Аутор: проф. др Борис Стојковски
Рани средњи век је период за који постоји сразмерно мали број савремених историјских извора. Хуни спадају међу она племена који су оставили велики и значајан траг у историји, а о којима извори нису нарочито штедри. За почетак, дефинисати Хуне представља значајан проблем. Један од највећих познавалаца хунске прошлости Валтер Пол их дефинише као конфедерацију ратничких група. Хуне карактерише изузетно несигурна етногенеза и порекло, може се претпоставити да је у питању евроазијски народ или група народа, племена, а потпуно је несигурно и непознато порекло њиховог имена. Ни о хунском језику се ништа не зна, постоје теорије да је близак туркијским или чувашком језику, па чак и монголском. Преци Хуна су око 200. г. п. н. е. нападали Кину Ћин династије, а због тих првих сукоба је и почела градња најстаријег дела онога што је доцније постао Кинески зид. Хуни су водили и бројне ратне сукобе са Монголима на простору Азије.
Овако магловито порекло и најстарија историја, поменутом Валтеру Полу дали су за право да изнесе закључак да све што можемо рећи сигурно је да се име Хуни, у касној антици, односило на престижне владајуће групе степских ратника. Дакле, јасно је да писани извори нису дали превише података како би олакшали прецизирање повеснице Хуна. Будући да су били номадски народ, ни археологија и њени домети не помажу пуно у расветљавању најстарије прошлости Хуна. Археолошки налази су раштркани и ретки, не дозвољавају да се утврде прецизнији слојеви на локалитетима, те да се тако дефинишу неке најраније миграције Хуна кроз азијске степе пре њиховог продора у Европу.
Позноантички и раносредњовековни период, превасходно IV-V век дају ипак нешто више информација о овом азијском народу. Римски историчр, по многима последњи представник старе паганске историографије Амијан Марцелин записао је скледеће за Хуне: народи Хуна (…) живе изнад Азовског мора у близини замрзнутог океана (како је Амијан Марцелин писао до 378. године, претпоставка је да се ово односи на доба око 370. године или нешто раније).
Са друге стране, и велики хришћански светац и пре свега за ову тему значајан аутор, Свети Јероним за Хуне у једном свом писму користи израз Скити, те их повезује са овим другим значајним азијским народом. Демонизација Хуна у различитим списима код бројних аутора била је изражена крајем IV века, а томе је кључни узрок била њихова провала 375—376. године у Европи. Све до почетка VI века у изворима је остала оваква слика Хуна – Скита као дивље расе, која је прво обитавала у мочварама. За Јорданеса, аутора Историје Гота Хуни су застрашујуће, гнусно и ситно племе, са слабо развијеним језиком, који у малој мери наликује људском говору. Јорданес који је пренео и сведочанство византијског посланика и ретора Приска, представља заправо кључан извор за историју Хуна, нарочито за време најпознатије личности хунске историје—Атилу.
Хунска инвазија понтских степа 375. године, када је на хиљаде Гота било приморано да побегне Римљанима, представља симболични почетак Велике сеобе народа, процеса који је трајао кроз читав рани средњи век и завршен је тек касно у Х столећу. Упад Хуна по много чему представља важну миграцију која је покренула немали број других варварских народа у Европи. Током овог похода прво су покорени и освојени Алани, затим су Хуни покорили значајан део Источних Гота (Гревтунзи) и потом већину Тервинга (Западни Готи).
Под притиском Хуна, Готи прелазе у Источно Римско царство, постају и федерати Цариграда, односно ступају у војну службу Византије, која их насељава на своју територију. На тај начин Готи су се населили и у крајеве данашње Војводине, те се у Срему, али и другде у Панонији могу пронаћи бројни археолошки налази који се приписују управо времену готске доминације над панонским просторима.
Са друге стране, Хуни су наставили своје продоре на територију источних крајева Римске империје. Велики напад 395. године започео је инвазијом на Тракију, Јерменију, а убрзо су Хуни опустошили скоро читаву Кападокију, упали у Сирију, напали Антиохију, један од кључних градова Леванта уопште, а потом су и прошли кроз Еуфратезију, римску провинцију у долини Еуфрата. Коликих размера је био овај хунски продор на византијске територије сведочи и чињеница да је уследио и велики напад на Сасанидску Персију. Упад у ово огромно царство пратили су чак и почетни успеси, Хуни и њима подређена друга племена извршили су прилично успешан продор близу последње персијске престонице Ктесифона, али је потом уследио озбиљан персијски противнапад и тежак пораз Хуна који је за кратко зауставио њихове даље продоре, али и учинио крај покушајима хунске доминације на тлу Азије.
Улдин/Хулдин, био је први хунски предводник који је забележен у историји, односно за кога се зна из писаних извора. Улдин је био предводник аланско—хунске војске против готског краља Радагајса у Италији. Око 400—401. године у још једном сукобу са овим народом Улдин је победио и одсекао главу Гајину готском вођи на доњем Дунаву. Римска империја је почела да осећа притисак хунских напада већ неколико година доцније. Наиме, 408. године Улдин је наново упао у Римско царство, пустошио је Тракију и тиме угрожавао и сам Константинопољ. Иако су Византинци желели да га потплате, била је превисока сума за поткупљивање коју је Улдин поставио, међутим, служећи се својом опробаном дипломатијом, поткупљени су његови потчињени и Византија је остварила свој циљ. Изазвани су унутрашњи сукоби међу хунским предводницима, избила је и побуна против овог хунског предводника, а Улдин је тада и побегао преко Дунава. Након овог податка губе се даље информације у изворима о њему. Да ли је негде био убијен или је умро, остаје питање без одговора.
У наредним деценијама Хуни се спомињу у војскама како Источног, тако и Западног римског царства, али и у готским трупама. Хунски плаћеници се спомињу нарочито у византијској војсци 433. године, када им је византијски magister militum (титула војног заповедника) по имену Флавије Аеције предао делове Паноније. Тада су хунска племена предводили Руга и Октар, који су вероватно обојица владали Хунима. Изгледа да није постојала нека чврста и јака централна племенска власт, нити су потчињена племена била сасвим зависна од хунског владара. Такође, вероватно Хуни, са изузетком Атиле у једном периоду, нису никада ни били предвођени само једним јединственим владаром.
Тако је почела и владавина Атиле, једног од најчувенијих војсковођа у историји целог човечанства. Наиме, Ругини нећаци Атила и Бледа наследили су хунско предводништво. Име Атила је, по тренутно доминантним лингвистичким теоријама или германско (значило би мали отац, и само би име било деминутив) или има некакво туркијско порекло имена (значења која се предлажу су дијаметрално супротна, или велики океан; али чак и коњаник по речи ат која значи коњ). Његов отац се звао Мундзук, према поменутом готском писцу из шестога века Јорданесу, а Мундзук је изгледа био неки племенски поглавица или предводник.
Атила је један од ретких племенских вођа тога доба за које је сачуван лични опис, као и неке карактеристике. Каже се да је био низак, велике главе и широких груди, очију које гледају на обе стране – како га описује византијски ретор и изасланик на Атилином двору Приск. Он је био један од ретких људи који је уживо видео хунскога владара и који је био угошћен на његовом двору. Атилину престоницу обично многи траже у троуглу Суботица – Сента – Сегедин, што је заправо простор од око 45 километара на сваку страну. Извесно је да је могло седиште бити негде око реке Тисе, али је проблем да се данас убикује прецизно чињеница да је Тиса током векова мењала свој ток и меандрирала.
Атилина власт је започела миром са Византијом. Споразумом из Маргума (околина данашњег Пожаревца) 435. године Хунима је дато трговачко право на размену робе а Византијом, али и повећан римски данак Хунима. Они су трговали не само са Царством, већ су имали и одређено место на Путу свиле, а трговали су немало и робљем, превасходно заробљеницима са њихових бројних пљачкашких путовања. Након овог споразума, Хуни су били део римске војске и заједно са њом ратовали против других варварских народа. Ово је још увек и период када Атила није војсковођа, нити врховни заповедник Хуна, већ само један од значајнијих лидера хунских племена и њихове војске.
Надаље, 437. године Хуни под вођством Аеција Хуни су уништили Бургундско краљевство, и у овом подухвату је и Атила можда узео учешће. Ово наводно, али у изворима не сасвим јасно представљено учешће Атиле у походу на Бургунде пренето је у средњовековну германску легенду о Атили. Она је своје место нашла и у Нибелунзима, најславнијем немачком средњовековном епу. Атила је тако опеван већ у средњем веку, а када је Рихард Вагнер компоновао Прстен Нибелунга, овај хунски војсковођа је приказан у ремек-делу класичне музике. Исте, 437. године Хуни су помогли Аецију да зароби побуњеног вођу Багауда, док је 438. године у изворима записана и хунска помоћ Римљанима у опсади Тулуза.
Али, ситуација се из корена променила врло брзо. Наиме, већ 440. године догодио се хунски напад на Источно римско царство. Разлог за овакву промену у односима није сасвим јасан, али помиње се да је епископ Маргума скрнавио наводно хунске гробове и да је то изазвало бес Хуна. Велики поход Хуна 441. године је оставио посебно тешке последице на Балканско полуострво, као и на старе и славне римске градове. Са земљом је скоро сасвим сравњен Виминацијум, а тешко је пострадао и Сингидунум. Хуни су тешко опустошили и најславнији антички град на нашим просторима, Сирмијум, а префект Илирика Леонтије је пренео и мошти Светог Димитрија у Солун и претпоставља се да је тако и од култа сирмијског ђакона Свети Димитрије постао солунски ратник и заштитник овога града, односно да је култ пренет и измењен у Солуну. Хунски продор је протутњао целим Балканом и допрли су све до Емоне, Петовије и других градова те области, наневши огромну штету Ромејима.
Атилин савладар и брат Бледа умро је у периоду 442—447. године. Постоји теза да је можда убијен од Атиле. Врло брзо након Бледине смрти племе Акацири се побунило против Атиле, највероватније и уз византијску помоћ. Али то није спречило Атилу, сада самосталног хунског владара да настави агресивну политику. Већ 446. године је уследио Хунски поход на Лангобарде у Моравској. Цар Теодосије II (408—450) је тада и одбио плаћање данка, због чега је започет још један велики напад Хуна и потом, по Римљане, кобна битка код Утуса 447. године, када су Хуни остварили још једну победу. Затим је покренут и поход Хуна на Цариград, чије су зидине биле прејаке за Хуне, али се одиграо још један пораз римске војске код Галипоља. Иако Цариград није могао бити освојен, хунски племенски савез је наставио да пустоши читаву област, али и да продире даље на југ. Хуни су тако стигли до Термопила, похаран је буквално био цео Балкан.
Али, негде 450. године склопљено је чак и примирје са Византијом, Атила се повукао са освојених подручја. Изгледа да се већ тада припремао за поход на запад, па чак и када је цар Маркијан прекршио мир, Атила није реаговао. Поход на запад је убрзао сукоб са Аецијем, али и обрнуто. Наиме, Атила и Аеције су подржали различите кандидате за трон рипуарских Франака, али је и један од вођа Багауда пребегао Атили. Бројне претпоставке прате причу о хунском походу на запад, од легенде о прстену ћерке цара Валентинијана III који је послала Атили позвавши га да је ослободи, до много извесније борбе око управе над Галијом између Атиле и самог Аеција. Хунска најезда је и овде оставила трага. Освојени су Мец и бројни градови у Галији, а из овог похода је позната је и опсада Орлеана и неуспели поход на Париз. Продор Хуна је био све до галске Белгике, освајање и разарање града Троа је такође пратило ову инвазију.
Али, 20. јун 451. године десила се битка на Каталаунским пољима, која до данас оставља недоумице у историографији. Наиме, док једни сматрају да је у питању хунски пораз и повлачење, други историчари сматрају да је у питању нерешен исход праћен политичким потезима, односно одбијањем Аеција да уништи Атилину војску како не би за непријатеља добио јаке Визиготе. Следећа хунска активност иде у прилог ипак овој другој тези. Наиме, Хуни су упали у Италију 452. године, падали су редом пред њима градови Падова, Мантова, Вићенца, Верона, Бреша, Бергамо, али занимљиво Хуни никад нису покушали да нападну на Равену. Важан састанак је уследио тада. Наиме, к Атили је стигло папско изасланство Лава I Великог и као резултат ових преговора уследило је повлачење Хуна из Италије, а речени је папа стекао велики углед.
Припреме за поход на Цариград 453. године, међутим, нису се оствариле. Атила је изненада умро. Смрт га је затекла у брачној постељи са Илдико, а узрок смрти неки сматрају да је хеморагија, могуће мождани удар, или чак и прекомерна доза алкохола. Сахрањен је у три ковчега, а по традицији је његов пепео са великим благом бачен у Тису. Легенде о Атилином благу живе до данас, и многа места у Војводини, па и многи артефакти које су људи случајно налазили у својим баштама и окућницама везују се за Атилу и хунско благо. Мач бога Марса који је хунски војсковођа добио од неког чобанина, по легенди се сматра за наводни Атилин мач, којим је побеђивао све непријатеље.
Од XII века у Угарској се популаризује прича о хунским прецима Угара, и до данас Мађара. Иако о хунско-мађарском континуитету нема никаквих података, остаје могућност да је део хунских племена (можда и нека која нису падала под Атилину власт) био потчињен Мађарима у њиховој прадомовини. У новом веку име Атила популарно је код Мађара, постоји и код других народа, а и друга хунска имена су се проширила у мађарском народу, као Чаба, Илдико и још понека. Епска традиција о Хунима је Атилу учинила не само ликом у епу о Нибелунзима, већ су хунске најезде ушле и у скандинавске саге. Атила је у традицији назван бич божји, а већ га је Јорданес окарактерисао као бич који наравно бије све на земљи. И у Божанственој комедији Дантеов Атила је приказан као бич земље, оптужен за спаљивање Фиренце, што је заправо мешање са остроготским владаром Тотилом.
И у новом веку Атила је постао јунак у уметности, оперу о њему је компоновао Ђузепе Верди, осликали су га и Рафаело, али и велики мађарски сликар Мор Тан. Атила је до данас непресушан извор и инспирација у популарној култури, у филовима, игрицама и свим другим аспектима забаве. Иако се о њему мало зна, легенда о Атили и Хунима утиснута је у прошлост огромних пространстава од азијских степа до Француске.
Остави коментар