Ауторка: Кристина Топић
Сажетак: Предмет овог истраживањa јесте аутопоетички осврт Александра Поповића на његово драмско стваралаштво путем интервјуа. Истраживање треба да потврди већ одређене поетичке црте његовог књижевног рада, а које је претходно књижевна критика одредила: пишчеву актуелизацију комедије, тј. фарсе у српској књижевности и театру, деструкцију и надоградњу фарсе као жанра, коришћење нарочитих позоришних елемената као неодвојивог елемента књижевног текста итд. Књижевноисторијска перспектива рада показаће многозначност Поповићевих драмских комада, али и варијације читања текста кроз различите историјске контексте. Разговори вођени с писцем требало би да покажу извор свјесне и несвјесне инспирације, циљ писања, однос према позоришту и промјенама које је Поповић изазивао књижевним текстом.
Увод
Шездесетих година прошлог вијека на књижевну сцену и сцену театра ступа Александар Поповић, који је током свих ових година књижевног и позоришног постојања у највећем случају одређиван као „особена и противречна стваралачка фигура“ (Љуштановић 2015: 7), „самородан и аутентичан“ (Путник 2015: 25), писац који има „свој свет“ (Миочиновић 1987: 6), „интензивно жив“ (Павићевић 2015: 255). Бојан Ступица након што је прочитао Поповићев комад Крмећи кас питао је: „Је ли овај човек нормалан?“. У интервјуу са Феликсом Пашићем Поповић је рекао: „Један врло озбиљан интелектуалац је на премијери комада Љубинко и Десанка у Атељеу 212 говорио глумцима: Признајте да ту и нема комада, него ви то у току представе измишљате!“ (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)
Све почетне реакције на Поповићево стваралашто производиле су изневјерена очекивања, парадокс, изненађење, нонсенс, односно била је то авангарда коју је Александар Поповић унио у српску и југословенску драмску књижевност и театар. Стога, као „логичан“ слијед догађаја, оно што је проистекло из оваквог одређења јесте да новоосновано аванградно позориште Атеље 212, које је добило 1964. године зграду, не случајно, буде отворено представом Љубинко и Десанка Александра Поповића. У једном интервјуу, писац са нешто удаљеније временске дистанце, сам свјестан иновативности које је донио, али и дестабилизације дотадашњих представа о драми и театру које је направио, изјавио је:
У тетару сам стварао нову школу. (…) Театар је за мене био пројекат дугогодишњих шаптача, а тек онда глумаца. Репертоар се сводио на водвиље, Нушића и томе слично. (…) Но протеклих пола века је у том смислу много значило. Учили смо од света (Petkovska 22.08.1995)
Поповићеве драме биле су ,,крик” онога што се дешавало тада у савременим европским позоришним токовима[1]. То је значило да, како је и сам Поповић говорио, позориште није било позориште зграда већ позориште представа, позориште ван институције које је тражило слободу израза, не институционалну заштиту и понашање које институција по шаблону налаже:
Кад направимо тетар ван институције он након неколико успешних пројеката брзо за себе прискрби институцију. У ствари ми смо се наjпре окупљали око институционалних позоришта. Тражили смо социјалну сигуност, а нисмо хтели да будемо послушни (Petkovska 22.08.1995)
Током шездесетих година у Југославији постојало je интересовање за авнгардно позориште; позориште се све више посматрало као аутономни умјетнички феномен које има властитио естетско биће и које је је значило много више од пуког извођења драмског текста на сцени. У том контексту, рад Александра Поповића доносио је дух промјене, показујући се као медијум којим се пројектују неке од важних свјесних и несвјесних преокупација тадашњег друштва и времена (в. Љуштановић 2015: 17)[2].
Наш истраживачки рад треба да одговори на питања како и у којој мјери веза између позоришта и драме као књижевног рода одређује поетичка начела Поповићевог стваралаштва и каква је природа тих поетичких одредница кроз специфичан медиј – интервју с писцем који, суштински, јесте аутопоетички осврт аутора на његово драмско стваралаштво.
Театар и драма
Од 1964. године, када је била прва премијера Поповићевог комада, па до 1969. године премијерно је приказано тринаест драмских комада, у водећим, прије свега, београдским позориштима. До 1970. године он је постао наш најтраженији писац у позориштима, док су у првој половини седамдесетих година, из политичких разлога, Поповићеве драме склоњене са сцене и нису имале ниједну нову премијеру. Осамдесете године, које доносе осипање комунистичког ауторитета, а на крају деценије и турбулентни догађаји, враћају опет Поповићеве комаде на сцену. „Идеолошки и људски преокрети, атавизми, борба за опстанак, трошност људских уверења, већ виђени у Поповићевим раним фарсама, овде добијају нове историјске и идеолошке форме, остају фарсично разиграни, али добијају и ‘тамније тонове у сликању живота’“ (Љуштановић 2015: 9).
Александар Поповић јесте драмски писац и његови текстови могу да се читају, ван театарске сцене. Но, када говоримо о његовој поетици, не можемо изузети театар јер представља главни облик преношења књижевног стваралаштва и изазивања подијељених реакција на Поповићев рад. Поједини поетички елементи везани су за сценско и повезани су са отвореним, критичким сагледавањем актуелних друштвених и политичких проблема, који су, како је историјски пресјек давања Поповићевих комада у позориштима показао, универзални и најмање везани искључиво за владајући систем. „Људи су ипак људи, а ми то заборављамо. У другом систему они се само мало другачије офарбају, носе другачије машне. Али, у суштини све је исто“ (Стојанчић 08.03.1993)[3]
Александар Поповић творац је, на нашим просторима, особеног позоришног концепта који се може назвати позориште ирационалног[4]. У контексту Поповићеве поетике, то подразумијева комбинацију филозофије апсурда и српског традиционалног фолклора. Ирационално повезује савремено и традиционално, европско и балканско, филозофско и простонародно, трагичко и комичко. Из антидраме преузета су основна структурална начела која подразумијевају рушење аристотеловског концепта поимања драме:
Два најмање цењена драмска елемента, музичка композиција и позоришни апарат, на нови начин схваћени, постају веома важни, али уистину прави инструмент Поповићевог изражавања, првородан, неумерен у својој експанзивности на естетичкој теорији драме, јесте језик који наметљиво, дрско преузима готово све драмске прерогативе под своју контролу (Селенић 1977: LIX)[5].
Инспирација Поповићевих комада јесте народски дух, комика која почива на темељима фолклорне културе. То значи, према Бахтину, изокретање свијета, тј. посматрање стварности кроз визуру карневала[6]. Аутор је инспирисан симболиком карневалског хронотопа. Но, није му досљедан, већ га деконструише, па тако не постоји обнова, препород у његовим драмама, који, суштински, карневал значе. Поповићеви комади изневјеравају миметичку слику свијета – не постоји вјероватно, логично, нужно итд., то замјењује гротеска, игра, смијех, травестија, улични говор. Циљ литературе коју је Поповић стварао јесте био да збуни, зачуди гледаоце односно читаоце. Дакле, он не саопштава универзалну и јединствену истину, већ нагони на размишљање. Драмски комади не теже препознатљивом, уобичајеном, већ проблематизују људске невоље из другачије визуре које се изнова понављају и не зависе од друштвеног устројства и времена у коме оно бива. Од гледаоца се тражи да доводи у везу, сабира и укршта асоцијативне елемeнте које комад поставља на сцени:
Мене интересују проблеми, ја мислим да људски проблеми нису нови. Колико ја знам од старих Грка до данас у основи, суштини људских проблема ништа се није променило ми стално изнова покушавамо да решимо питање своје егзистенције (…) Уметност, народ то припада вечности то не може припадати ниједној гарнитури, то не може припадати ниједном тзв. политичком опредељењу.
(…)
Ја се не бавим неким огромним апстракцијма, ја се бавим вечитим проблемима, поновним преиспитивањем, неких основних, природних законитости човекових развоја, развоја једног народа, једног друштва.
(…)
Ја волим уметност која збуњује, односно која људе изводи из једне колотечине, нагони их да они испочетка опет мисле о проблемима о којима су већ раније много пута мислили (https://www.youtube.com/watch?v=UQuWBrbiy64&t=880s август 1985).
Неодвојивост Поповићеве поетике од позоришта подразумијева и то да његов књижевни израз пут проналази управо кроз театар, његова мисао бива оживотворена у потпуном облику тек ступањем на сцену. Александар Поповић писање је видио као облик грађења свог мишљења и поимања стварности путем сценске апаратуре. Спрега између елемената које чине театар и драмски текст значила је слободу, коју је у интервјуу са Милом Глигоријевићем, коментаришући суштину писања и умјетничког изражавања уопште, обликовао у паролу: ,,За уметничку слободу је неопходно витештво духа“ (Глигоријевић 2008: 121). Писање као освајање слободе путем „празне сцене“, тј. могућност да сцену испуни исписаним ријечима. „Увек сам говорио да позориште не треба правити натрашке: салу, па после представу, већ прво представу, па – салу“ (Радошевић 22. 06.1993). Слобода као неодвојиви елемент и драмског текста и позоришта – три чиниоца која имају способност да направе нешто ново, да не испоштују конвенције и да најаве промјене:
Нисам од писаца који се баве писањем једне драме. Бавим се стварањем позоришта у коме ће се видети живот, а не улицкане фабуле о људима који су се рађали, волели, мрзели и умирали. Једино што бих још желео то је да водим једно ново позориште. Не да управникујем у потојећем, илузија је да се потојећа позоришта могу изнутра променити. Треба стварати нешто ново, па ће, ако то ново буде ваљало, и постојећа позоришта мењати свој лик по његовом лику (Глигоријевић 2008: 119–120).
Отклон мимезиса, коришћење свијета карневала, употреба сценског као елемнтарног у књижевном изразу омогућили су актуелизацију једне књижевне врсте која се у канонској књижевној историји и теорији перципирала као врста која треба да забави, честим и неочекиваним заплетима и обртима, да засмије комиком која се не либи грубости и ласцивности и која обилује смијешним и апсурдним ситуацијама (в. Лешић 2010: 448–449). Била је то фарса којој аутор даје нов смисао и разноврсна значења, слојевитости и могућности читања и играња.
Свијет фарсе
Поповић је искористио опште особине фарсе, направио њену деструкцију и тиме отворио могућност комуникације жанра с оним што је актуелно, али оним што је универзално. Фарса, у контексту Поповићеве поетике, не може да се схвата само као „уметнути“[7] облик комедије који је означаво предах између пауза „озбиљнијих“ комада. Она јесте актуелност, јер Поповићева фарса је свијет ,,београдске периферије; типичне ,,велеградске периферије“, „мала гето-целина“ која „генерацијама живи у предграђима и једва залази у центар, а потребан је центру јер га опслужује“ (Mиочиновић 1987: 6). То је, дакле, простор ситних знатлија (обућари, кафеџије, шнајдери), уличне сиротиње, музиканата, пробисвијета, тобожњих интелектуалаца итд., и они га додатно чине пикторескним, рељефним на микроплану, а суштински то је свијет „једноставних и оштрих социјални опрека“ својеврсна тампон-зона између села и града (Миочиновић 1987: 6). С њом комуницирају обе стране – и село и град – и на том међупростору нико не остаје поштеђен грубости, покуда, погрда, етикетирања, исмијавања, јер то јесте манир комедије (фарсе), али и начин писца да објасни стварност. Нема узвишености, предодређености, висине, већ само свакодневица која значи преживљавање:
Друга страна медаље је ужасно бедна… Видео сам велике главосече, надмене људе како се на пијаци цењкају са сељаком: да л’ ће им да спанаћ за две или три хиљаде. Човек је велики само кад се заборави колико је, у ствари, мали и бедан. (…) Па, то је све комедија! Видео сам човека, професора универзитета, како купује замрзнуте пилиће. А некад није хтео ни новине са собом да понесе: прочита их, па остави… (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)
У успону младог југословенског друштва и идеологије која се тада његовала, фарсе су добијале моћ да открију хаос испод институционалног облика живота и да разруше привидно идиличну слику склада између идологије и умјетности у просторима слободе које је идеологија давала (в. Љуштановић 2015: 19).
Али неко је морао да буде крив и најлакше је било рећи: ,,То је онај Аца, лудак, опет нешто брља!” (…) Писао сам, само писао, и готове текстове предавао позориштима, често их слао поштом. У позориштима су их стављали на репертоар, потом скидали и за све мене осуђивали (Глигоријевић 2008: 20).
Касније, Поповићеве фарсе добијале су друга значења, дубља, готово пророчка, јер су показале да могу да се доведу у везу са било којим друштвеним поретком, а „да се све мења да би на крају опет постало оно што је било“ (Стојанчић 08.03.1993). Интервјуи деведесетих година вођени са Поповићем који, када се направи временска дистанца, представљају развојни пут Александар Поповића – од „лудака“ који пише против система до пророка који умије да предвиди будућност. Александар Поповић, није одвајао литературу од стварности у којој је настајала. У својој провобитној функцији, Поповићеве драме биле су једна од визура, доживљај стварности, а не сама стварност – дакле, преламање стварности кроз поједине слике, а не њен одраз. Но, контекст и временско одстојање је то промијенило и фарсама дало опет нова читања, на широком плану гледано најуниверзалнија:
Каже ми неки човек из власти: Ти си нас омалерис’о! Као, ја сам крив што сам то писао! Као, врачао сам! А ја сам само размишљао. У том тренутку да ми је неко рекао да ће све то да се деси, просто бих се сам на себе наљутио. А писао сам с намером да се опоменемо да нам се не деси. Нажалост, свашта нас је сустигло (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)
Ово аутора, у интервјуу за дневне новине ,,Политика“, деведесетих година доводи до закључка о цикличном поимању стварности. Код Поповића нема обнове, препорода, коју, потенцијално, инструменти народне смјеховне културе треба да изврше. Остаје се у домену свакодневног и питањима основне егзистенције, симболика пригода које потврђују и порађју ново изостаје, а постоје само потреба да се објасни ,,живот успут“ ,,живот старији од страдања“ (Стојанчић 08.03.1993) и ,,спавање старије од балдахина“ (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014) :
И у овим догађајима ми се учинило као да се понавља нешто што сам већ доживео. Ми стално чекамо да сване и од кад знам за себе живимо у ишчекивању сванућа. Историја нам у томе пролази. Ноћ и дан се смењују. Успут треба живети. Никако то да научимо (Стојанчић 08.03.1993)
Предмет о коме Александар Поповић углавном пише јесте култура народног духа која подразумијева њен најшири опсег са крајњим циљем да опише српско-балкански менталитет. Представити дух народског гена подразумијева коришћење читавог корпуса наше традиционалне културе: усмена књижевност, народна вјеровања, обичаји, предања итд. Који се, у највећем случају, комбинује са квазимодерним, савремени животом, помодарством, каћиперством, кич-менталитетом итд. Суштински, он разобличава и критички посматра српско-балкански (полу)свијет уводећи га у драму и сцену тетатра:
И касније, код нове генерације писаца осећао се један огроман напор да се што је више могуће дистанцирају од средине у којој живе, да буду Европљани. Мени се тада чинило да то није прави пут, и покушао сам да у наше позориште вратим Драгољуба, Милеву, Тодора, на један, не у лошем смислу речи фолклорни, начин, да га вратим с нашим менталитетом… (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)
Слика ,,Поповићевог човјека” подразумијева својеврсну амбивалентност: он јесте примитиван, анималистички одређен, затуцан, али је и оштроуман, шерет, обешењак кавгаџија итд. Суштински, у дослуху са народном смјеховном културом унижава се све што је апстрактно, духовно и преводи на страну тјелесног, конкретног. Инспирација његових комада јесте оно што креира масу; могућности, слободе, сензибилитет и атмосфера улице, отовореног простора као највјеродостојнијег показатеља менталитета једног народа:
Наша је грешка што нам је живот протицао у Атељеу 212. Требало је да укључимо телевизор и да видимо како Лепа Брена на стадиону у Мостару трчи и скида ципеле док гледаоци фанатично кличу – Тито, партија. Тридесет хиљада људи. (…) Треба отићи на аутобуске станице, треба видети како изгледа наша Скупштина, па сазнати шта је Србија (Стаменковић 20.11.1992).
,,Поповић прецизно обликује слику света руковођеног апсолутном себичношћу и нагонском глађу – за храном, сексом, новцем, моћи – чије се задовољство ставља изнад свега осталог” (Пешикан-Љуштановић 2009: 56):
Човек има своје анимално биће (…) не фасцинира ме то колико се мој пријатељ разликује од мене, колико ме фасцинира колико ми је во сличан. Он очи – ја очи, он срце – ја срце, он плућа – ја плућа, он полне органе – ја поле органе, он хоће да једе, да пије, да дише – ја хоћу да једем, да пијем, да дишем… Можда нас је Бог правио по свом обличју, али мустру је узео од животиње (https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014)
Александар Попвић јесте писац који је својим радом – писањем и бављењем позориштем – дао идентификацију народа коме припада и то је била једна од основних Поповићевих намјера у бављењу умјетности, уопште:
Ако ви не знате ко су Руси, ви читајете Гогоља и вама ће постати одмах јасно ко су. Ако ви не знате ко су Немци, ви читајте Томаса Мана вама ће постати јасно (…) Кад Томас Ман пише о Немцима они су исти као Срби, кад Александар Поповић пише о Србима, ја бих хтео да Немци схвате да су Срби исто што и Немци. Јер кад ви напишете целу истину, ако сте у стању да идентификујете свој народ и да се то препозна, да објасните појаву, ствар је разрешена. Само нас непознавање, само нас лаж и неистина раздвајају (…) То је моје, да пишем, када бих могао за свога живота да направим личну карту свога народа (…) Ко не зна ко су Срби, нек чита драме њиховог једног писца [Александра Поповића], онда ће им бити јасно (https://www.youtube.com/watch?v=0uueCVYzysg 19.10.1992.)
Закључак
О драмском стваралаштву Александра Поповића, заиста, много се писало и најважније црте, али и неке ситне појединости, до сада су углавном представљене. Стога, не може се рећи, премда је писац на маргини књижевности, да се књижевна критика није бавила његовом литературом и да није предочила Поповићев значај и промјене које је унио у књижевност и театар. У нашем истраживању, ми, свакако, нисмо могли да изоставимо најважније осврте на Поповићеву књижевност и театар, будући да су нам помогли да поједине поетичке тезе које је она већ поставила, потврдимо. Такође, књижевна критика нам је помогла да проширимо истраживања, а да наши извори буду једна нова визура гледања поетичких особина Поповићевог стваралштва – аутопоетичка визура. Дакле, промијењена је перспектива, те су наши главни извори заправо били интервјуи у којим је писац, између осталог, коментарисао књижевност, писање, циљ писања, гледаоце, позориште, изворе инспирације и сл.
Оно до чега нас је истраживање довело јесте препознавање важности позоришта односно свих његових елемената за књижевну еволуцију Александра Поповића. Суштински, оно је било мотивација за стварање авангардних – до тада нових облика драмског текста. Међутим, не само то, позориште је било и инспирација за неке фундаменталне промјене унутар њега самог: ослобађање позоришта од институционалних ограничења, стварање концепта позоришта писањем, прије свега, представа – то значи прво писање књижевног текста (драме), па тек онда друге класификације које се позоришту приписују.
Осим тога, представили смо и саму природу драмске врсте којој је Поповић највише посветио пажње – фарсу; начина на који ју је у односу на канонска одређења надоградио и деконструисао. Истраживање је показало да су извор инспирације за драмске комаде били српски, тј. балкански менталитет, фолклорни материјал који комуницира с принципом анималистичког у човјеку. Такође, установили смо да драме отварају различите перспективе читања са различитих временских дистанци, што су интревјуи из деведесетих година нарочито показали.
Наш истраживачки рад, свакако, треба да покрене и нека питања која чекају будуће истраживаче, а она су, прије свега, у вези с књижевним стваралаштвом за дјецу, у којим се аутор опробао, а у којима је такође био изузетан: мјесто Александра Поповића у канону српске књижевности за дјецу; недостатак радова који сагледавају у цјелости пишчево стваралаштво за најмлађе, тј. проучавање свих жанрова у којима се писац изражавао (драма, роман, приповијетка, сликовница и сл.); Поповићева актуелност данас, проблем његове маргинализације као писца за дјецу и сл.
ИЗВОРИ
Глигоријевић, Мило. Грађевина животописа. Београд: Службени гласник 2008.
Павловић, Веља. Интервју: Александар Поповић./[разговор водио] Веља Павловић. https://www.youtube.com/watch?v=0uueCVYzysg 19.10.1992.
Радошевић, Мирјана. Александар Поповић: Живеће се и после нас/[разговор водила] Радошевић Мирјана. у: Политика.-год. 90, бр28633 (29. јун), стр. 20.
Рајић, Зоран. Интервју: Александар Аца Поповић./ [разговор водио] Зоран Рајић. https://www.youtube.com/watch?v=UQuWBrbiy64&t=880s август 1985.
Стаменковић, Владимир. Александар Поповић: Живети у понижењу/[разговор водио] Владимир Стаменковић. у: НИН.-бр. 2186(20. Нов. 1992.), стр 38–40.
Стојанчић, Јелица. Александар Поповић: Живот старији од страдања/ [разговор водила] Јелица Стојанчевић. у: Политика.-год. 90, бр. 28523 (8. март 1993), стр. 14.
***
Pašić, Feliks. Mrešćenje života Aleksandra Popovića: intervju sa Aleksandrom Popovićem 1993. https://pulse.rs/feliks-pasic-intervju-sa-aleksandrom-popovicem/ 25.08.2014.
Petkovska, Verica. Aleksandar Popović: Film je samo izlet/ [razgovor vodila] Verica Petkovska. U: Naša borba. – god. 73., br. 203 (22. avg. 1995), str 9.
ЛИТЕРАТУРА
Бабић, Душко. Позориште ирационалног: Студије о драми, Александра Поповића. Нови Сад: Матица Српска 1988.
Лешић, Зденко. Теорија књижености. Београд: Службени гласник 2010.
Љуштановић, Јован, прир. Живети међу крхотинама света. Александар Поповић. Антологијска едиција Десет векова српске књижевности. Књ. 80. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске 2015, 7–24.
Миочиновић, Мирјана. Изабране драме. Александар Поповић. Приредила Мирјана Миочиновић, Београд: Нолит 1987, 5–29.
Миочиновић, Мирјана. „Сценска игра Александра Поповића“. Александар Поповић. Приредио Јован Љуштановић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске 2015: 237–250.
Павићевић, Борка. Човек у црном мантилу. Александар Поповић. Антологијска едиција Десет векова српске књижевности. Књ. 80. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске 2015, 251–258.
Пешикан-Љуштановић, Љиљана. Кад је била кнежева вечера?: усмена књижевност и традиционална култура у српској драми 20.века. Нови Сад-Београд: Позоришни музеј Војводине-Алтера 2009.
Путник, Радомир. Предговор ‘Драмама’ Александра Поповића. Александар Поповић. Антологијска едиција Десет векова српске књижевности. Књ. 80. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске 2015, 259–261.
Селенић, Слободан. „Савремена српска драма“. Антологија савремене српске драме, Приредио Слободан Селенић. Београд: Српска књижевна задруга 1977, VII–LXXXI.
***
Bahtin, Mihail. Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse, Nolit: Beograd 1978.
[1] Постојао је својеврсни зазор од савременог западноевропског позоришта, драме апсурда, па је тако покушај изведбе Бекетове представе Чекајући Годоа у Београдском драмском позоришту био осуђен, али је Бекет, као и Ежен Јонеско и др. био неизоставан дио репертоара у Атељеу 212 (в. Љуштановић 2015: 16).
[2] Соцреалистичка криза која је владала у југословенској послератној књижевности најдуже је потрајала у области драме. Педесетих година прошлог вијека почиње нова фаза која је подразумијевала доминантне историјско-митолошке теме и поетско-филозофски карактер драмског дискурса. Тиме се јесте, дјелимично, превазишло коришћење литературе у идеолошке сврхе владајућег система, но, још увијек је то било далеко од истинског степена слободе које би позориште и литература требало да има – моћ да показује и тумачи проблеме које је вријеме наметалао. (в. Селенић 1977; Бабић 1988; Љуштановић 2015 итд.)
[3] ,,И Поповићеви се комади у извесном смислу граде на основу начела композиционе кружности. Али то је увек имплицитна кружност коју позоришна игра, sui generis, носи у себи. Круг се затвара симетричном сценом, а ипак се да наслутити да ће се ситуација поновити, да игра може изнова да почне“ (Миочиновић 2015: 238).
[4] Детаљније о позоришту ирационалног код Александра Поповића види Бабић 1988.
[5] Аристотелова концепција драме на прво мјесто ставља причу, затим карактер, мисли, говор, музику и на крају позоришни апарат.
[6] Карневал представља народни, празнични период човјековог живота, вријеме потпуног одбацивања утврђених норми у друштву и њихову трансформацију у супротности које добијају гротескне величине. Карневал одликују губљење равнотеже, слике измакнуте контроле, смјеховно, лакрдијашко, гротескно, а период трајања карневала је ограничен. Будући да се темељи на гротескном и комичном, у том кључу треба измијенити мјеста свих елемената по принципу преласка од горе ка доље. На овај начин се прави привид стварности, одбацивање правила свакодневнице, дехијераризација свијета у односу на оно како је он обично утврђен. Карневал је означавао потребу човјека да трансформише свијет који је био сав у озбиљном, званичном и да му створи бар привремену илузију предаха од строге стварности. Привремену, јер док траје карневал трајала је и илузија. Карневал је стварао могућност добијања апсолутне слободе, да се свијет сагледа без страха, и оно што је најважније у потпуности критички. У питању је детронизација, дехијерархизација, демитизација, отклон од патетичке слике свијета која се живи, затим хуманизација, тј. давање ноте људског постојећем свијету (в. Bahtin 1978: 11–20).
[7] Фарса од лат. farsus, „додат“, „уметнут“ (Лешић 2010: 448).
О ауторки:
Кристина Н. Топић (Теслић, РС БиХ 1994) основне и мастер студије завршила на Филозофском факултету у Новом Саду – Одсек за српску књижевност и језик. Тренутно студенткиња прве године докторских студија. Објављивала истраживачке радове у часописима Детињство, Зборник за језике и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, Липар, Реч и сл. Запослена у Градској библиотеци у Новом Саду.
Фото: приватна архива
Остави коментар