posebno identifikuje Apisa u političkim prilikama koje su vladale u Srbiji tih godina jeste osnivanje i delovanje zavereničke organizacije Crna ruka. U društvu svojih prijatelja sa kojima je izveo Majski prevrat, 1911. godine učestvuje i u osnivanju jedne tajne organizacije pod imenom Ujedinjenje ili smrt. Navedena organizacija koja nam je još poznata i pod imenom Crna ruka postavila je sebi u zadatak delovanje u pravcu stvaranja jedne velike i jedinstvene južnoslovenske države, ali takođe moramo napomenuti da ta organizacija predstavlja i okosnicu vojničke opozicije naspram parlamentarnih vlada Kraljevine Srbije. Pre samog, formalnog čina osnivanja te konspirativne družine, zaverenici iz 1903. godine u mnogo čemu su imali veliki uticaj, kako na unutarpolitičke, tako i na spoljnopolitičke prilike koje su vladale u i oko Srbije. Majski prevrat uneo je u Srbiju pojam „zaverenici“ i „zavereničko pitanje“ i kako smo kazali, imao je i svoju međunarodnu dimenziju. Zavrenici su se uskoro međusobno podelili na tzv. „mlađe“ i „starije“, a kasnije na pristalice Crne i Bele ruke. Mada su obe pripadale oficirskim krugovima, organizacije su imale i svoje pristalice izvan okvira srpskih vojnih elita. Apis, iako ne i formalno, u prvi mah bio je vođa mlađih zaverenika. Pomenuta grupacija je u početku podržavala radikale i kralja Petra, a potom su u pitanju ličnosti prestolonaslednika, poverenje poklonili kraljevom mlađem sinu, budućem regentu i kralju Aleksandru, čime je stariji vladaočev sin, princ Đorđe ostvaljen po strani. Posle aneksione krize 1908. godine zaverenici su se aktivno i vrlo odlučno umešali u nacionalnu, unutrašnju i spoljnu politiku, ali pri tome su po prvi put došli u otvoreni sukob sa radikalskim vladama i to u pitanjima koja su se odnosila na odobravanje zajmova i kredita za vojsku. U statusu dobrovoljačkih jedinica učestvovali su u četničkim operacijama u Staroj Srbiji i nekadašnjoj Južnoj Srbiji (današnjoj Makedoniji) sredinom prve decenije XX veka. Kada je inicijativom Srba iz Turske krajem 1910. godine zatražena pomoć Beograda protiv mladoturskog režima koja je od zvaničnih vlasti bila odbijena, predstavnici Srba iz tih oblasti zatražili su podršku svojih starih prijatelja iz „zavereničkog klana“. Ustvari, u tom periodu je i inicirano stvaranje tajnog udruženja „Ujedinjenje ili smrt“, predviđenog za delovanje u na današnjem području Kosova i Metohije, kao i u Makedoniji koje su se tada nalazile pod otomanskom upravom. Na zahtev Bogdana Radenkovića, organizaciji se pridružio i Apis. Dimitrijević je pristao da se pridruži ovoj konspiraciji, ali uz jednu ogradu koju je pojasnio svojim rečima: „…da zbog zauzetosti drugim poslovima, na njega neće moći baš mnogo računati…“.

Postavlja se pitanje da li je i u kojoj meri formalno osnivanje Crne ruke bilo bilo konspirativno, a odgovor na isto možda nam pružaju i podaci da je sam prestolonaslednik Aleksandar sa 26 000 dinara pomogao list Pijemont, glasilo ove organizacije. Postoje jasne indicije da se i informacija o osnivanju Organizacije tih dana pojavila u dnevnoj štampi, tako da konspirativnost osnivanja i delovanja Crne ruke pripada domenu nepojašnjenih istorijskih raspri. Od osnivanja Crne ruke, pa u naredne dve do tri godine prestolonaslednik je sve češće dolazio u sukob sa crnorukašima. Navedeni sukob najviše se očitovao u brojnim trzavicama i razmimoilaženja sa ponašanjem i ukupnom delatnošću njenog najčuvenijeg protagoniste, Dragutina Dimitrijevića. Prestolonaslednik je sve više zazirao od Apisovog političkog uticaja, pa se u cilju zaštite okružio pripadnicima Bele ruke. Neposredno posle tih dešavanja, teška bolest, malteška groznica, sprečila je Dragutina Dimitrijevića da uzme aktivnog učešća u balkanskim ratovima. Infektivnu zarazu je dobio tokom jedne tajne misije preko turske granice kada je pred sam Prvi balkanski rat, a po nalogu generala Radomira Putnika, u društvu četiri grupe oficira prešao na otomansku teritoriju radi organizovanja srpskog stanovništva pre otpočinjanja borbenih dejstava, ali i kako bi ustanovio buduće držanje arbanaške populacije prema srpskim trupama. Najvažnija misija bila je da se sa vođama Arbanasa na Kosovu Isom Boljetincem i Sadikom Ramom dogovori o saradnji u predstojećem ratu. Dogovor nije postignut, a sve do samog početka balkanskih ratova radio je na mobilizaciji ratno sposobnih ljudi.

Uskoro se teško razboleo i prema nekim kazivanjima uložio je odlučan protest protiv ideje da u svrhu lečenja otputuje u Beograd. Nakon Beograda, u cilju rehabilitacije, otputovao je u Nemačku, tačnije u Berlin, gde je ostao sve do početka proleća 1913. godine. Upravo iz ovog perioda potiče konspirativna teorija o tome da je Apis tada produbio svoje veze sa nemačkim obaveštajnim i bezbednosnim sistemom. Bez jasno potvrđenih i faktografski proverljivih dokaza, nemoguće je u potpunosti opravdati pomenutu hipotezu. Posle balkanskih ratova, zaverenici i ceo oficirski kor u novopripojenim južnim oblastima sukobio se sa radikalskom vladom zbog karaktera režima koji je tamo ustanovljen, ali i u vezi sa mestom i položajem vojske na teritorijama gde još nije bilo uvedeno ustavno stanje. Delovanjem crnorukaca i Apisa, povodom ovih pitanja, došlo je do abdikacije kralja i pada Pašićeve vlade, odnosno do prevremenih izbora, ali je rasplet ove političke krize odložio rat 1914. godine. Nakon povratka u zemlju, služeći se svojim pozicijama, Apis je razvio mrežu agenata širom Srbije, ali i u Austrougarskoj naročito u pogledu ostvarivanja uticaja na brojne prosrpski i projugoslovenski orijentisane organizacije među kojima je svojim delom bila najuglednija Mlada Bosna. Kada govorimo o Sarajevskom atentatu nemoguće je da zaobiđemo i pitanje učešća Apisa u istom. Naime, Apis je nesporno putem ličnih veza imao veliki uticaj na ovu organizaciju, novčano je pomagao, obučavao njene članove, takođe bio je uključen u planiranje ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda, ali ne možemo da zanemarimo i činjenicu da je u zadnjem momentu pokušao da spreči atentatore u njihovim namerama i to kada je preko Ciganovića poslao Radeta Šegrta u Bosanski Brod na razgovore sa predstavnikom Mlade Bosne studentom Danilom Ilićem, inače stanodavcem i kolegom Gavrila Principa. Navedenu epizodu iz povesnice „sarajevskih pucnjeva“ Apis je kasnije sam posvedočio Čedi Popoviću. Putem pomenutog posrednika Apis je poslao poruku da je planove o atentatu potrebno odložiti za određeni period, ali kao što je poznato, Gavrilo Princip i njegovi prijatelji nisu pristali na dati predlog o prolongiranju operacije. U toku Prvog svetskog rata Apis je podelio sudbinu srpske vojske sa kojom je prešao na Krf, a potom u Solun, gde se i odigrao završni čin njegovog burnog života. U decembru 1916. godine Apis je uhapšen od strane srpskih vojnih vlasti pod optužbom da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Mladi regent, nespreman da moć i politički uticaj podeli sa Apisom, odlučio je da istog eliminiše iz daljeg političkog života Srbije. U vreme boravka glavnine srpske vojske na Solunskom frontu, regent Aleksandar Karađorđević je izjavio svojim saradnicima da je izvršen pokušaj atentata na njegov život i to u toku vožnje kolima na ulicama Soluna. Odmah je sazvan sastanak najviših političkih rukovodilaca, među kojima su bili prisutni Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i LJuba Jovanović. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Zaključeno je da je pukovnik Apis planirao da izvede vojni puč u cilju zbacivanja regenta Aleksandra sa vlasti kako bi u perspektivi bilo omogućeno i zaključivanje separatnog mira sa Austrougarskom. Apis je optužen da je održavao tajne kontakte i vodio konspirativne razgovore sa austrougarskim diplomatom Sajs Inkartom, te da je od istog dobio snažna uveravanja će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se Crna ruka prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom.

Na pomenutoj sednici odlučeno je da se cela grupa na čelu sa Dimitrijevićem uhapsi i izvede pred Vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine. Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici „Mlade Bosne“ Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Kasnije je još deset pripadnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ izvedeno pred sud. Ukupno su pod istragu stavljena 124 oficira. Doduše, prvobitno Apis je bio uhapšen pod optužbom da je sa drugovima obrazovao prevratnički krug uz pominjanje mogućnosti priprema atentata na germanofilski raspoloženog grčkog kralja. Tek marta 1917. godine napisana je nova optužnnica prema kojoj su crnorukaši kasnije proglašeni krivim u sudskom postupku. Solunski proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a tužilac je bio pukovnik LJubomir Dabić. U statusu svedoka optužbe, tokom suđenja izvedeni su brojni pripadnici vojske, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Svoje učešće u procesu odbili su oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić. Presuda Vojnog suda je doneta 23. maja 1917. godine. NJome su na kaznu smrti streljanjem osuđeni Dragutin Dimitrijević Apis, Rade Malobabić i artiljerijski major LJubo Vulović, dok je ostalim osuđenicima na najtežu kaznenu meru, a nakon završenog žalbenog postupka, smrtna presuda preinačena u zatvorsku. Osim pomenute trojice, naknadno su svi oslobođeni. U vreme tamnovanja u vojnom zatvoru, Apis je napisao poslednju volju i testament 11. juna 1917. godine : „Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije…”.

Apisa su u ranu zoru 26. juna 1917. godine probudili stražari i naredili mu da pođe sa njima. Prolazeći pored ćelija svojih prijatelja on je kroz zatvorena vrata pozdravljao svakog po imenu i uzimao poslednje zbogom. Tri vezana osuđenika odvedena su na Solunsko polje gde su već bile iskopane mrtvačke rake. Apisa su stavili u sredinu, a Malobabića i Vulovića sa strana, pa su im potom stavili crni povez preko očiju. Pred samrtni čas, Apisu je pročitana presuda i to čitanje je trajalo puna dva sata. Bilo je 4:45 izjutra kada je general Dabić dozvolio komandantu streljačkog voda da naredi egzekuciju. Apis je pred samu paljbu uzviknuo: „Živela Jugoslavija!“. Grobnica pukovnika Apisa nije obeležena njegovim imenom već samo brojem. Saznanja o mestu gde je sahranjen sačuvali su čuvari srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku. U komunstičkoj Jugoslaviji organizovana je revizija sudskog procesa Apisu 1953. godine. Međutim cilj tog procesa nije se sastojao u nameri konačnog utvrđivanja činjenica o Apisovoj krivici izrečenoj u presudi iz 1917. godine. Vlasti nove Jugoslavije želele su da dodatno nanesu štetu ugledu kralja Aleksandra Karađorđevića, tako da i zaključke te revizije treba uzeti sa rezervom, kao i činjenice utvrđene na suđenju iz 1917. godine. Neporecivo je da delovanje ovog srpskog oficira još nije u potpunosti razjašnjeno, kao što je i nesporno da je isti odigrao značajnu ulogu u te dve najsudbonosnije decenije u istoriji srpskog naroda na početku XX stoleća.