Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Пруска
У историји немачке кнежевине Бранденбург и њене династије Хоенцолерна су Реформација, а нарочито Тридесетогодишњи рат (1618−1648), били вододелница између мале локалне кнежевине и монархије у рангу европске силе. Реформација је унела крупне промене у средњевековну монархију, јер је начелом cuius regio eius religio прописала да сваки поданик треба да прихвати религију свог обласног господара. Лутер је световним владарима пренео одговорност за организацију цркве, а подвргавање световној власти прогласио за верску обавезу. Тиме је кнежевском ауторитету обезбеђена светост независно од папске подршке. Протестантска монархија је била нови облик неограничене личне власти лишене хијерократског туторства. У стварности је њен ауторитет почивао на војној сили. Као заповедници снажне стајаће војске, пруски владари су у 17. и 18. веку имали активнију и крупнију улогу од својих средњевековних претходника. У том погледу се истичу три пруска владара из династије Хоенцолерна: Фридрих I пруски краљ од 1688, Фридрих Вилхелм I који је владао од 1713. и Фридрих II Велики пруски краљ од 1740. до 1786. У пракси три прва пруска краља се огледа развојни пут од барокног, дворског ка просвећеном апсолутизму.
Темеље пруског милитаризма је поставио Велики изборни кнез, Фридрих Вилхелм, за време своје владавине од 1640. до 1688. У том периоду увећана је пруска стајаћа војска са 4.500 на 30.000 људи. Још је важнија његова војна реформа којом је стајаћу војску задржао као установу и у периодима мира. Укинута је територијална аутономија, централизоване су финансије и војна организација, чиме су постављени темељи гарнизонске државе као посебне верзије хоенцолернског апсолутизма. Да би покрио трошкове одржавања војске, Велики изборни кнез је увео редовни порез уместо претходних ванредних војних намета. Реорганизација војске је за собом повукла и реорганизацију државне управе, што је појачало напетост између старе, земљопоседничке аристократије (јункера) и краљевског чиновништва.
Почетком 18. века је реформама требало поданике директно подредити краљу као врховном војном заповеднику, а не индиректно, преко његовог локалног господара. Пруски владари су успели да војним реформама приволе племство на компромис. Краљ је племиће подстицао да преузму официрска места у војсци, па је прихватио обавезу да заштити племство као сталеж. Од 1713. до 1806. пруска војска је са 40.000 нарасла на 235.000 војника, а крајем 18. века у њој је било 8.000 официра. У истом периоду је број становника порастао са 2,2 на 10,7 милиона, а површина земље са 5.660 на 15.600 км2. Војска је имала строго сталешки карактер. Официри су регрутовани готово искључиво из племства, јер су пруски владари увидели да регрутима, који су невољно ступили у војску, може командовати једино земљопоседничка аристократија која је за то оспособљена дугом традицијом владања и господарења.
Краљ је полагао велике наде у аристократски официрски кадар, док је, с друге стране, био неповерљив према војнику кмету, који је само дрилом и дисциплином могао држати на узди. До племства се није могло успети новцем, већ само ратним заслугама. Само је официрска каријера била кључ уласка у племићки сталеж.
У Пруској је надмоћ официра над цивилима била осигурана у социјалном, правном и политичком погледу. Пензионисани официри су уздизани на високе цивилне положаје. Официри су постајали инспектори, комесари, ратни саветници, порезници, директори, председници провинцијских влада, министри итд. Пруски владари су стварали војни систем који је почивао на поистовећивању племства и официрског тела.
Све до 19. века пруско друштво је било службено рашчлањено на племићки, грађански и сељачки сталеж. Друштвена структура се огледала и у војној структури. Под Фридрихом Великим пруска војска је у ратном стању бројала око 200.000 војника и официра, што је било око 4% становништва. Била је једна од највећих сила у Европи. Половину војске су чинили странци – најамници, док је друга половина регрутована на основу система кантона.
Пруско чиновништво као важан ослонац краља израсло је из војске. Фридрих Вилхелм I је изменио дух старог сталешког чиновништва, које је на службу гледало као на властито право и извор дохотка. Служба је постала дужност, а не слободни уговорни однос. Чиновник је безусловно предан краљу телом и душом, чашћу и савешћу. Он је служио из дужности зарад части. Био је то однос верности између краља и чиновника, сличан ономе између краља и официрског тела. То није био повратак у старо сталешко доба, јер су чиновници били подвргнути монарху, а не локалним великашима. Све до Фридриха Великог овај однос је имао патримонијални карактер, јер чиновници нису то били у модерном смислу, већ су били личне слуге краља.
Општа милитаризација је била константа пруског 18. века, али су се у погледу организације и правдања власти Хоенцолерни доста разликовали. Фридрих I је био типичан представник барокног дворског апсолутизма у коме је учење о власти по милости божијој било неприкосновено. Раскошни барокни двор и церемонијал по узору на Луја XIV су и у Пруској били огледало владарског култа. Његов наследник Фридрих Вилхелм I није толико ценио барокни сјај круне, па је готово у потпуности уклонио дворски церемонијал. У ствари, ту је реч била о темељној реформи феудалне управе. Реформом војске, финансија и управе, пруски владар је постао војсковођа и министар финансија. Ослањао се на кабинетску владу и не само што је сам доносио крајње одлуке, већ се и јасно дистанцирао од министара и саветника.
Класично кабинетско владање је још више усавршио његов син Фридрих Велики. Забележено је да је Фридрих Велики владао само са једним секретаром. Министри су били само шефови ресора, потиснути из одлучивања. Фридрих Велики је увео религијску толеранцију и ослободио атеисте и јеретике.
Био је склон прихватању напредних филозофских идеја, али није учинио ништа на пољу модернизације пољопривреде и мануфактурне производње. Утицај монарха је био крупан, али је он успео да интегрише само војску, а не и разједињене пруске јункере.
Аустрија
У Аустрији су државна централизација и владарски апсолутизам били другачији. У 18. веку су хабзбуршки владари Марија Терезија и њен син Јозеф II спровели крупне промене у организацији државне управе, сличне европском апсолутизму. Структура аустријске државе је била доста особена. Обухватала је становништво више религија, култура и језика. У склопу ове шароликости није се лако могла остварити централизација и бирократска унификација, као што је то могло у једнонационалном и једноконфесионалном апсолутизму. Реформе државе је од почетка спутавало јединство ригорозног централизма и политичко-културне германизације. У рубним подручјима царевине се најпре јавио отпор централизацији и германизацији. У средишту сукоба сталежа и круне овде није, као у Пруској, било војно и пореско питање већ конфесионални апсолутизам. Већина сталежа (феудалаца, ритера и грађанства) је у 16. и 17. веку пришла протестантизму, па се царски притисак на сталеже спојио са тежњама Противреформације. Победа католицизма је у Аустрији била уједно и победа монархијског апсолутизма.
У организационом средишту је стајала бечка дворска канцеларија настала у 17. веку. Канцелар је био главни спроводник централизације, а канцеларија је постепено постала чврст центар државне управе. Крајем 18. века Јозеф II је покушао да државу учврсти додатним мерама просвећеног апсолутизма. Појачао је централизацију управе, отклонио остатке сталешке државе, увео опште државно–грађанско право као основу политичког поретка, ослободио сељаке, обезбедио равноправност конфесија и одвојио државу од цркве.
У управи Јозеф II није изградио модерну министарску мрежу, премда није водио ни строгу кабинетску политику као Фридрих Велики. Министрима је остављао мало простора, мешао се до детаља у послове управе и окружио секретарима, да би неометан од високог чиновништва владао на сасвим личан начин. Цар је од чиновника тражио тачно познавање свих прописа и напуштање свих предрасуда и традиционалних породичних, групних и сталешких лојалности – речју, апсолутну преданост држави. Новом пореском политиком и укидањем кметства били су највише погођени племство и црква. Дворски систем владања је замењен бирократским, а утицај сталешких установа је Јозеф II на деспотски начин свео на минимум.
Овај аустријски цар је због својих реформи остао у историји забележен као важан претходник либералне државе, а не као обични представник просвећеног апсолутизма или као деспот.
Искуство аустријског и пруског апсолутизма, оличено у јозефовским и фридерицијанским реформама, сведочи о типичној структури апсолутизма сазданој на комбинацији неограничене личне власти и рационалне бирократске управе. Изразито лично кабинетско одлучивање на врху се није косило са јачањем безличне управе. Да ово стање није могло бити трајно, сведочи еволуција апсолутне у конституционалну монархију током 19. века. Монархијски конституционализам је био прелаз из апсолутне у парламентарну монархију.
Остави коментар