Аутор: проф. др Борис Стојковски
Гласање о покретању поступка за пријем тзв. Косова*, односно привремених власти на територији српске јужне покрајине Косова и Метохије, у Савет Европе покренуло је лавину коментара и анализа. Свакако, оно што је најочигледније јесте да се значајан део политичког Запада поново, крајње лицемерно, сврстао уз кршење Повеље Уједињених нација, те здушно подржао кршење међународног правног и политичког поретка.
Пре него што се дубље упустимо у ову анализу, вредело би рећи неколико речи о самој организацији Савета Европе, о чијем смислу и раду постоје немале контроверзе. Савет Европе је регионална међународна организација европских земаља, чије се седиште налази у Палати Европе (француски Palais de l’ Europe) у граду Стразбуру. Овај град се налази на граници Француске и Немачке, некада је припадао Немачкој, а данас је пак у саставу Француске. Овај град, као и цело погранично подручје Алзаса и Лорене, представља симбол помирења Немачке и Француске након вишевековног сукобљавања.
Основни циљеви Савета Европе као организације су:
- унапређење парламентарне демократије
- поштовање људских права
- успостављање владавине права.
Савет Европе је настао потписивањем уговора у Лондону 5. маја 1949. године, када су га основале Белгија, Данска, Ирска, Италија, Француска, Луксембург, Холандија, Шведска, Норвешка и Уједињено Краљевство. Занимљиво је да су управо у оквирима ове организације настала прва званична обележја уједињене Европе: застава, затим прослављање, тј. обележавање Дана Европе и европска химна, Девета симфонија Лудвига ван Бетовена, позната и као Ода радости. Европска Унија је као Дан Европе узела 9. мај, уместо првобитног 5. маја, а изменили су и заставу Савета Европе у ону коју данас познајемо. Савет Европе данас има 47 држава-чланица, с тим што је чланство Русије суспендовано 2022. године због рата у Украјини.
У контексту свега што се дешавало, а у вези с давањем подршке да се покрене процедура за чланство непостојеће државе на територији Републике Србије, иначе пуноправне чланице Савета Европе, вреди погледати и како су поједини западни медији критиковали ову организацију. Вероватно највише одјекнула је вест 2018. године када је британски Гардијан писао о истрази поводом оптужби и сумњи на корупцију у случају неких чланова Парламентарне скупштине Савета Европе. Они су, наводно, примали новац за гласање, луксузне поклоне или путовања која су им, наравно, била потпуно плаћена.
The Economist је још 2013. године озбиљно довео у питање кредибилитет Савета Европе, а и бројне европске невладине организације су, свака из својих разлога, преиспитивале улогу и значај Савета Европе. Са друге стране, и 2015. и 2017. године говорило се у медијима, укључујући и британски Би-Би-Си, да је Савет Европе поред ОЕБС-а и свих организација Европске Уније сувишан.
Дакле, када се види историјски пут СЕ, али и неке последње контроверзе, јасно је да се не ради о организацији која има суштински гледано велику тежину у међународним односима. Али, ипак, она представља важну карику у европским пословима и сматра се кровном организацијом која штити људска права и владавину демократије и њених принципа. Гласањем о захтеву приштинских власти то је све директно и флагрантно погажено. Анализирајмо редом.
Као што је већ поменуто, три су најважнија циља са којим је СЕ уопште и основан. То су:
- унапређење парламентарне демократије
- поштовање људских права
- успостављање владавине права.
Косово и Метохија је подручје у Европи где један народ, Срби, трпи свакодневне прогоне, убиства, скрнављење гробова, верске и културне баштине. Српском народу на његовој земљи, Косову и Метохији, тамошње привремене власти силом намећу регистарске таблице, документа, а у недељу 23. априла су наметнуле чак и лажне изборе у већински српским срединама на северу Косова и Метохије. Надаље, од стране привремених институција власти на Косову и Метохији, где су у огромној већини Албанци, намеће се и отимање и присвајање српске културне и верске баштине, прекраја се историја, а српски народ се на својој вековној територији проглашава геноцидним. На крају, али не најмање важно, значајан део српског народа, нарочито у Метохији и јужно од реке Ибар, живи у енклавама, у веома тешким условима. Изложени су честим искључењима струје и воде, као и сваковрсним другим притисцима, претњама, и на крају и убиствима од стране албанских сепаратиста и екстремиста.
Када ово све знамо, а добро је познато колико се страшних злочина догодило на територији Косова и Метохија од стране албанских терориста од 1998. године па све до данас, поставља се питање о каквој владавини права је реч на тој територији. Како је могуће да једна илегално оцепљена територија, на којој важи само право јачег, може да постане пуноправна чланица једне организације чији је основни прокламовани циљ заштита људских права? Како чланица организације која је за мир и демократију може да постане једна територија, која ем није чак ни држава, ем се на њој убијају деца јер су Срби, спаљују се цркве и манастири и људи држе у гетима?
Оно што је, дакле, било на делу у Савету Европе на гласању 24. априла 2023. године јесте наставак кршења међународног правног поретка. Ако мало погледамо у прошлост, генеза је јасна. Најпре су албански сепаратистички вођи наоружавани и подстицани на побуну, потом су добили ветар у леђа злочиначком НАТО агресијом 1999. године, да би за сва своје (не)дела били награђени признањем некакве лажне државе 2008. године.
Међутим, треба погледати и другу страну медаље и видети да је гласање у Савету Европе ипак дало и неке веома позитивне резултате. Шпанија, држава чланица ЕУ и НАТО, врло принципијелно стоји од самих почетака на становишту да не признаје тзв. Косово. Штавише, и спортисти који представљају организације из Приштине имају озбиљне проблеме када треба да се такмиче у Шпанији, а свакако је остало забележено како су шпански фудбалери, од реда светске звезде овог спорта, репрезентацију фудбалског савеза из Приштине називали њихова репрезентација и они, избегавајући да користе чак и име под којим се наша јужна покрајина такмичи.
Осим Шпаније, поштовање међународног права стигло је и од Кипра, који сам има озбиљне проблеме са својом територијалном целовитошћу. Са тим вишедеценијским питањем ова земља је примљена у ЕУ, али упркос томе, када је у питању суверенитет и територијални интегритет наше земље, Кипар је веома доследан у одбрани не само Србије, већ целокупног међународног правног поретка. Исто треба рећи и за Румунију. Занимљиво је да у овој земљи има изрека да Румунија има два пријатеља: Србију и Црно море. Наша суседна земља је и овог пута стала на браник међународног права, а, подсетимо, и она је чланица и ЕУ и НАТО и веома чврсто следи политички курс према Русији. Но, упркос свему томе, поштује и доследно примењује најважније одредбе Повеље Уједињених нација и штити међународни правни поредак.
Мађарска је свакако једно истовремено и најпријатније изненађење, али то је постало помало и очекивано. Иако су признали једнострано проглашену независност Косова и Метохије, чак је и председница Каталин Новак недавно посетила Приштину, ово није први пут да гласају у корист Србије и међународног права. Мађарска је више пута била уздржана или против када је Србији било потребно да се спречи да територија под влашћу привремених институција власти у Приштини буде примљена у неке међународне организације.
Став Грузије је од раније познат и то је земља која такође гази јасно утабаним стазама међународног права, гласајући увек доследно за поштовање свих норми признатих свуда у свету. Пријатељство са земљама кавкаског региона огледало се и у томе што је Азербејџан такође увек на страни Србије када је у питању њена политика очувања не само интегритета на Косову и Метохији, него целокупног права које спречава да цео свет склизне у хаос. Азербејџан је земља која има изузетно блиске односе са Турском, која је пак, нажалост, један од главних спонзора пројекта независности наше јужне покрајине, али се у спољној политици ове две јако блиске земље очито не слажу увек.
За Србију је свакако био разочаравајући став Јерменије, која је напустила гласање. То је свакако нешто на чему треба радити озбиљније у будућности, јер српски и јерменски народ имају значајне историјске везе. Слично разочарење се може осетити и када је реч о Словачкој, земљи која подржава интегритет Србије, не признаје једнострану одлуку Приштине о независности, али је на овом тесту ипак показала недовољну чврстину. Грчкаје пак већ дуго на клацкалици. Од земље која је била наш најстабилнији међународни пријатељ, која је помагала српском народу и током грађанског рата у бившој Југославији и током НАТО агресије, сада има једну калкулантску владу у Атини. Додајмо томе да Атина и Приштина често отопљавају односе, а ту је поврх свега и став грчке цркве о ситуацији у Украјини, и неканонском деловању Васељенске патријаршије. То све показује да Грчка није нимало чврста у подршци Србији као што је то некада била. Босна и Херцеговина је свакако прича за себе. Њена уздржаност је посебно интересантна када се узме у обзир да оно што је допуштено приштинским властима, није дозвољено Републици Српској. Већ су озбиљни аналитичари приметили да би овакав став Босне и Херцеговине био на тесту када би се гласало о пријему Републике Српске у неку организацију оваквог типа.
Коначно, Украјина и Молдавија, ношене обећањима политичког Запада, такође су се уздржале од гласања. И једна и друга се убрзано надају да ће ући у Европску Унију и можда НАТО, те да ће постати браник ширењу Русије. Иначе, иронија је да обе земље и саме имају проблем са својом територијалном целовитошћу, али се њихове спољне политике очигледно воде негде изван Кијева и Кишињева. Случај Украјине, земље коју је задесила велика ратна несрећа, посве је индикативан. Представници ове земље су гласали тек након консултација са дипломатским представницима Сједињених Америчких Држава и Велике Британије и тада су се уздржали од гласања. Украјина и Молдавија су иначе земље које не признају самопроглашену независност јужне српске покрајине и у томе су биле, чињеница је, увек доследне. Да ли је ово гласање проста жеља да се никоме не замере, а опет ураде нешто за своје западне савезнике, или наговештај промене политике, остаје да се види.
Занимљиво је да је управо Србија та која поштује интегритет и суверенитет Украјине, те да се наша земља притиска да уведе санкције Русији, а да изнова потврђује да подржава украјинску целовитост. Очигледно, без разумевања за тешку позицију Србије, званични Кијев гласа супротно нашим интересима. Са друге стране, као земља која је претрпела рат, агресију и санкције, Србија помаже Украјину. И док власт Владимира Зеленског прогони канонску Украјинску православну цркву, ствара у савезу са Фанаром лажну црквену јерархију, приштинска управа, са сличним савезницима као Украјина, ради исто Српској православној цркви. А до скоро је и у Црној Гори било слично. Но, став земаља региона, попут Црне Горе или Северне Македоније, Бугарске, Хрватске, био је сасвим очекиван и од њих се очигледно и не можемо надати поштовању међународног права и подршци Србији.
Ретки су случајеви где се у Савету Европе прегласава, јер се већина одлука обично доноси јединствено. Но, јасно је да је овде срушено јединство Савета Европе, да је, не први пут, доведен у питање и смисао те организације. Но, ово и овакво прегласавање у СЕ представља кршење међународног правног поретка, не прво, а зацело не и последње. Дволичност и двоструки аршини у земљама политичког Запада и њихових савезника и сателита поново су дошли до изражаја. Жолт Немет, мађарски представник у СЕ, добро је упитао да ли је био прави тренутак за овакво гласање, у овим веома тешким светским геополитичким околностима. Сада је, након гласања у Савету Европе, сваком добронамерном и здраворазумском јасно коме наруку иде рушење међународног поретка и даље заоштравање ситуације у Европи.
Остави коментар