Аутор: др Александар Раковић, историчар
Фото: УНС
Црну Гору 19. марта 2023. очекују пресудни председнички избори. Било би очекивано да се на овим изборима коначно стави тачка на крај владавине Мила Ђукановића и Демократске партије социјалиста. Тиме би био окончан процес започет 30. августа 2020. када је Демократска партија социјалиста поражена на парламентарним изборима и када је током 2021. и 2022. на локалним изборима ова странка са сателитима потучена до ногу у Подгорици, Никшићу, Будви и другим срединама Црне Горе.
Ипак, структуре које чине садашњу већину у Црној Гори не наступају са заједничким кандидатом већ ће на председничке изборе изаћи са четири кандидата (Андрија Мандић, Алекса Бечић, Јаков Милатовић, Горан Даниловић) што доводи до тога да Мило Ђукановић неће бити поражен у првом кругу већ је очекивано да 2. априла 2023. буде другог круга у коме ће такмаци бити Андрија Мандић и Мило Ђукановић.
Ђукановићева рачуница је била да на председничке изборе изађе само уколико садашња већина наступи с више кандидата што, због расипања њихових гласова на више такмаца, даје Ђукановићу сигурнију шансу да уђе у други круг. Притом, Ђукановић рачуна да ће, због могућих међусобних сујета кандидата садашње већине, моћи да победи на председничким изборима и покрене нови талас антисрпства, повезаног с пљачком као привредном граном. На тим елементима је Демократска партија социјалиста изградила свој србофобни идентитет.
Наиме, од 1997. до 2020. лидер сегрегациониста Мило Ђукановић је од Црне Горе, стопљене са Демократском партијом социјалиста, креирао идеолошку антидржаву Краљевини Црној Гори и Републици Србији. Ђукановићева антидржавна хоботница била је истовремено и паралелна економска творевина, у чијем је стварању, развијању и одбрани учествовао читав Ђукановићев државни апарат.
Стога је крајње рискантно довести Црну Гору у ситуацију да Мило Ђукановић, као мутант који је у себи ујединио антидржавну хоботницу и идеологију радикалног хрватства, остане на месту председника Црне Горе, обезбеди председнички имунитет и настави да ради на, како је рекао у децембру 2018. године, изградњи „црногорског домовинског идентитета“. Не треба посебно појашњавати да не постоји никакав други домовински идентитет осим хрватског.
Мило Ђукановић и садашњу кампању гради искључиво на србофобији и ширењу страха од Србије и Русије. Поред тога, Ђукановић сеје јабуку раздора између српског народа и мањинских народа. Ђукановић тиме усмерава људе једне на друге. Он не жели помирење у Црној Гори. Управо је супротно – Ђукановић жели да остане владар који на психотичан начин влада грађанима које је завадио. Ђукановић ће се осећати јаким у оној мери у којој други прихвате његово сејање мржње. Та личност је оличење политичког зла.
С друге стране се налази Андрија Мандић, као кандидат народа. Своју кампању базирао је на позитивним порукама склада, мира и толеранције. Мандић верује у то да може да помири Црну Гору. Не обазире се на спољна спотицања јер сматра да је његова миротворна политика супериорнија од разноразних субверзија. Мандић се искључиво ослања на подршку грађана Црне Горе, огромно лично политичко искуство, породичне вредности и репутацију борца за људска права.
Наиме, мора се имати у виду да је Мандићева вишедеценијска борба за права српског народа у Црној Гори, била изричита борба за људска права, за достојанство свих грађана Црне Горе, како и они не би били изложени апартхејду – сегрегационизму који је Демократска партија социјалиста наметнула против српске нације. Срби су сами себе изложили томе да, као најбројнија нација, буду свод свим грађанима, заштита од тога да други народи не постану лак залогај озлоглашене Демократске партије социјалиста.
С тим у вези, мањински народи не би смели да забораве, и да испусте из вида, да је Ђукановићев режим и према њима користио методологију сегрегационизма: према муслиманима почетком деведесетих, а према Албанцима почетком двехиљадитих. Ђукановић их је користио, кад му је одговарало, као шаховске фигуре у партији коју је он лично играо против Срба у Црној Гори. Муслимани и Албанци служе Ђукановићу као лутке на концу. Ђукановић према њима нема никаквих позитивних емоција. Напротив, Ђукановић их презире исто као и Србе.
Стога би мањински народи требало да прихвате руку помирења и поверења коју им је пружио Андрија Мандић. Срби не желе да користе нити муслиманско нити албанско становништво да би их завадили с неким другим. Договор кућу гради. Сви смо ми деца нашег једног географског простора на ком живимо вековима. Одлазак манипуланта Мила Ђукановића у лошу прошлост омогућио би свим народима у Црној Гори да продишу и пронађу прихватљива међусобна решења.
Када је реч о Алекси Бечићу, добро је што се у овој кампањи вратио српству. Наступио је с ћирилицом, српским језиком и исказивањем припадности Српској православној цркви. Бечић је коначно изашао из мимикрије која га је годинама искорењивала. Један од врхунаца те мимикрије био је споразум који је потписао са Здравком Кривокапићем и Дританом Абазовићем, да Црна Гора неће у употребу вратити историјске симболе који су били одлика њеног српства. Србима у Црној Гори то није и не може бити по вољи.
Међу кандидатима који изазивају пажњу јесте и Јаков Милатовић. Овај такмац такође потиче из српског миљеа, иако се из помодарства не изјашњава као Србин. Милатовић, заједно са Милојком Спајићем, остаје упамћен по популистичким мерама повећања плата како би му то послужило као лансирна рампа за оснивање странке и политичке аспирације. Међутим, и Милатовић и Спајић су врло лако заборавили да их је у политику заправо лансирала победа коалиције „За будућност Црне Горе“ и подршка Демократског фронта да њих двојица, као потпуни анонимуси, заседну у министарске фотеље које им нису припадале.
Поред тога, Милатовић и Спајић су остали упамћени као чланови Кривокапићеве „делегације“ која је допутовала у Српску патријаршију да одбије потписивање Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве. Иако има гласина да су Милатовић и Спајић на том састанку били најгласнији, истина је да се нису ни чули. Питање је шта би уопште могли да додају бесмислицама које је тог дана изговорио Здравко Кривокапић.
С тим у вези, није неважно што је Здравко Кривокапић префарбан у зелену мрљу и искључен с фреске у Саборној цркви Христовог Васкрсења у Подгорици. Не каже се забадава – чист рачун, дуга љубав. За разлику од Кривокапића, Абазовић је казао српском патријарху Порфирију да ће потписати Темељни уговор чак и ако његова влада после тога падне. И учинио је то. Што се тиче држања речи – Абазовић се показао као човек, а Кривокапић као нечовек.
Но, да би Ђукановић у другом кругу био савладан, врло је важно да кандидати који данас чине већину подрже један другог у другом кругу председничких избора – ко год да од њих тројице обезбеди то место. Личне сујете и ривалства падају у други план када је реч о обрачуну с Милом Ђукановићем. Грађани Црне Горе то очекују. Пораз Мила Ђукановића на председничким изборима донеће радост просторима бивше Југославије или тзв. Западног Балкана.
Но, Ђукановић мора да сноси последице за хаос који је направио. Он је веома дужан и тај дуг у политичком смислу мора да се наплати. Уколико се тај дуг од Ђукановића не наплати, постоји могућност да он или неко сличан њему почини истоветна или сродна недела према Српској православној цркви, деци, омладини, женама, старцима и осталим грађанима Црне Горе.
На крају, ово је врло важно. Андрија Мандић је показао да је спреман да страда за правду, демократију и одбрану људских права. Био је један од покретача одбране Српске православне цркве. Као одговор, Ђукановићев режим изложио је породице Андрије Мандића и Милана Кнежевића линчу, прогону и тамничењу. То су додатни аргументи који би Мандића квалификовали за победника над Ђукановићем. Стога би Мандићева победа могла да се тумачи и као коначни тријумф над апартхејдом. Мандићева рука је испружена свима и његов тријумф би суштински допринео стабилности Црне Горе.
Остави коментар