Апсолутизам у Русији

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Нововековни апсолутизам у Русији обухвата неколико главних фаза:

1. праоблици и ране форме у 16. и 17. веку;
2. доба развијеног апсолутизма од петровских реформи до Француске револуције, чија је засебна етапа просвећени апсолутизам из друге половине 18. века;
3. позни апсолутизам од Француске револуције до буржоаских реформи 1861. године.

Још у 16. веку јачање државе у Русији је било подстакнуто општим међународним положајем земље, ратовима против Татара и Турака, а касније против Пољске и Шведке. Иван Грозни и његови наследници у 17. веку су створили праоблике апсолутистичког система власти (зачеци централистичке управе и стајаће војске и експанзивна спољна политика), али не и његову развијену верзију. Почетком 17. века московска аутократија је након нестанка династије Рјуриковича доспела у кризу. Мењали су се владари без династичке легитимности. Међутим, већ након протеривања Пољака из Москве 1613. године изабрана је нова династија и створени услови за настанак аутократске традиције. Иако се називао самодршцем, цар Михаил Романов дуго није могао ништа да ради без бојарског савета. У другој половини 17. века систематски се потискује утицај бојарске думе. Цар Алексеј Михајлович се све више ослањао на уски круг личних саветника. Романови су у исто време јачали идејну основу власти. Цареви из ове династије нису словили само за наследнике византијског василевса него и Хана и Рјурика. Утицај Романова је растао с јачањем престонице Москве. С обзиром на то да је цар важио за божјег изабраника, морао је и народ бити изабран.

Први цареви из династије Романова су крунисани по византијском церемонијалу, трудећи се да у окриљу византијског учења о власти по милости божјој монополишу екуменску царску идеју. У очима Православне цркве врховни световни владар је и даље био источноримски цар. У старословенској литургији руски цар се помиње као „цар свих хришћана“, чија је моћ једнако екуменска као и патријархова. Црква је контролисала образовање, а у земљи није било независне световне интелигенције. У Русији није било световних ни теолошких универзитета, а путовање у иностранство је било углавном забрањено. Црква је на световно знање гледала као на јерес, аритметика и геометрија су биле магијске вештине, а наука је уопште била део антихриста. У тим условима власт није могла јачати по обрасцу већ модернизованог западноевропског апсолутизма. Крајем 17. века Петру Великом је било јасно да је европеизација предуслов за јачање царевине.

Владавина Петра Великог није значила крај екуменских претензија руске власти, али их је у доброј мери секуларизовала. Империјалне тежње је требало остварити рационалним методама. Мистични спој Православне цркве и државе је потискивао државно право, а моралне налоге су замењивале законске норме.

Стварање апсолутизма у Русији је текло упоредо са класном борбом која је достигла врхунац у сељачким устанцима. Класни сукоби су у Русији имали важну улогу у изградњи апсолутизма, јер је гушење незадовољства потчињених класа био главни задатак државе. Стална опасност од сељачких устанака је изискивала централизацију државне силе која је у Русији досегла врхунац у апсолутизму. Развијени апсолутизам је увео Петар I, а његове аутократске мере су наставили Петар III и Катарина II. У 18. веку Русија је постала европска сила, а крајем истог века са око 30 милиона становника и најмногољуднија држава на континенту.

Петар Велики је 1725. године располагао са највећом стајаћом војском у Европи од 200.000 регуларних и 100.000 нередовних војника. Унутрашња затвореност руске апсолутистичке државе је била повољна основа за успешну спољну политику. Руски апсолутистички владари су успешним ратовима са Шведском извели земљу на Балтик, а у ратовима са Турском су освојили Крим, осигурали јужну границу и коначно обезбедили приступ Црном мору. Тиме су осигурани главни путеви ка светским морима и светској трговини.

Под утиском западне Европе коју је обишао као млад цар, Петар I је почео да уводи крупне промене у образовању, науци, државној управи и војсци. У овим променама је одлучујућу улогу имала личност самог владара. Руски цар је могао бити иницијатор реформи, јер му је власт била апсолутна, а државна управа од њега зависна. Цар је непосредно располагао великим делом економског потенцијала земље. На поседима Романова је било запослено 415.000 дворских кметова, а још већи број је био директно подређен држави. Царска својина је била стопљена са државом. У току 18. века биле су нарочито утицајне гардијске јединице које је основао Петар Велики, а на чијем челу су стајали племићи. Руско племство је мерама Петра Великог чвршће везано за државу и владара.

Петар Велики је управљао на изразито кабинетски начин, преко неколико секретара. Поред издавања наредби врховним државним и војним функционерима, цар се лично бавио редакцијом основних законских докумената које су правили његови саветници, али им је он давао коначни облик.

Наслеђивање престола је у Русији регулисано у 18. веку, али у овој области до тог периода није владао хаос, већ необично стабилна пракса. Московски самодршци су од Дмитрија Донског у 14. веку поштовали начело примогенитуре. Након смрти сина Ивана Грозног 1598. године наступила је династичка и политичка криза, а цареве је бирала дума.

Криза је превладана 1613. године устоличењем нове династије Романова и враћањем начела примогенитуре. Петар Велики је, међутим, примогенитуру сматрао застарелим и рђавим обичајем, не зато што је ограничавала вољу владара, већ отуда што је пружала сигурност најстаријем сину и водила га лењости и непослушности.

Међутим, оно што Петра Великог заиста чини значајном историјском личношћу јесте чињеница да је, створивши моћну војску и централистичку државу, омогућио својим мање способним и мање значајним наследницима да, ослањајући се на снажну државу, и даље воде активну и успешну спољну политику.

Просвећени апсолутизам је у Русији био покушај компромиса између заосталих друштвеноекономских односа унутар земље и капитализма који је све снажније утицао на друштвени развој Европе. После Петрове смрти царска власт све више слаби због династичких борби. Криза је делимично превладана за време владавине Катарине II, али је у постављању царева на престо и даље кључну улогу имала московска гарда. Племство је и даље било везано за државу, али су му проширена права у располагању кметовима. Од свих европских апсолутистичких режима, положај сељаштва у Русији је био најтежи. Кметови нису имали приступ државним судовима. Земљопоседници су их могли протерати са земље, одвојити од породице, продавати и затварати. Катарина II је забранила убијање и мучење кметова и то је било све што је учинила. Царица је склопила компромис са племством, коме је крајем 18. века побољшан положај. Смањене су војне обавезе племства, држава је штитила њихове поседе од сељачких устанака, а племство је профитирало од успешних војних победа над Турцима и Пољацима, запоседања Крима и секуларизације црквених добара.

Од половне 18. века јачају капиталистички садржаји и постепено се мења друштвено-економска структура. Почиње унутрашње распадање феудализма, више се користи слободни најамни рад који постаје све доминантнији, нарочито у сфери прераде вуне.

Упркос поменутом напретку, политички несамостална и економски слаба руска буржоазија је и даље била тесно повезана са апсолутизмом. Друштвено-економски развој је био бар индиректна основа нове фазе руског апсолутизма који је, по узору на сличне појаве у Пруској и Аустрији, назван просвећеним апсолутизмом.

После Француске револуције било је све очигледније заостајање конзервативног руског феудализма за напредним друштвима остатка Европе. Реформе руских апсолутистичких владара су увек касниле и бивале недовршене. Уски кругови напредног племства нису могли повући друштво из феудалних стега, јер је недостајала развијена буржоазија. Због тога је апсолутизам у Русији остао да постоји и онда када је у осталим деловима Европе већ одавно био превазиђен. Чак и када је Русија 1861. године ослобођењем кметова закорачила у капитализам, остала је недирнута апсолутистичка структура царске власти. Отуда и не чуди да је бољшевичка револуција са својим идејама у Русији наишла на плодно тло и да је на тако бруталан начин тек у 20. веку стављена тачка на руску апсолутну монархију.