Апсолутизам новог века

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Прва тешкоћа на коју наилазимо када говоримо о апсолутизму као облику личне власти у новом веку, тиче се самог појма. Наиме, појам апсолутизам у историјском смислу није постојао нити је на било који начин био у употреби у периоду новог века, века који политичка теорија тек касније назива апсолутистичким.

Дакле, апсолутизам је у историјском смислу закаснели појам.  Први пут се јавља у француском језику 1796. године, у периоду рестаурације као полемички политички против-појам, а тек од средине 19. века се почео користити у политичкој теорији. Како то обично бива са критичким појмовима, први су га почели користити противници апсолутне монархије: најпре стара сталешка аристократија, а затим либерално-грађански и социјалистички писци. Карактеристично је да је апсолутизам постао предмет проучавања тек када је дуго нападана апсолутна монархија у стварности остала већ оспорена прошлост и када су се појавили други облици мање или више изражене личне власти (конституционална монархија, војна и цезаристичка диктатура). Политички против-појам апсолутизам је коришћен за осуду различитих облика нежељене власти и често је изједначаван са деспотизмом. Рана истраживања апсолутне монархије су уочила њену необично значајну улогу у настанку модерне државе, ограничавајући епоху апсолутизма на период између Вестфалског мира 1648. године и Француске револуције 1789. године.

У новијим истраживањима ова периодизација је оцењена као непоуздана. Почетак, врхунац и крај апсолутизма у разним европским земљама од Енглеске до Русије се временски не поклапају. Апсолутистички режими нису свуда настали у истом периоду. Шпанска апсолутна монархија је окончана у 16. веку, енглеска половином 17. века, француска је трајала до краја 18. века, пруска до касног 19, а руски апсолутизам захвата чак и 20. век.

Сложена структура европског апсолутизма намеће велике тешкоће у покушају дефинисања ове појаве као историјске фазе са јасним унутрашњим јединством. У њој се неравномерно преплитао низ крупних процеса и збивања: првобитна акумулација капитала, верска реформација и верски ратови, прекоморски империјализам и индустријализација, стварање нација, буржоаске револуције итд. Због мноштва важних процеса, тешко је начинити упоредни међународни преглед апсолутистичких држава са строгим временским следом.

У најопштијем смислу апсолутизам је нововековна аутократска монархија у којој је ауторитет владара апсолутан и независан од сталешке и народне контроле. Одређеније говорећи, реч је о нарочитом облику централистичке монархије на прелазу из феудализма у капитализам. Још уже значење има појам просвећени апсолутизам, као ознака апсолутне монархије у другој половини 18. века у економски неразвијеним земљама Европе. У организационом смислу, реч је о режимима где сталешке разлике нису укинуте, али представници сталежа немају битнијег утицаја на доношење најважнијих политичких одлука. У првој фази развоја нововековни апсолутизам се правдао учењем о власти по милости божијој, а у другој доктрином о просвећеном деспотизму.

Када је реч о појму просвећени апсолутизам, можемо га одредити као први покушај измене целокупне државе и њених установа са становишта рационалистичког поимања света. Због раскорака рационалистичких просветитељских циљева и ауторитарне замисли њиховог остварења, појам просвећени апсолутизам је опрезно прихватан у науци, наилазећи на остварења од настанка до данас. Ипак, просвећеним апсолутизмом можемо сматрати нарочит облик личне власти 18. века. У економском погледу карактерише га покушај неразвијених земаља да се повежу са развијеним „капиталистичким“ земљама. Укидањем обласних пореских привилегија, просвећени апсолутизам је у свим земљама значајно повисио државне приходе. Није му, међутим, успело да обезбеди простор слобода који је био неопходан индустрији и трговини, створеним према капиталистичком обрасцу.

Епоха апсолутизма потврђује општу законитост да сродни политички садржаји у различитим државама примају различите облике. Иако необично сродна, конкретна друштвено-политичка функција апсолутистичке државе у свим европским земљама није била истоветна. Свуда је видљив напор за централизацијом широких подручја, јачањем ауторитета државе, посветовљавањем политике и превазилажењем средњевековног верског универзализма. Ова настојања су примала различите идејне и организационе облике, у зависности од конкретних услова, традиција и појединаца – владара. Чак се и само просветитељство, које је на идејном плану пратило успон апсолутизма, упркос јединственом карактеру, на различите начине испољавало у главним његовим средиштима. У Француској је било атеистичко и рационалистичко, у Енглеској емпиријско, док је у немачким државама попримило претежно филозофско-етички карактер.

Основа сличности различитих верзија апсолутизма су били јединствени идејни процеси изашли из просветитељства.

Озбиљнија анализа апсолутизма мора узимати у обзир конкретне временске и просторне услове у којима се развијао одређени облик апсолутистичке личне власти.

У новом веку су револуције у неколико наврата насилно уништиле свети ауторитет монархије: у Енглеској 1688, у Француској 1789. и у Русији 1917. ови догађаји су били крупне историјске прекретнице у развоју личне власти, не само у ужим државним средиштима, него и континенталним и светским оквирима. Насилно обарање монархије је увек правдано непосредним народним суверенитетом, а друштвене снаге које су биле субјекти револуционарних промена су излазиле са новом замишљу мандата власти, чије је важење било легитимније од монархијског ауторитета.

Показали смо дакле, у основним цртама, темељне принципе на којима је почивала апсолутна монархија новог века у Европи. Други део овог текста посветићемо првом конкретном примеру апсолутизма. Представићемо укратко модел власти у Енглеској новог века.

Енглеска

У касном средњем веку је енглеска феудална монархија била моћнија од француске. Али почетком Новог века је на острву, у поређењу са континентом, апсолутизам био слабији и краћи. У 16. веку су Шпанија и Француска биле водеће светске силе, док је Енглеска била другоразредна сила.

Енглеска је учвршћена у 16. веку под династијом Тјудора, а у 17. веку се успела у ранг светске силе под династијом Стјуарта. Снага енглеског монарха је зависила од места земље унутар светске поделе рада, унутрашњих класних противречности и организације власти. Ове околности су у Енглеској биле другачије од континенталних. Успостављање релативно стабилног унутрашњег мира и непостојање стајаће копнене војске значило је одсуство огромног чиновничког апарата и слабију потребу за порезима. Тјудори су у 16. веку изградили централистичку државну управу, која је почивала више на ефикасној него на обичној бирократији. Права краља су битно проширена, а уз помоћ ефикасног чиновништва краљева воља је спровођена широм земље. Краљ је био најкрупнији земљопоседник, а основа јачања монархијске власти је био пораст краљевог блага. Краљеви основни интереси су били двојаки: као земљопоседник настојао је да што више прихода оствари од земље, а као краљ се трудио да увећа властиту добит захватањем од осталих земљопоседника. Тјудори су створили снажну централистичку власт, која се разликовала од каснијег континенталног апсолутизма због одсуства паразитског чиновништва и стајаће копнене војске. Осим тога, задржан је систем старе локалне управе са ослонцем на угледне мировне судије регрутоване из редова племства. Све се то одвијало у ситуацији у којој утицај и средишња улога парламента нису битније угрожени.

Овлашћења круне су се протезала на све државне области у којима не би била повређена права поданика. Апсолутна права краља су била суочена са својинским правима поданика која нису укључивала само обезбеђење поседа, већ и право на властиту радну снагу и подмирење властитих животних потреба.

Енглески Општи закон из 17. века много чвршће је штитио имовинску сигурност него слободу. Јачањем парламента под Стјуартима, изгледало је да је успостављена равнотежа моћи између монархијске власти и својине. Међутим, унутар стварне сфере владања ове равнотеже снага није било, већ само апсолутне власти монарха. Равнотежа између централне и локалних управа је почивала на низу споразума краља и парламента. Најважнији корак ка националном јединству је било подвргавање цркве ауторитету круне. Англиканска црква се одвојила од Рима 1534. за владавине Хенриха VIII. Након отцепљења, црква је у Енглеској задржала многа католичка обележја у учењу и ритуалима, али се постепено протестантизовала. Монарх је постао поглавар енглеске државне цркве, па му је припадао и део црквеног пореза. У краљевој надлежности је било црквено судство, тумачење догми и литургије. У обновљеном острвском цезаропапизму краљ је задржао политички значајно право помиловања и ослобођења поданика од законских санкција. У периоду рата или ванредног стања, обим краљевих права није био омеђен. За време владавине Тјудора, краљевска права су била знатно проширена и што је још значајније, реално примењивана.

Међународне привредне и религијске промене у 16. веку су припремиле терен за ново конституисање енглеског система власти у 17. веку. Традиционална врховна власт краља је постепено замењена врховном влашћу краља у парламенту, тј. највиши ауторитет је подељен између краља и парламента као народног представничког тела.

Временом јача и опозиција против краљеве врховне власти коју су чинили антидворска парламентарна аристократија, правници и пуритански протестантски проповедници.

Одбачено је традиционално средњевековно гледање на краља као највишег судију. Победило је уверење да је краљ подвргнут богу, али и закону и да нема више овлашћења од оних које му пружа државни закон. Краљ губи круну уколико прекрши уговор склопљен између краља и народа. Уколико краљ прекрши крунидбену заклетву и народ је разрешен од властите заклетве.

Из свега наведеног, јасно је да у Енглеској и није било оног облика апсолутизма који је препознавала континентална Европа. Једноставно, положај Енглеске и сплет историјских околности, омогућили су јој да са минимумом турбуленција без великог присуства „континенталног радара“ изграђује сопствени политички систем, који ће већ на самим почецима грађанске епохе од Енглеске створити водећу светску империјалну силу.