Ауторка: мср Мирела Лончар
У својој познатој студији, „Сукоб цивилизација“, Самјуел Хантингтон је представио тезу да темељни узрок сукоба у новом свету неће бити ни доминантно идеолошки нити економски већ културни. Цивилизацијска припадност биће све битнија, а свет ће у великој мери бити обликован деловањем седам или осам великих цивилизација. Као главне цивилизације које ће доминирати светом, Хантингтон набраја: западну, конфучијанску, јапанску, исламску, хиндуистичку, словенско-православну, латиноамеричку и вероватно афричку цивилизацију. Он даље истиче да ће се најбитнији сукоби одвијати дуж нестабилних граница поменутих цивилизација. У својој студији Хантингтон је представио и појам растргнуте земље (torn country). Растргнуте земље представљају земље које имају висок степен културне хомогености, али су подељене око припадности једној или другој цивилизацији. За те земље својствена су вођства која своје земље настоје да учине чланицама запада, али су историја, култура и традиција њихових земаља не-западни. Да би редефинисала свој цивилизацијски идентитет растргнута земља треба да испуни три услова: 1. подршка политичке и економске елите, 2. јавност треба пристати на редефиницију, и 3. цивилизација прималац треба бити вољан да прихвати преображену земљу. У растргнуте земље Хантингтон убраја Турску, Мексико и Русију. (Huntington, 1993). У нашој студији настојаћемо да одговоримо на следеће истраживачко питање: Да ли је Мексико заиста растргнута земља између припадности западној и латиноамеричкој цивилизацији или пак има своју аутентичност?
Латинска Америка – карактеристике
Континент Латинске Америке најсликовитије је описао Хауард Виарда речима да је Латинска Америка „жива лабораторија друштвених и политичких промена“. Континент противречности, конфликата, супротности, шаренила, узбудљивог микса преколумбовског доба, затим утицаја Европе и Африке, са разлогом је атрактиван мамац за истраживаче свих профила. Богата етничка и културна разноликост даје шарм овом необичном мозаику различитих људи, култура, уметности, исхране, религије, језика, занатства и музике. Латинска Америка је до осамдесетих година XX века била препознатљива по милитаристичким режимима, државним ударима, револуцијама, војним хунтама и другим политичким нестабилностима којима је овај део света био захваћен дужи временски период. Од осамдесетих година XX века регион Латинске Америке чини значајан помак у погледу политичке стабилности, економског просперитета и раста привреде (Крстић, 2014). Посматрајући период који обухвата прве две деценије XXI века примећују се значајне социо-политичке и економске промене у Латинској Америци. Овде се пре свега мисли на јачање латиноамеричког регионализма, као и на интезивирање односа латиноамеричког региона са остатком света. Промене у Латинској Америци у XXI веку учиниле су је атрактивним партнером за сарадњу и стране инвеститоре (Pajović, Lalić, 2020).
Пре прве Колумбове експедиције 1492. године на тлу данашње Латинске Америке постојале су државе Астека, Маја и Инка. 1494. године споразумом из Тордесиљаса о колонијалној подели света одређена је подела Новог света између Шпаније и Португала. Шпански освајачи (конквистатори) уништили су државе староседелаца и заузели Латинску Америку. Индијанци су убијани, а утицај римокатоличке цркве је јачао на заузетој територији. Крајем XVIII века шпанска и португалска власт слаби, а поседе полако заузимају Французи и Енглези. Симон Боливар је почетком XIX века повео борбу за ослобођење од колонијалних власти, и као резултат ове акције већина Латинске Америке била је деколонизована до 1825. године. Међутим, и данас постоје зависне острвске територије Француске, Холандије, САД и Велике Британије (Крстић, 2014).
Латинска Америка обухвата површину од 21,5 милиона km². Становништво Латинске Америке је претежно римокатоличке вероисповести, мада се у новије време све више осећа присуство протестантске црте која долази од северног суседа. Латинску Америку чине 33 државе. Земље Латинске Америке можемо поделити према облику владавине и државном уређењу на монархије и републике, тј. на унитарне и федералне државе. Већина држава Латинске Америке има републикански облик владавине са унитарним државним уређењем. Републике са федералним државним уређењем јесу Мексико, Бразил, Венецуела и Аргентина. По хоризонталној подели власти државе Латинске Америке су председничке (Крстић, 2014).
Президенцијализам у државама Латинске Америке формиран је по узору на председнички систем Сједињених Америчких Држава (САД). Међутим, иако је председнички систем САД узет као модел за председничке системе Латинске Америке, можемо са сигурношћу констатовати да се президенцијализам Латинске Америке другачије развијао од поменутог модела. Корени президенцијалне структуре власти у државама Латинске Америке налазе се у дугој персоналистичкој традицији владавине ауторитета. Овај регион карактерисали су социјални расцепи, поделе, неједнакости, утицај католичке цркве, војске и други фактори. Све је то довело до појаве тенденција ка персонализацији моћи и стварању култа вође – каудиља. Персонализам је био круцијална црта већине латиноамеричких председника, а култ вође се беспрекорно одржавао. Президенцијализам и култ вође имају специфично место у латиноамеричком друштву које их сврстава у традицију, национални идентитет и менталитет. Док је председнички систем САД демократски, у готово свим земљама Латинске Америке налазимо одлике псеудодемократије или ауторитаризма (Крстић, 2014).
Посебност Мексика у односу на друге земље Латинске Америке
Сједињене Државе Мексика (Мексико) представљају, по многим карактеристикама, уникатну државу Латинске Америке у односу на остале. Посебност Мексика огледа се првенствено у његовом географском положају. Чувена је реченица мексичког диктатора Порфирио Дијаза „Јадан Мексико! Тако далеко од Бога, а тако близу САД“ (Кос-Станишић, 2009). Мексико је смештен у Северној Америци и са САД дели границу. Та граница утиче на све сфере живота Мексика. Мексико представља президенцијалну, федералну, конституционалну републику. Федералну државу чине 32 федералне јединице, и то 31 савезна држава и један федерални дистрикт (Мексико Сити) (Крстић, 2014). Име Мексико Ситија, главнoг града Мексика, потиче од назива највећег и најмоћнијег огранка Астека – Mexica (the CIA World Factbook, 2021). Власт у Мексику је подељена на извршну, законодавну и судску. Извршну власт врши Председник који је уједно и председник Владе, законодавну власт врши Конгрес који је састављен од два дома (Представничког дома и Сената), док судску врши Врховни суд (Вукушић, 1995). Са скоро 130 милиона становника, богатом културном историјом и разноликошћу, те обиљем природних ресурса, Мексико је међу 15 највећих светских економија и друга економија по величини у Латинској Америци. Земља има јаке макроекономске институције и отворена је за трговину (World Bank, 2021). Мексико је закључио око педесет споразума о слободној трговини са земљама које се налазе у Америци, Азији и Европи. Ови споразуми су јако битни за мексичку економију. Неки од најважнијих су: NAFTA – сада UNMCA, Трговински споразум ЕУ – Мексико, Споразум економског партнерства Јапан – Мексико, Споразум о слободној трговини Мексико – Израел итд (Pajović, Lalić, 2020). Мексико је тренутно нестална чланица Савета безбедности Уједињених нација и обављаће ову функцију у периоду од 2021. до 2022. године. Такође, Мексико овог месеца, новембра 2021. године, председава Савету безбедности УН (Security Council Report, 2021).
Територијом данашњег Мексика простирало се моћно астечко царство које су срушили шпански конквистадори почетком XVI века. Они су 1521. године освојили Мексико и колонизовали га. Три века је трајала власт Шпаније. 16. септембра 1810. године свештеник Мигел Идалго позвао је мексички народ да устане против колонизатора и ослободи Мексико. Борбе за независност трајале су до 1821. године, када је успостављена прва независна влада Мексика (Крстић, 2014). Период након независности обележиле су разне нестабилности, америчко-мексички рат, грађански рат, два царства и диктатура све до Мексичке револуције.
Посебност Мексика оличена је у његовом снажном националном идентитету који је изборен Мексичком револуцијом која је трајала од 1910. године до 1917. године, Уставом из 1917. године, седамдесетогодишњом владавином, тачније „перфектном диктатуром“ Институционално револуционарне партије (ПРИ), једном од најдужих транзиција ка демократији која је трајала од 1977. године до 2000. године, специфичном врстом президенцијализма – presidencialismo, специфичним регулисањем односа државе са две кључне институције по утицају на Латинску Америку – црквом и војском. Према Уставу Мексика, црква је одвојена од државе, а војска је деполитизована за разлику од већине латиноамеричких држава (Крстић, 2014).
Мексичка револуција и национализам као идеологија државе
Мексичка револуција (1910-1917) која је имала за циљ свргавање највећег диктатора Мексика, Порфирио Дијаза, представља највећу социјалну револуцију у Латинској Америци. Из Мексичке револуције национализам је изнедрен као идеологија државе. Национализам је допринео афирмацији мексичког идентитета и пружио одговор на трагање о идентитету и самобитношћу једног народа. Чувени Октавио Паз је у својој књизи „Лавиринт самоће“ уочио да су се Мексиканци пре револуције питали „Ко смо ми?“ Октавио Паз пише: „Захваљујући Револуцији Мексиканац жели да се помири са својом историјом и са својим пореклом. Револуција је једно нагло утапање Мексика у његово сопствено биће, враћање традицији, поново успостављање веза са прошлошћу, искиданих од стране Реформе и Диктатуре, Револуција је потрага за нама самима и повратак мајци. Револуционални прасак је чудновата фиеста у којој Мексиканац, опијен самим собом, упознаје на крају, у смртном загрљају другог Мексиканца“. Управо тада креће трагање народа за својим идентитетом и самобитношћу (Крстић, 2014).
Од 2010. године, када је формирана садашња владајућа партија, а тада политички покрет за обнову нације МОРЕНА, своје идеје црпи управо у „историјској борби народа Мексика за обнову своје земље, у Револуцији“. Такође, народ Мексика се чврсто бори против империјализма и страних утицаја, чувајући тако своју посебност, вредности и традицију. Мексико то чини „мексиканизацијом” свега што је страно, како у области уметности и културе, тако и у сфери политике. Наиме, свака увезена политичка идеја у Мексику била је „мексиканизована“ (Крстић, 2014).
Устав Мексика из 1917. године
Устав Мексика донет је 1917. године. Као основ за поменути Устав, послужио је Устав који је донео највећи реформатор Мексика – Бенито Хуарез 1857. године. Устав из 1917. године претрпео је бројне амандмане, али је суштина остала иста. Устав Мексика обухвата идеје суверенитета, национализације и јавног добра. О битности мексичког Устава данас говори и чињеница да су бројне улице у Мексику назване по Уставу (Улица члана 5, 38, 130. итд), док главна улица Мексико Ситија носи назив Реформа по реформама поменутог реформатора Бенита Хуареза (Крстић, 2014). Устав је прокламовао принцип национализације земље, земља је проглашена јавним добром. Сво власништво над земљом, природним богатством, водама, рудним благом припада управо мексичкој држави. Устав је јасно одвојио цркву од државе, а свештеници немају ни активно ни пасивно право гласа. Војска је деполитизована и лишена утицаја на власт. Војно лице не може да буде председник Републике. Задаци војске су да брани национални интегритет, суверенитет, независност, да осигурава унутрашњу безбедност и помаже народу у социјалним активностима (Крстић, 2014).
Седамдесетогодишња владавина Институционално револуционарне партије (ПРИ) (1929-2000)
Седамдесетогодишња владавина Институционално револуционарне партије (ПРИ), круцијално је утицала на обликовање политичког живота Мексика. Ова партија произашла је из Мексичке револуције под називом Национално револуционарна партија (ПНР). Основана је од стране председника Каљеса 1928. године, који је имао за циљ да спроведе програм Револуције тако што би ујединио многе фракције које су после победе почеле да се обрачунавају. Међу њима су били Карансисти, Виљисти, Запатисти, Обрегонисти и други. Касније је партија реорганизована у Мексичку револуционарну партију, а данашњи назив Институционално револуционарна патија (ПРИ), партија је добила 1946. године за време Камаћа. ПРИ је партија која је обезбеђивала чување континуитета режима, и то посебно кроз контролу одабира председника.
Продужена транзиција ка демократији (1977-2000)
XX век у Мексику обележила је седамдесетогодишња ауторитарна једностраначка владавина политичке партије ПРИ, која своју дуговечност дугује подршци бирача. Нобеловац Марио Варгас Љоса назвао је владавину ове странке „савршеном диктатуром“. Транзиција ка демократији започела је 1977. године реформом чији је циљ био повећати политичку партиципацију опозиционих партија, а истовремено сачувати доминантни положај ПРИ. Због страха да би демократизација могла нарушити политичку стабилност државе, транзиција се спроводила поступно и трајала је све до 2000. године. Те године сматра се да су Мексиканци први пут гласали за кандидата, а не за политичку партију. Међутим, 2000. година је била кључна како за демократизацију тако и за наркобизнис када се степен насиља битно повећао (Кос-Станишић, 2011).
Уникатни модел президенцијализма у Мексику – Империјални хиперпрезиденцијализам
Мексико се одликује извршном влашћу која је персоналног карактера и односи се на једну личност – председника Мексика (Пајовић, 2006). Оно што је кључна разлика у односу на остале државе Латинске Америке јесте чињеница да се у Мексику могла наћи уникатна врста президенцијализма коју већина назива presidencialismo. Presidencialismo је активан од 1929. године, када је тадашња владајућа странка ПРИ председнику доделила додатна овлашћења. Четири кључне одреднице овог система су биле: 1. Председнички систем владавине темељи се на Уставу, 2. Уједињена влада и владајућа странка контролишу председника и оба дома, 3. Постојање страначке спреге владајуће странке и 4. Председник државе је уједно и председник странке (Кос-Станишић, 2009).
Уједињена влада, спрега владајуће станке и председник државе који је уједно и председник странке
Уједињена влада била је актуелна до 2000. године, тачније до избора Винсента Фокса из редова Партије националне акције (ПАН), када је завршено раздобље уједињених влада. До тада владајућа странка ПРИ имала је потпуну власт у Мексику пуних 70 година и била оличење уједињене владе. Од 2000. године будућност председничког система у Мексику зависи од тога да ли ће председничка станка имати већину у оба дома или неће. Владајућа странка ПРИ имала је веома високоцентрализовано страначко вођство и престављала прву стрегу. Од 1917. године председник државе и председник странке делили су власт и контролисали један другога (Кос-Станишић, 2009). Међутим, од Карденасовог раздобља долази до спајања функције председника државе и странке, и то доприноси повећању регулаторних моћи председника Мексика и до метаконституционалних овлашћења која су функцији председника давала „карактер империјалног хиперпрезиденцијализма“ (Крстић, 2014).
Мандат председника Мексика и обележја
Председник се бира на шест година директним гласањем без права на реизбор. Услови које будући председник мора да испуни јесу: да буде Мексиканац по рођењу, не млађи од 35 година, да није свештеник и да не припада ни једном религиозном култу нити да је војно лице. Председник Мексика има овлашћења која су скоро неограничена. Једино ограничење председника јесте што не може бити поново изабран на функцију (Пајовић, 2006). Такође, уставним амандманом из 2019. године омогућено је грађанима Мексика да покрену референдум о опозиву председника на половини председничког мандата (Freedom House, 2021). Скоро 70 година сви мексички председници бирани су на изборима. Ниједан није био убијен, нити насилно смењен, за разлику од САД и других земаља у Латинској Америци. Моћ мексичког председника „легалног монарха“ за време ПРИ, поред уставних, била је оснажена и неким вануставним овлашћењима међу којима су: право да одређује шефа владајуће партије ПРИ, кандидате те партије за места гувернера, сенатора, посланика, да именује и смењује било коју јавну личност. Укратко, председник одређује састав владајуће машинерије у земљи (Пајовић, 2006). Председник бира састав врха пирамиде власти. Бирократска машина у Мексику је моћна, али и изразито бројчана. Још једно вануставно овлашћење председника Мексика за време владавине ПРИ било је да бира свог наследника. То овлашћење се назива dedaso, што значи указивање прстом. Од шест кандидата партијске машинерије ПРИ, председник указује на једног упирањем прста и тај кандидат бива следећи председник. Владавина мексичких председника обележава периоде политичке стабилности, сваки мексички председник је користио своја овлашћења и покушавао да коригује уставне одредбе у сопствену корист и корист својих сарадника. Представници других институција контролисали су рад председника, и тиме утицали на контролу могућих поремећаја и криза. Уколико би неки председник својим деловањем пореметио баланс, наредни би то кориговао. Председник, „изборни монарх“, се бира, како смо већ рекли на мандат од шест година, и његов мандат почиње првог децембра изборне године. После истека мандата председник се не може више бавити политичком делатношћу, и убрзо потом одлази у политичку пензију (Крстић, 2014).
Спољна политика Мексика – „Несврстан и према несврстанима“
Оно што чини још једну специфичност Мексика јесте његова спољна политика. Он није припадао ни једном блоку, није формално ушао у Рио пакт, који се сматра претечом НАТО пакта, није учествовао у интервенцијама или блокадама било које латиноамеричке земље. Принципи спољне политике Мексика су чврсто дефинисани још од председника Каранаса 1913. године следећим речима: „све земље су равноправне и треба скрупулозно међусобно да поштују своје институције, законе и суверенитет. Ни једна земља, ни у једној форми, ни због којег мотива не сме да интервенише или се меша у унутрашња питања друге. Сви морамо да се стриктно и без изузетака потчинимо универзалном принципу неинтервенције“. Мексико је осудио растући наци-фашизам у Европи, као и многе друге интервенције. Мексико је био врло активан у Друштву народа. Никада није прекидао сарадњу са Кубом нити прихватао амерички ембарго према тој земљи, оградио се од метода Кастрове власти и сопствених проблема са левицом Кубе. Није прекидао сарадњу са СССР, пружио је азил Троцком и осудио на доживотну робију његовог убицу. Многи су говорили да је тако независној земљи место у Покрету несврстаних земаља, на шта је председник Ечеверија одговорио да је Мексико „несврстан и према несврстанима“ (Вукушић, 1995). Током распада бивше Југославије и консолидације Републике Србије као државе наследнице, Мексико се залагао за поштовање међународног права, територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије, у складу са основама Резолуције 1244 Савета безбедности УН (Политика, 2021).
Савремени изазови Мексика
Утицај наркокартела
Једна од круцијалних опасности са којима се народ Мексика суочава јесте постојање моћних наркокартела који представљају безбедносне изазове и ризике у савременом политичком систему Мексика. Наркокартели су дуги низ година активни актери друштвених, економских и политичких процеса у Мексику и изван њега. Проблем са наркокартелима у Мексику испољава се како на локалном, тако и на државном и федералном нивоу. САД представљају највећег увозника дрога из региона Латинске Америке, а како је Мексико сусед САД, Мексико представља транзициону руту преко које се одвија наркокриминал и трговина дрогом. Улога ПРИ у прећутном споразуму са наркокартелима била је велика. ПРИ је знала да ће наркокартели и мафија проузроковати веће проблеме уколико буду деловали вансистемски и самостално. Међутим са опадањем политичког монопола ПРИ осамдесетих година XX века долази и до појачаног насиља и до захтева за променом. Партија националне акције (ПАН) преузима власт 2000. године и обећава жесток обрачун са наркокартелима. Посебно је председник Филипе Калдерон, који је изабран 2006. године, објавио рат наркокартелима. Он је објавио да ће ангажовати 45.000 припадника оружаних снага у борби против наркокартела. Ангажовано је 40.000 припадника оружаних снага и 5.000 припадника федералне полиције. Степен насиља је достизао висок ниво. Око 60.000 људи страдало је у нарко-рату. Народ Мексика, све више незадовољан како обећаном демократијом, тако и насиљем и нарко-ратовима, 2012. године, уморан од свих изазова и промена које је увео ПАН, поново бира кандидата за председника из странке ПРИ и одлучије се за чврсту руку „старог доброг режима“. Деловање наркокартела представља опасност како за Мексико, тако и за САД, проблем је заједнички и као такав мора се решавати заједничким напорима кроз деловање правих институција система које ће знати да одговоре на ове безбедносне претње по цео регион. САД имају кључну улогу у демонтажи наркодемократије у Мексику, а на Мексику је да им помогне у томе (Крстић, 2014).
Изазов транзиционе руте – илегалне миграције
САД велику пажњу придају свом јужном суседу поготово када долази до проблема везаних за трговину дрогом и илегалних миграната. Миграцијски смер Средња Америка – Мексико – САД један је од најзначајнијих и највећих на свету. Сваке године Мексиком прође око 500.000 миграната. Посебно су приметне миграције из Северног троугла (Гватемала, Ел Салвадор и Хондурас) према САД. Северни троугао представља најнасилнију светску регију која се налази изван активних ратних зона. Највећи део насиља спроводе криминалне организације, нарко-картели и банде. Управо због такве ситуације и страха грађана долази до миграција, које су, у великој мери, илегалне. САД ове илегалне миграције сматрају безбедносном претњом по своју националну сигурност. Још од осамдесетих година XX века долази до повећања броја миграција кроз Мексико и управо из тог разлога САД су затражиле од Мексика да појачају контролу својих јужних граница, што је Мексико и учинио. Безбедносне провере и политика нарочито су се активирале након 11. септембра 2001. године. Владе председника Фокса, Калдерона и Нијете спроводиле су рестриктивну миграцијску политику у складу са америчким ставовима. Мигрантске кризе оставиле су битне последице на однос Мексика и САД, али и Мексика са земљама Средње Америке. САД су у Мексику виделе регионалног партнера који помаже у заустављању илегалних миграција у САД, док су неке земље Средње Америке виделе Мексико као продужену руку САД. Међутим, за време председника Трампа, дошло је до још интезивнијег заоштравања миграционе политике, што је имало за последицу пораст броја тражилаца азила у Мексику (Кос-Станишић, 2019). Забрињавајући податак јесте тај да је 2020. година означена као година у којој је забележен највећи број смртних случајева миграната који су илегално покушавали да пређу у САД. Наиме, од 1998. године умрло је најмање 7000 људи на граници САД и Мексика (The Guardian, 2021). Разговор почетком 2021. године између садашњих председника САД и Мексика, Бајдена и Лопес Обрадора резултовао је у доброј вољи да ће се питања илегалних миграција обострано решавати. Председник Бајден истакао је да је решавање питања илегалних миграција међу првим приоритетима његове администрације (Al Dia Imigration, 2021).
Поглед у будућности – АМЛО и МОРЕНА – Четврта трансформација
Нову еру и тачку прелома у политичком животу Мексика започео је левичар Андрес Мануел Лопес Обрадор, зван АМЛО (бивши градоначелник Мексико Ситија) са својом политичком партијом Покрет за националну регенерацију (МОРЕНА), који је победио на председничким изборима у Мексику 2018. године, захваљујући подршци од 53% гласова. АМЛО је том победом збацио са власти бившег председника Енрикеа Пења Нијету и још важније његову политичку партију ПРИ. Циљ новог председника Лопес Обрадора је да у Мексику спроведе тзв. четврту трансформацију (Петровић, 2020). Четврта трансформација представља свеукупне реформе које АМЛО пореди са три најзначајнија догађаја/трансформације у историји Мексика. Прва трансформација започела је борбом за независност 1810. године. Тада је поред независности Мексика, проглашено и укидање ропства. Друга трансформација (1858-1861) означава Реформски покрет који је водио велики вођа, либерал, најбољи председник Мексика, Бенито Хуарез Гарсија, по мишљењу АМЛО. Бенито Хуарез Гарсија је спровео секуларизацију, одвојио цркву и државу и спровео у дело библијски принцип „Дајте цару царево, а Богу божје“. Трећа трансформација је Мексичка револуција (1910-1917) којом је постигнут велики напредак у друштвеној сфери, међутим није учињено довољно у политичкој сфери. Како наводи АМЛО, тек сада се предузимају први кораци како би Мексико учинили истински аутентичном демократском земљом (Говор Председника Мексика, Андреса Мануела Лопес Обрадора, Генерална скупштина УН, 75 година ГС УН). АМЛО, као кандидат левице, је највише фокусиран на искорењивање неједнакости у Мексику, а његова партија МОРЕНА је постала симбол наде за Мексико. Победа АМЛО-а је доказала да је народ Мексика желео промену, прогрес и бољи Мексико (Andrade, 2020).
Идеологија Лопес Обрадора укључује социјалдемократију, реформизам, карденизам и популизам. Он се у свом политичком деловању најчешће обраћа сиромашном слоју и домородачким групама. У својој предизборној кампањи обавезао се на борбу против корупције, повратак правне државе, раздвајање политичке моћи од економске, оснаживање јавног реда и мира, оснаживање партиципативне демократије, изградњу државе благостања уз одрживи развој, као и развој девастираних региона Мексика итд. У унутрашњој политици залаже се за успостављање мира и безбедности који су нарушени услед деловања нарко-картела (Синалоа, Лос Сетаса, Хуарез итд.), док се у међународној политици залаже за сарадњу са САД на равноправним основама, подржао је Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA), који је 2018. године замењен са новим, савременим трговинским споразумом за 21. век – USMCA договором између САД, Мексика и Канаде. Такође, Лопес Обрадор је дубоко заинтересован за Латинску Америку, залажући се за латиноинтеграције на разним нивоима (Петровић, 2020).
Значајна чињеница је и та да је Лопес Обрадор још на почетку свог мандата послао писма краљу Шпаније Фелипеу VI и папи Франсиску у којима од њих тражи осуду злочина почињених над Мексиканцима и јавно извињење Мексику за насилно освајање тог простора у XVI веку. Он је та освајања описао као инвазију. Захтев за извињењем и осудом поновио је 2020. године и изразио наду да ће 2021. година бити година „историјског помирења“. Наиме, 2021. године Мексико обележава три важне годишњице и то: петсто година од пада астечке престонице Теночтитлан под власт Шпанаца, седам векова од оснивања тог града и двеста година од независности Мексика (Политика, 2020). Управо тим поводом у Мексико Ситију (месту где је некада била престоница астечког царства – Теночтитлан), гради се реплика астечког Главног храма, најсветијег места цивилизације Астека (РТС, 2021).
Грајсон у својој књизи „Мексички месија – Андрес Мануел Лопес Обрадор“ види Лопес Обрадора другачијим од осталих латиноамеричких лидера и тврди да је он „секуларни месија, који понизно живи, поштује пророке, окупља апостоле, проглашава се неуништивим, ужива у улози жртве и проповеда доктрину спасења враћањем вредностима Устава из 1917. године – праведност према радницима, права Индијанаца, ватрени национализам и антиимперијализам“ (Grayson, 2007).
АМЛО се у свом мандату суочава са бројним изазовима, међу којима је, поред корупције, наркокартела и илегалних миграција, и новонастала ситуација са пандемијом коронавируса која представља додатни тест његовом мандату.
Закључак
Иако Хантингтон у својој студији тврди да је Мексико у великој мери испунио сва три услова како би редефинисао свој цивилизацијски идентитет, закључујемо следеће: Позициониран на граници две велике цивилизације, западне и латиноамеричке, Мексико представља уникатну земљу Латинске Америке, која је географски, економски и политички повезана са САД. Посебност Мексика огледа се у његовом упорном чувању националног идентитета као главном кохезивном фактору у Мексиканаца. „Мексиканизацијом” идеја и иницијатива које долазе споља и неговањем сопствених традиција и вредности, Мексико је створио аутентичан политички систем вредан изучавања.
ЛИТЕРАТУРА:
Књиге:
Grayson, George, Mexican Messiah: Andres Manuel Lopez Obrador, Penn State University Press, 2007.
Кос-Станишић, Лидија, Латинска Америка – Повјест и политика, Голден маркетинг – техничка књига, Загреб, 2009.
Крстић, Зоран, Латинска Америка – изазови и препреке демократизације, ФПН, 2014.
Пајовић, Слободан, Латиноамерички регионализам у XIX и XX веку, Мегатренд универзитет, Београд, 2006.
Петровић, Рајко, Политичке идеологије у Латинској Америци, Институт за европске студије, Друштво хиспаниста, Београд, 2020.
Чланци:
Andrade, Gina, The Rise of the New Left: AMLO᾿s Mexico in the 21st Century, Latin American, Caribbean and U.S. Latino Studies, University at Albany, State University of New York, 2020.
Вукушић, Бранко, Самобитност политичког система Мексика, у Леви, Розита, Латинска Америка и савремени свет, Југославенско удружење латиноамериканаца, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1995.
Кос-Станишић Лидија, Илегални мигранти у транзиту као пријетња сигурности грађанима Мексика, Миграцијске и етничке теме, година 34, број 3, 2018, стр. 251-273.
Кос-Станишић, Мексико – Нова наркодемокрација у Латинској Америци?, Глобална криза и изазови демокрацији, Анали Хрватског политиколошког друштва: часопис за политикологију, Вол.8, Бр. 1, 2011.
Крстић, Зоран, Савремени, безбедносни изазови у Мексику – спрега државе са наркокартелима, Наука, безбедност, полиција, Криминалистичко-полицијски универзитет, Београд, 2014.
Pajović, Slobodan and Lalić, Goran, Latin America during the first two decades of the 20th century: Socio-political and economic changes, The Review of International Affairs, Vol. LXXI, No. 1177, January-March 2020, pp. 25-41.
Хантингтон П., Самјуел, Сукоб цивилизација, Foreign Affairs, Vol. 72, No.3, 1993.
Интернет извори:
https://aldianews.com/articles/politics/immigration/biden-and-amlo-speak-what-does-it-mean-us-mexico-relationship , приступљено 12. август 2021. године
https://www.gob.mx/presidencia/prensa/message-of-president-andres-manuel-lopez-obrador-on-the-occasion-of-the-general-debate-of-the-75th-session-of-the-un-general-assembly, приступљено 13. август 2021. године
https://freedomhouse.org/country/mexico/freedom-world/2021 , приступљено 8. новембар 2021. године
https://www.politika.rs/scc/clanak/464290/Svet/Meksiko-trazi-izvinjenje-pape-zbog-uloge-crkve-u-osvajanjima, приступљено 8. август 2021. године
https://www.worldbank.org/en/country/mexico/overview, приступљено 11. августа 2021. године
https://www.politika.rs/scc/clanak/479781/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%83%D0%B7-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83-%D1%83-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0, приступљено 11. августа 2021. године
https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/zanimljivosti/4479496/meksiko-hram-godisnjica-asteci-.html , присутпљено 15. августа 2021. године
https://www.securitycouncilreport.org/whatsinblue/2021/11/programme-of-work-for-november-2021.php , приступљено 6. новембра 2021. године
https://www.theguardian.com/us-news/2021/jan/30/us-mexico-border-crossings-arizona-2020-deadliest-year , приступљено 6. новембра 2021. године
https://www.cia.gov/the-world-factbook/countries/mexico/, приступљено 6. новембра 2021. године
Остави коментар