Асасини – мистични ред средњовековног ислама

Аутор: доц. др Борис Стојковски

Асасини представљају један од најзанимљивијих средњовековних редова који су настали у окриљу најмлађе монотеистичке религије – ислама, односно мухамеданства. Асасини су најтешње везани за настанак и развој шиитског правца унутар ислама, односно за расколе који су настали у исламској религији, који прате муслимане од настанка вере и од доба самог утемељивача ове религије – Мухамеда. Питање наследника Мухамедовог, након смрти овог муслиманског пророка 632. године представљало је заправо кључан проблем који је доводио током средњег века, али и доцније, до настанка низ сукобљених праваца у оквиру исламске вере. Дакле, исламска религија, као и муслимански свет уопште, не представљају нимало монолитну целину, како у средњем веку, тако и у данашње време.

Прва четири наследника пророка Мухамеда називају се правоверне халифе, а њихово доба рашидун хилафет. За време те четворице владара исламски свет је релативно јединствен. Настанак шиита доводи до првог већег раскола. Настанак овог правца у исламу, након доминантног сунитског, највећег у муслиманском свету, везује се за убиство Алија, 661. године. Његове присталице су сматрале да само Алијеви наследници могу да буду прави наследници Мухамеда (халифе) и да једино они могу да предводе читав исламски свет.

Питање имамата, односно наследства места имама, својеврсног предводника исламског шиитског света постало је доминантно током векова, а дошло је до врхунца када се поставило питање и наследства имама Џафара ас-Садика 765. године. За његовог наследника у тадашњим круговима сматрали су се његов син Исмаил ибн Џафар и други претендент Муса ал-Кадим. Присталице Исмаила (који је умро пре свог оца) названи су исмаилити, и настао је нови правац у шиитском исламу.

Исмаилизам (الإسماعيلية‎) почели су да карактеришу езотерија, неоплатонизам, а тај мистични оквир који су сви шиити, а међу њима и исмаилити, почели да имају, дао је изузетно важан печат настанку и асасина. Да би се боље разумели асасини, потребно је знати да су они по свом верском убеђењу били муслимани-исмаилити, али су припадали низаријској струји унутар исмаилитске доктрине. Низари исмаилити (النزاريون‎) су посебно везани за иџтихад, односно доношење заједничких одлука, а карактерише их и поштовање различитости, као и социјална правда и једнакост. За њих је изузетно значајан и појам وِلاية‎ који заправо представља непрекинути низ, од Алија до данас, поглавара који су се налазили на челу низаријског исмаилизма. Данас им је седиште у Лисабону.

За настанак реда асасина важно је напоменути да је исламски свет био и политички подељен, те је диљем исламске екумене настајало из полунезависних или пак потпуно самосталних држава. Настанак и развој Фатимидског калифата у Тунису и Египту од 909. године представља једну значајну етапу у ком је ова држава постала независна од халифе у Багдаду и доиста била и један изузетно значајан такмац на Медитерану, не само другим муслиманским државама него и самој Византији. Освајање Малте, а поготово Сицилије довели су до врхунца током Х века овај калифат. Опадање калифата и везири који су контролисали власт уместо званичних халифа-имама довели су, међутим, државу у озбиљну кризу. Ал Мустансир Билах (1036-1094) халифа-имам Фатимидског калифата одредио је за свог наследника сина Низара. Јерменски везир Ал-Афдал Шаханшах, командант војске и неуспели борац против крсташа, међутим, имао је сасвим друге планове. Након покушаја Афдалове узурпације, овај војсковођа долази на власт. Уследио је Низаров бег у Александрију, а иако је уз њега била и подршка народа, ипак је доведен у Каиро, и коначно погубљен 1095. године.

Даи (што значи онај који пропагира веру) Хасан-и Сабах био је обавештен о намерама ал-Мустансира Билаха, те је прави наследник халифског трона, имам ал-Хади, прокријумчарен у тврђаву Аламут. Ово је био и настанак низаријског исмаилизма, а појављују се и фида’и. فِدائيّين су били спремни на жртвовање, практиковали мистицизам, и испрва, они нису били плаћеници, иако ће асасине-фидаије та прича пратити касније. У самом почетку, политички гледани фида’и су биле присталице ал-Хадија. Раширили су се углавном по Ирану, где их је предводио поменути Хасан Сабах, и у Сирији. Рашид ад-Дин Синан, у изворима познат као Велики Учитељ, Старац са Планине, био је, пак, предводник сиријских фидаија, за кога се посебно везује и сусрет са Хенријем Шампањским, коме је показао две фидаи самоубице, захваљујући чему је постигнут и мир са крсташима.

Хасан Сабах је своје седиште, како је сугерисано, начинио у Ирану, где је тврђава Аламут постала центар области, али и место одакле се ширио низари исмаилитски верски утицај. Хасан Сабах заувек у Аламуту од 1090. године је остао, никад није напустио ову тврђаву која је постала симбол асасинског реда. Аламут је био заузет без крви, прво су заузимана постепено села, па је уследила и инфилтрација унутар саме тврђаве, и на тај начин Аламут је постао асасинско седиште за скоро два столећа.

Фида’и и њихова обука за самоубице је и у њихово време постала предмет интересовања, будући да су постали управо они који се саможртвују. Фида’и су према неким научницима, заправо јерес унутар исламског света, због чега вероватно асасини и носе ту дозу мистицизма. Од свог настанка 1090-их година, па све до пропасти, бројни противници асасина су их тако означавали. Асасини-фида’и су у суштини били тајно друштво организованих убица. Хасан Сабах је био тај захваљујући коме се развила и верско-идеолошка мистична компонента реда. И он је неко ко је постао инспирација савременицима али и током столећа. Хасан Сабах је био хафиз (знао Кур’ан напамет), познавао астрономију, философију, алхемију, медицину, архитектуру, дакле био један врсни муслимански полихистор.

Савременици описују какав мора и треба бити асасин, односно фида’и: млад, издржљив, хладан, прорачунат, стрпљив, образован, начитан, истински религиозан. Асасини су обучавани да познају језик, обичаје и културу непријатеља. Ред је био уређен строго хијерархијски. На његовом челу се налазио Велики господар реда затим следе Пропагандисти (Велики називани даи кабир и регуларни називани само даи), а потом следе саборци Rafiq и lasiq (присталице) и то су заправо били они који су чинили убиства. Политичка убиства на јавним местима постала су њихова главна специјалност. Елиминација потенцијалних политичких ривала, било муслиманских, било латинских (римокатоличких, хришћанских) био је њихов главни циљ, али су њихови најжешћи сукоби ипак били са другим муслиманским вођама. Истини за вољу, имали су врло специфичне односе са темпларима, којима су плаћали данак, и кога су се ослободили на крају.

Жене никад нису биле са њима током војних операција, сукоба и атентата. Још је Хасан Сабах склонио жену и ћерку током једног сукоба, дајући тако пример осталим асасинима. Прва велика жртва био је селџучки везир, Персијанац, Низам ал-Мулк 1092. године. Две деценије он је давао правац селџучкој држави у време Малик-Шаха. Низам ал-Мулк је био велики реформатор, градитељ, а посебно су значајне административне и финансијске реформе које је спроводио у држави. Убица-асасин (фида’и) био је маскиран у суфи дервиша, сакривши нож, убио је Низама, и тиме, заправо, починио најславнији атентат у историји асасина.

Психолошке тактике су такође биле део асасинске војне доктрине. Илустративан је пример селџучког владара по имену Санџар који је одбио да потпише мир са асасинима, штавише, победио их је неколико пута, али су му они ноћу послали бодеж забоден у тло покрај кревета. Када се пробудио наишао је на следећу поруку:

Зар не желим султану добро, кад је нож забоден у чврсту земљу а не у твоје меке груди?

Санџар је потом потписао дугорочни мир са асасинима. Селџучко-исмаилски мир је чак предвидео да је самим асасинима допуштено и сакупљање путарине према Аламуту и другим њиховим тврђавама.

Међу најзначајније асасинске жртве спадају:

1. Халифа Ал-Амир би-Алхами-Лах, Каиро, 1130. године
2. Ал-Мустаршид багдадски халифа је убијен 1135. године
3. Ар-Рашид абасидски багдадски халифа 1138. године је пао као њихова жртва
4. Рајмунд II, гроф Триполија, на капијама града 1152. године убијен, што је изазвало сурову одмазду над муслиманским становништвом
5. Конрад Монфератски, јерусалимски краљ, убијен од асасина у Акри 1192. године, међутим политичка позадина убиства остаје неразјашњена, не зна се због чега је убијен, и ко је послао убице.
6. Рајмунд, син Боемунда IV Aнтиохијског, убијен у катедрали Наше Госпе од Тортосе, у граду Тартус, Сирија 1213. године.
7. Филип од Монфора, гроф Тира, 1270. године, њега је убио асасин послат од мамелучког султана Египта Бајбарса, у чијој су се служби асасини налазили у то доба.

Покушај убиства Менге-кана, о чему сведочи Виљем од Рубрука, изазвало је Монголе да крену у обрачун са асасинима, и управо су Монголи учинили крај фида’има након два столећа њихове свестране делатности по Светој Земљи. Монголски заповедник Китбаку одлучује да уништи асасине 1253. године, и креће у напад на њихова утврђења. Хулагу је касније опседао Аламут за одмазду 1256. године, заузео га, и на тај начин је започео и коначан крај асасинског реда. Аламут су 1275. године кратко поново асасини запосели, али је он наново пао у руке монголских освајача. Сиријски асасини су покорени 1273. године. Од тада се њихова судбина мења. Постали су обични плаћеници у служби султана Бајбарса из Египта, мамелучког владара, и по његовим наређењима су убијали. У XIV веку постојала је чак њихова фиксна цена за убиство како сведочи један од најзначајнијих извора ибн Батута. Дозвола да постоје им је била једина награда за сва ова убиства. Неки аутори чак повезују да су исмаилити у Угарској, називајући их плаћеницима који су ратовали за угарског краља.

Крај асасина је био и почетак легенде. Најпре треба поменути да су рађању легенди о асасинима допринели и савремени средњовековни извори. Најпознатија је она по којој су убиства чинили омамљени дрогом, те да су користили хашиш. Ову причу ширили су још њихови противници мустаили исмаилити, а пренета је код небројених историјских извора крсташке епохе, као што је немачки писац Арнолд од Либека, а причу је прославио чувени Марко Поло.

Прво их је назвао хашишинима халифа ал-Амир, њихова доцнија жртва, и то 1122. године, али то није оптужба за коришћење хашиша, нити има икакве везе са дрогом. Нема заправо скоро никаквих конкретних доказа за хашиш, односно његову употребу у ритуалима асасина. Муслимански и хришћански писци, пак, називају их неретко мулхиди, односно секта (јерес), и то се може наћи у делима сунитских писаца, па све до Виљема од Рубрука. Њихов вођа Хасан Сабах, али и други њихови предводници, имали су назив Човек из планине, и у делу јеврејског писца Бењамина из Туделе назван је шејх ал-хашишијун којег сви слушају. Уопште узев, тај Старац којем су потпуно покорни сви асасини јесте лајтмотив већине историјских извора који сведоче о фида’и.

Марко Поло у својим путовањима је забележио како је чуо о старцу који даје хашиш својим ратницима-убицама, и за њега он је шарлатан који намамљује младе момке у своју секту, али им у наставку свог записа одаје признање за познавање језика и образованост. Једно од предања везано за асасине је случај када је Хасан Сабах позвао главу подно његових ногу да говори, иако је то био заправо до врата закопан асасин.

Термин Assassini, који је означавао плаћене убице, раширили су већ италијански аутори Данте Алигијери, као и Ђовани Вилани. У Дантеовом Паклу  се за асасине јасно каже да убијају за новац:

Assassino è colui che uccide altrui per danari

У време француског краља Анрија IV пада и први помен асасина 1603. године, када је на западу публиковано дело посвећено њима. Два века доцније, Јозеф фон Хамер Пургштал написао је Die Geschichte der Assassinen aus morgenländischen Quellen и то дело је остало спис који је служио западној Европи да проучава асасине све до 30-их година ХХ столећа.

Савремене инспирације асасина не мањка, кроз филмове, серије, видео игре, асасини, сада у новом руху, са новим обележјима и старим задацима, освајају многе љубитеље историјске перцепције у популарној култури.