Аутор: Јован Ковачев
Када би америчку драмску књижевност посматрали као бокс, Артур Милер би у њој поред Тенеси Вилијамса по педигреу и рангу свакако спадао у ону ређу групу првокласних и крупних „тешкаша“. Међутим, у рингу он је сасвим другачији, врло окретан и ретко тром боксер. Удара на ситно, некада и испод појаса, не обазирући се на то како би публика, а нарочито њен привилегован део могао да реагује. Не брине га чак ни реакција оних који су дошли да навијају за њега. Одлике тешкаша јаког завршног ударца показује при „нокаутима“, узима животни, искуствени и надасве литерарни замајац који рецепијента ударца натера да благо спусти гард – после чега овај унезверен пада на под телесних излучевина друштва којих вероватно није ни био свестан док се од суптилних удараца бранио.
Артур Милер (1915–2005) био је aмерички драмски писац, сценариста, романописац и есејиста. Написао је низ значајних драма, по многима најбоља „Вештице из Салема“ (1953) а затим и „После пада“ (1964), „Поглед с моста“(1955). Вероватно и најзначајнија драма у његовој каријери, Смрт трговачког путника, Death of a salesman (1949) исте године доноси му Пулицерову награду и бива веома добро прихваћена од критике и стручне јавности, те се и данас сматра култним класиком америчке и светске драме. Када у својој „Историји позоришта“ Роланд Харвуд пише о Милеру, он истиче да ако прихватимо Ибзена и Стринберга, као „очеве модерне драме“ онда је порекло и Милера и Тенесија Вилијамса јасно. Порекло драма Тенеси Вилијамса сагледава као децу Стринбергових драма, које припадају свету сексуално оптерећених, духовно и друштвено осакаћених неуротика. „Као и Стринбергова, његова визија човека проистиче из познавања намученог бића, а његове драме никада нису дидактичке на начин на који су драме Артура Милера“ (види Харвуд 1998: 341). За њега је „Артур Милер дете Ибзена. Њега интересују идеје, практична функција друштва, неуспеси и тежње људи“ (Харвуд 1998: 342). Управо ове идеје биће у средишту његове драме „Смрт трговачког путника“. Централни лик драме је Вили Ломан, трговачки путник у својим шездесетим годинама којем посао у последње време и не иде најбоље. Новац позајмљује од свог пријатеља Чарлса, како би покрио своја дуговања и сакрио своје неуспешно пословање од жене Линде, која за његово слабо пословање већ зна. Драма отпочиње у маниру in medias res, тако што кућу Ломанових (која је још под хипотеком) после одређеног времена посећују синови Хепи и Биф. Биф је нека врста блудног сина који је за разлику од поменутог предлошка онај који је у лутању нашао смисао и нешто позитивно, али за његовог оца Вилија он свакако јесте блудни син. Његов долазак у кућу свакако повећава тензију јер Вили сматра да је он лењ и да мора да буде успешан, с обзиром да има све квалитете за успех. Отац нема нарочито боље мишљење ни о његовом брату промискуитетном Хепију, који се још увек није скрасио и постигао пословни успех. Вилију је нејасно како њима двојици не иде, када су већ показивали по њему огромне квалитете у спорту и нпр. крађи. Међутим, Вили не схвата да се успех не постиже само харизмом, већ захтева и образовање због којег Биф у недостатку истог неће успети. Поменути догађаји постају катализатор сада појачаних Вилијевих неуротичних епизода, које одликују халуцинације налик сећањима у којима он комуницира са својим покојним братом Беном. Бен је оно како би Американци назвали, self-made man, он је милионер који је грешком уместо на Аљасци, завршио негде у Африци где је откупио или присвојио руднике дијаманата. У једној од Вилијевих халуцинација која вероватно представља последње сећање на покојног брата, Бен као савет Вилијевим синовима изговара:
Бен: Ево дјецо, кад ми је било седамнаест, ушао сам у џунглу, а кад ми је била двадесет и једна, изашао сам из ње (Насмеје се.) И тако ми бога, био сам богат.
Бил је неко ко у Вилијевим сећањима или халуцинацијама нема времена за брата (жури на воз). Стиче се утисак да се обогатио више срећом него памећу, због чега се не треба узимати као узор успеха – што Вили ипак чини! Такође, окарактерисан је једном репликом која на њега баца један негативан аспекат. Он пре свега не зна ни чиме му се брат бави, са ниподаштавањем гледа на такву врсту рада али и кад мушки тестира Бифову снагу и у борбеној игри га обара, говори му следеће:
Бен: Са страним човјеком, младићу, немој се никад исправно борити. На тај начин нећеш никада изаћи из џунгле.
Иако ово делује као добар очински, односно стричевски савет, то осветљава Бена као некога ко се није обогатио и успео у животу зато што је био добар и поштен, већ пре свега због лукавства и могуће спремности да учини лоше дело како би дошао до успеха. Бен је можда због тога пуна еманација онога што значи бити успешан у свету суровог капитализма. Уз то он је и утвара једне Вилијеве могућности за успехом, коју је је Вили пропустио када је одбио да пође са њим, због чега га овај у халуцинацијама вероватно и прати. Вили као трагичан лик не види да је Бен, крупни капиталиста са седморо деце која очекују наследство лоша појава и директан представник друштвеног уређења који је самлело и његов живот. Можда није ни чудно што га управо Бен попут неког капиталистичког Харона спроводи у директно самоубиство са рачуницом – зарад полисе осигурања – која ће наводно помоћи његовим синовима да успеју. Иако је неоспорно да у том тренутку узима улогу Вилијевог алтер ега, упозоравајући га да би могао испасти будала – што Вили здушно побија, истичући како ће имати величанствен спровод који не добија. Питање истине такође је врло дискутабилно у овом делу, ње су готово сви сем Вилија свесни. По њима (сем за Бифа) потребна је лаж како би очували његово видно поремећено ментално здравље. Линда открива оно што већ од почетка слутимо, да Вилијеве незгоде нису случајне и да он заправо жели да се убије. Верујући да му тиме чини добро, Линда лаже да за то не зна како га не би увредила. Вилијев однос са Линдом испреплетан је више економски него суштински емотивно, до самог краја – када је евидентно очајан. Но, Линда није негативан лик, она је жена и домаћица из средине 40-тих која верује да чини добру ствар – јер суштински има љубави и поштовања према супругу који пати. Линда синовима, које сматра незахвалнима изговара можда и једну од најбитнијих реченица у драми:
Линда: Ја не кажем да је он велик човјек. Вили Ломан није никада много зарађивао. Његово име никада није било у новинама. Он није најбољи човјек на свијету. Али он је људско биће и са њим се догодило нешто страшно. И зато му је потребна пажња. Не може се допустити да заврши као старо псето.
Нада да Вили макар сведочи успеху својих синова, јавља се на Бифову идеју да поразговара са Оливером (бившим послодавцем) о евентуалној позајмици или инвестицији у његову идеју продаје спортске опреме. Наде бивају разрушене када Биф после вишечасовног чекања у Оливеровој канцеларији не бива ни примљен ни препознат – јер је сам себе лагао у жељи да помогне оцу, да уопште и познаје тог човека. Не верујући у успех као Вилијеву основну вредност живота, Биф долази у ресторан где би требало да прославе склопљен договор. Хепи инсистира да прошири лаж док отац не заборави, док Биф инсистира да га суочи са тим да он и не жели оно што његов отац жели за њега. У немогућству да објасни то и оцу и брату којег моли да помогне и оцу и њему, истрчава из ресторана, након чега за њим излази и Хепи са девојкама којима се удварао – симболички се одричући оца, који заборављен остаје у тоалету. Након тога Вили, који је у том тренутку већ изгубио посао и сусрео са Бернардом, Чарлијевим сином, којег је сматрао за штребера а који је за разлику од Бифа успео, доживљава најтежу неуротичну епизоду и схвата да је одговоран за његов неуспех. Кроз ту епизоду сазнајемо да је Вили на путу варао Линду, али и да је Биф то сазнао. После догађаја којем је сведочио, Биф се разочарао у оца, спаљује патике на којима је већ исписао име универзитета и тако симболички одустаје од успеха животу. Лик Бифа у драми по вредностима које заступа, опречан је успеху као највишој вредности – Биф поставља љубав насупрот успеху. Кулминација драме, завршава Вилијевим схватањем да га син воли, али не и схватањем да он не жели оно што је од њега тражено. Оно што Вилија чини трагичним јунаком, управо јесте оно што Артур Милер у есеју „Трагедија обичног човека“ истиче. Вили није попут Едипа чије огрешење о канонске законе и за ћеиф воље богова бива кажњено трагедијом. Ломан се огрешио о неписане законе друштва у којем се неуспех једноставно – не прашта. Његова је самосвест као лика ограничена ради постизања ефекта трагичног у немогућности да схвати колико заправо греши и колико су његови ставови погрешни. Он долази до за њега великог сазнања, да му син прашта и да га воли, што му даје осећај смисла и очинства. Међутим:
Вили ту победу не може истински да осети; то што му та победа затвара круг и води га ка смрти јесте надница за грех, грех потпуне посвећености лажном поносу и лажном новцу, оличен у идеји успеха који се доказује преношењем „моћи“ потомству, моћи стечене продајом Вилијевог последњег вредног поседа – њега самог, по цени полисе осигурања. (Милер 2015:165)
Ова драма можда и ступа у Стринберговску традицију неуротизма, с обзиром на Милеров интервју са Чарлијем Роузом у којем је истако да јој је првобитан назив био „У његовој глави“; но, она ипак има дидактичку улогу – за коју Милер истиче да није схваћена јер људи не схватају „узалудност многих живота“.
У српској драми ехо Вилија Ломана, можемо пронаћи у Радовану III који је критички окренут социјализму, због чијег је уређења и урбанизације вероватно Радован прешао из завичаја у градски небодер у ком пати. Таквом је аналогијом завичај за Радована исто што и успех за Ломана, нешто недодирљиво – а резултат је друштвеног поретка. Стога треба прво изједначити екстреме присиле друшштвених уређења који су увек једнаки јер ни у овој драми нема афирмативног говора о социјализму, како се то често разумевало. У питању су само две стране истог „новчића“ у којем је увек неко потлачен, иако се у Милеровој драми са спектра левих идеја критикују последице „разулареног капитализма“ који је данас можда и гори. Парадоксално је само то што напредовањем заправо тонемо и што ова драма много тога говори и о садашњем стању – у уређењу у ком је човек свакако роба са веком трајања и са немогућношћу да финансијски не доприноси. Познати феномен лапота по којем син убија престарелог оца који више не привређује, а троши – у овом уређењу замењен је нечим наводно „хуманијим“ – успехом као мерилом живота и смрти! Дакле у питању је друштво у којем појединац и не мора чекати старост да би га неко од ближњих неспосбног затукао у шумарку. Сам човек који схвата да је неуспешан треба да изврши тај чин и то тако да макар својом смрћу привреди нечему – данас, међутим, чак и мртав можеш да привредиш сензацији, која је постала супституција за успех.
Аppendix – Артур Милер и успех данас?
Артур Милер човек је свакако интересантне биографије и то не због тога што га шире масе памте као писца – већ као другог и најпопуларнијег мужа (не љубавника) чувене Мерлин Монро. Иако је за америчку јавност свакако био разумнији њен брак са популарнијим ДиМађијом (чувеним бејзбол играчем) – ни брак са мање популарним добитником Пулицерове награде, Милером, није био нимало мање јаван и контраверзан. Оно што је бунило јавност јесте комбинација интелектуалца и необразоване „глупе плавуше“ (?!) која није била ни глупава, а ни права плавуша, већ пре свега дубоко трауматизована али и харизматична глумица. Међутим, у њиховом је односу како смо нагласили постојало нешто сензационално и скандалозно, а сам расплет и развод били су још скандалознији. Можда је неуобичајено, али с обзиром да је драма „Смрт трговачког путника“ драма о успеху, тачније неуспеху, немогуће је овај феномен не испитати из позиције данашњице, с обзиром на његову променљивост. Феномен успеха и његово значење замењено је данас славом на пет минута, како би то рекао Ворхол, фотограф Милерове бивше супруге. Чак је и тај „одвратни“ феномен „успеха“ који је критикован у поменутој драми, превазиђен нечим што би могли јасније одредити као сензацију или популарност, која се данас сматра успехом. Као што је свака врста вештине и способности, одавно постала еквивалентна лукавству, макијавелизму и злонамерности због личне користи. Када се сви греси Вилија Ломана зброје, највећи би из перспективе данашњице био онај што никада није био у новинама, нарочито ако се узме у обзир да је у питању човек који је имао жељу да буде успешан, а није се експонирао. Међутим, какав је успех Артура Милера? Артур Милер је за разлику од Вилија Ломана свакако остварио амерички сан у материјалном смислу (бољи аутомобил од шевролета, солидна примања и плавуша) и сигурно да би од лика којег је створио, у неком мета наративу, био питан „у чему је тајна?“. Међутим, у постхумном животу, Милер ће без обзира на досадашњи успех, као и многи великани доживети облачење новог руха успеха, сензационализма. Милер је, желео то или не, остао у сенци светске сензације зване Мерлин Монро, њен други муж који је „ваљда био и неки писац“. Писци су свакако увек осуђени на заборав од већине, што са Милером нажалост неће бити случај. Милер ће у будућности негде као и фиктивни лик послужити као грађа за антагонисте у документарцима, новим биографијама, получланцима, Фејсбук, Твитер и Инстаграм објавама, али и филмовима о Мерлин Монро која ће због недостатка сензација, васкрснути у неку нову сензацију. С обзиром на предстојећи аутобиографски филм Blonde у Нетфликсовој продукцији, надам се само да она као сензација неће васкрснути у руху несхваћене особе хомосексуалне или бисексуалне оријентације. Са друге стране, данас за Вилија Ломана и његову трагедију тешко да би ико имао разумевања, вероватно би његову смрт доживели као happy end у ком отац успева да помогне сину да се оствари. У ери дехуманизма и cancel културе, поглавље „Реквијем“ би се због увреде банкарског система пословања које хипотекама израбљују обичног човека (чинећи га трагичним), вероватно избацио. Стога бисмо остали ускраћени за то да је Вили Ломан заправо умро узалуд, да је хипотека исплаћена на дан његове скромне сахране, да је Биф отишао својим путем, а да Хепи из очевог искуства није научио ништа – поставши тако нови Вили. Вили чији храбар дух треба ценити као одлучност да се не пристаје на половичност, већ да се иде до краја, како би то рекао сам Милер.
Литература:
Милер, Артур 1969, „Смрт трговачког путника“, Издавачко предузеће Рад, Београд.
Милер, Артур 2015, „Трагедија обичног човека“, „Теорија драмских жанрова“, прир. Јованов Светислав, Службени гласник, Београд. 163 – 166.
Харвуд, Роланд 1998, „Историја позоришта“, Clio, Београд. 337 – 342
Фото: приватна архива
Остави коментар