Авганистан, четири деценије рата

Авганистан, четири деценије рата

Аутор: Немања Старовић, историчар

Високе планине на размеђи централне и јужне Азије, у којима данас живи преко 30 милиона Авганистанаца, представљају простор са којега су се још древни Аријевци спустили на Индијски потконтинент, а претстављају и прапостојбину многих народа који су преко Кавказа доцније стигли до Европе. Као важан сегмент Пута свиле, градови овог подручја су акумулирали велика богатства, која су привукла и Александра Македонског. Но, државност у облику сличном овоме који данас познајемо, Авганистан формира током XVIII века, е да би се у наредном, турбулентном XIX веку нашао у средишту тзв. „Велике игре“ коју су на просторима централне Азије водиле руска и британска империја.

Након Другог англо-авганистанског рата 1890-их се успоставља граница између Британске Индије и у том моменту полу-независног Авганистана, која се протеже кроз срце етничког простора народа Паштуна. Та Дурандова линија, названа по британском дипломати Мортимеру Дуранду, постаће после 1919. међународна граница Авганистана и Британске Индије, а доцније Пакистана. Последица свега тоге јесте да данас мање од 15 милиона Паштуна у Авганистану чини релативну већину од око 40% становништва, док је дупло већи број њихових сународника остао у Пакистану, где у укупној популацији од преко 190 милиона чине једва 15%.

Након стицања државне независности, уочава се тежња за убрзаном модернизацијом и вестернизацијом земље. Уводи се забрана ношења бурки, подстиче образовање жена. Посебно се у томе истицао краљ Мохамед Захир Шах, који је владао од 1933. до 1973. г, који је инспирацију налазио у делу Кемала Ататурка. Међутим, снажне силе реакције су довеле до његовог обарање, након чега су уследиле године нестабилности и неколико узастопних преврата.

На власт у Кабулу 1978. године долазе комунисти, а већ наредне године приликом покушаја њиховог обарања у њихову заштиту стаје моћни СССР, чиме почиње десетогодишњи Совјетски рат у Авганистану, који ће у великој мери обликовати будуће процесе, не само у Авганистану и његовом непосредном окружењу, већ и на Блиском истоку у целини.

Имајући у виду сурову географију Авганистана, совјетска интервенција се ограничава на контролу над престоницом, већим градовима и главним саобраћајним комуникацијама, док се широки простори у унутрашњости земље препуштају побуњеницима, који се не мире са страном окупацијом. Њима се придружују хиљаде добровољаца из арапских земаља, пре свега Саудијске арабије, чија борба против неверника хиљадама километара далеко од Арабијског полуострва вероватно представља први „савремени џихад“ у XX веку. Међу муџахединима се истиче млади, способни заповедник Осама бин Ладен, изданак имућне саудијске породице, који поред великих финансијских средстава располаже и озбиљном грађевинском оперативом, чији инжењерски ангажман у планинама Хиндукуша и Тора-Боре ће се показати барем јаднако важан за коначну победу као и савремено наоружање.

Централна обавештајна агенција Сједињених америчких држава (ЦИА) организује програм обуке и наоружавања муџахедина, који у контексту Хладног рата који још увек траје, постаје један најскупљих пројеката те агенције у историји. По сведочењу Мухамеда Јусафа, бригадног генерала пакистанске тајне службе који је четири године водио управо биро за Авганистан, читав програм је лично надгледао тадашњи директор ЦИА Вилијем Кејси, а укупна вредност помоћи који су отприлике по пола обезбеђивали ЦИА и Саудијска арабија је износила три милијарде долара.

Насатала у брдима Авганистана, Ал-Каида ће након победе и повлачења Совјета бити принуђена да се и сама евакуише, сходно жељи Запада да „опере руке“ од несебичне помоћи које јој је пружао, али и жељама нове власти да након 1992. направи неку врсту споразума са елементима бившег режима. Ипак, након устанка и брзе победе Талибана 1996, Осама бин Ладен и његова мрежа се враћају на месту у ком су настали и осокољени победом над једном од две велике империје, која се по њиховом суду и распала управо због тога што је сломила зубе у Авганистану, планирају ударац на другу велесилу са ине стране Атлантика.

Талибани представљају екстремни џихадистички покрет, настао у верским школама на северу Пакистана, које су махом похађала деца Паштуна избегла или измештена од стране родитеља током рата 80-их. На то упућује и сам назив, који значи „ученици“ или „студенти“. У општој нестабилност која је настала након пада режима 1992, они проналазе простор и 1996. преузимају власт над престоницом и већим делом државе. Ипак, неспремност да након спктакуларног терористичког напада на Њујорк и Вашингтон изруче САД Осаму бин Ладена и старе савезнике из Ал-Каиде, доводи 2001. до интервенције и брзе победе Американаца, који попут Совјета две деценије раније успостављају контролу над Кабулом, највећим градовима и виталним комуникацијама.

Други велики устанак Талибана настаје већ 2006, чиме се планирани рок останка Американаца и њихових савезника у Авганистану драстично продужава. До формалног повлачења САД формално долази тек децембра 2014, чиме је интервенција у Авганистану званично постаја најдуже вођени рат у америчкој историји. Ипак, и након тог датума на терену остаје преко 10.000 америчких војника, уз неколико пута више тзв. „контрактора“, ветерана америчке војске ангажованих кроз приватне безбедносне компаније. До данашњег дана Талибани контролишу значајне делове територије Авганистана, а последњих година у рат нижег интензитета којем се нажалост крај не назире, умешао се и нови играч, тзв. Исламска држава, чиме је ситуација додатно усложњена.

Велику контроверзу која окружује америчку војну интервенцију сачињава корпус питања повезаних са производњом опијума. Наиме, Авганистан традиционално представља подручје на којем се производе огромне количине опијума, пре интервенције 75% укупне светске производње, док се из опијума синтетише хероин, чијом се дистрибуцијом кроз криминалне канале на планети годишње убира 65 милијарди долара. Талибани су 2000. г. стриктно забранили узгој мака, из којег се добија опијум, тако да је производња у наредној 2001. драстично опала, са преко 3.000 тона, на испод једне стотине. С јесени исте године долази до америчке војне интервенције, након чега се ситуација не само враћа на старо, већ количине произведене тешке дроге из године у годину достижу нове рекорде, а сам Авганистан подмирује „потребе“ преко 90% светског криминалног тржишта хероина. Конспиролози ове податке ишчитавају тако што криве америчку администрацију и кругове које њоме управљају да су војну интервенцију и започели како би се поново покренула производња мака, односно опијума и хероина. С друге стране, постоје и другачија тумачења, по којима су Талибанима након изузетно родне 1999. и 2000. г. остале велике количине опијума у складиштима, те да су забраном узгоја мака покушали да утичу на раст цене хероина. Било како било, производња опијума у Авганистану остаје велико отворено питање, а вреди рећи да иако тек мали делић од споменутих 65 милијарди долара заврши у рукама непосредних узгајивача мака, приход од ове делатности представља значајну ставку у економији ове сиромашне државе.