Аутор: проф. др Борис Стојковски
Ренесанса је уметнички и културни правац који се крајем средњег века раширио Европом и свој траг оставио понајвише у Италији. Међутим, и подручје данашње Војводине, а тадашње јужне Угарске, било је захваћено ренесансом и ту је посебно место имао Бач. Током читавог средњег века Бач је представљао изузетно важно политичко средиште. По њему је читава Бачка и као област, а и као жупанија, добила име. Тврђава Бач је представљала изузетно важну карику дуж читавог пута Дунавом, будући да је Мостонга притока Дунава и да је ова велика река релативно близу самог Бача. Поред тога што су у Бачу своју резиденцију и боравиште неретко имали и угарски краљеви, што је бачка тврђава била међу најбитнијим утврђењима читаве Угарске, ово је место било везано и за ренесансу. Иако можда није оставило траг као Фиренца, Сијена или Рим, Бач је на угарском простору, а посебно на тлу данашње Србије врло значајан као место где је ренесанса пустила свој корен.
Како би се разумео почетак ренесансе у Угарској и њено ширење на тло Бачке, потребно је сагледати политичке, али и личне околности тадашњег угарског владара. После смрти своје прве супруге, чешке принцезе Катарине Подјебрад, 1464. године угарски краљ Матија Корвин (1458-1490) почео је да помишља на своју другу женидбу. Испрва је желео да се ороди са Хабзбурзима и на тај начин превазиђе непријатељство са немачким царем Фридрихом III, главом аустријске владарске куће и његовим највећим политичким и војним непријатељем. Међутим, хабзбуршки владар не само што није дозволио орођавање, већ је интензивно радио на томе да Матија не добије ниједну немачку принцезу за своју другу супругу. Угарском краљу се срећа осмехнула са Медитерана. Феранте, односно Фердинанд Арагонски, краљ Сицилије, као ванбрачни краљевски син, био је заобилажен од стране других краљевских дворова приликом склапања династичких бракова у тадашњој Европи. Стога је његова двадесетрогодишња кћер Беатриса/Беатриче била неудата. Била је права прилика за Матију Корвина, а угарски краљ је желео пред целим светом да покаже сву своју раскош и моћ, и приредио је зато изузетан дочек својој невести. Беатриса је затим свечано крунисана у Стоном Београду где је обављен и обред венчања краља и његове невесте. Помпезна поворка се потом упутила за Будим где су свадбене свечаности трајале недељу дана. Доласком једне италијанске принцезе у земљу, начин живота и дворска култура су почекли све више да се мењају и да траже узоре у Италији. Угарски двор, али и обични грађани блиски двору, као и наравно великаши, почели су да живе све луксузније.
Ово је све имало последице и на културу, уметност и ниво образовања у оновременој Угарској. Немали број високих црквених великодостојника су студирали у Италији (Падови, Болоњи и другим угледним европским универзитетима) и у доба краља Матије Корвина постали су носиоци ренесансе у Угарској и једног новог духа. Међу њима треба посебно истаћи острогонског надбискупа Ивана Витеза, његовог истоименог сестрића, потом Петра од Горажда, за ову тему посебно значајног надбискупа Петра Варадија, кардинала Тому Бакача, Јануса Панонијуса, односно Ивана Чесмичког, печујског бискупа за којег неки сматрају да је имао словенско порекло и бројне друге. Студенти су одлазили и у Беч и Краков, a 1467, по угледу на европске универзитете, основана је Академија Истрополитана у Пожуну. Бројни уметници и научници долазе на двор краља Матије и краљице Беатрисе Арагонске, и то управо велики број из Италије и са Јадрана. Meђу њима треба поменути врсне писце Галеота Марција, књижевника из Нарнија, затим Антонија Бонфинија из Асколија, званичног историчара краља Матије Корвина и бројних других писаца и историчара. Италијански сликар Филипо Липи је деловао на двору угарскога краља, а један Дубровчанин по имену Феликс Патанчић и један Фирентинац који се звао Атаванти Атаванте били су водећи минијатуристи. Много других уметника, музичара, свирача, жонглера и бројних ренесансних личности дошло је тада на двор Матије Корвина и његове супруге Беатрисе.
Истовремено, краљ Матија Корвин је одлучио да оснује у Будиму библиотеку, познату под именом Корвина. Поред Будима, Печуј, Вац и други градови су имали угледне библиотеке. Немали број рукописних и првих штампаних књига доспео је и на наше просторе – у Бач. Да би се разумео процват Бача као једног од ренесансних центара Угарске и самим тим читаве средње Европе треба рећи неколико речи о човеку који је најзаслужнији зашто је тврђава на Мостонги ушла међу средњоевропске културне центре у доба хуманизма и ренесансе.
Петар Варади је рођен око 1445. године, отац му је био Емерих (Имре) а мајка Маргарита. Његов брат Павле је такође ступио у црквену службу и постао је временом ердељски препозит, док је други брат по имену Матија 1509. године постао тамишки поджупан, отиснувши се, дакле, у световне воде. Не зна се засигурно да ли је пореклом племић или је, пак, потекао из грађанске породице. Cвоју младост Петар је провео у Великом Bарадину, уз тамошњег бискупа Ивана Витеза у ондашњем хуманистичком центру Угарске. Иван Витез, као што је сугерисано, био је једна од најмаркантнијих личности угарске ренесансе. У школи при тамошњем каптолу у Великом Варадину стекао је и прво образовање. Када је Иван Витез 1465. године постао острогонски надбискуп повео је и Петра са собом. Петар Варади је већ тад био каноник, али се ту његова каријера није зауставила. Захваљујући овим приходима, као и помоћи надбискуповој, Петар Варади је отишао у ондашњи хуманистички центар – Болоњу. Тамо је, на најстаријем европском универзитету, студирао канонско право, а учио је и реторику, као и политику.
Недуго по свом повратку са студија из Болоње, Петар Варади је ушао у краљеву канцеларију и постао њен секретар нешто пре 1474. године. Тако је муњевито настављена његова каријера и он се само све више уздизао на хијерархијској лествици. У периоду од 1474. до 1480. године, што од папе, што од краља, добио је низ поседа, и Петар Варади је постао велики поседник и племић, а имао је и низ функција и црквених положаја. Примера ради био је препозит Ђулафехервара, као и опат богате и славне опатије Сентјоб, а потом опат Дунафелдвара, још једне старе и врло угледне бенедиктинске опатије. За све ове положаје добијао је и прилично високе приходе, будући да се све радило о изузетно значајним црквеним положајима. У Вуковарској, Барањској, Керешкој и Шомођској жупанији добио је бројне поседе, чиме је постао један од најбогатијих људи у оновременој Угарској.
Најзначајнији моменти црквене каријере Петра Варадија десили су се 1480 – 1481, када је постао калочко-бачки надбискуп, односно друга најважнија црквена личност у Угарској, након острогонског надбискупа. На тај начин налазио се и међу најугледнијим баронима читаве државе, а једно од његових седишта постао је Бач. За разлику од бројних калочко-бачких надбискупа којима је Бач ипак био друго седиште, овај је град био готово стално боравиште надбискупа Петра Варадија, који је за овај град пуно урадио и учинио га центром хуманизма и ренесансе у јужним деловима оновремене позносредњовековне угарске краљевине. Велики политички значај града потврђује и боравак краља Владислава II Jaгелонца (1490-1516) у самом Бачу. Краљ је у граду и тврђави боравио више пута као гост калочког и бачког надбискупа Петра Варадија. Новембра 1494. године Владислав Јагелонац је дошао у Бач и три месеца овде боравио код надбискупа, чак је и Божић 1495. године краљ Владислав II дочекао у Бачу уз надбискупа Варадија. У ово доба град на Мостонги је најјаче утврђење у целој надбискупији на простору од Калоче све до Бача. Петар Варади је лично радио на томе да се зидине града учврсте како би се одолео евентуалном турском нападу. Сачуван је и документ где бискуп града Bаца, угледни Никола Батори, честита надбискупу Варадију на обављеном послу, упоредивши Бач чак са Римом у време пунских ратова. Поред тога, трудом Петра Варадија чиста дунавска вода је доведена у исушену мочварну Мостонгу. Из његових писама сазнаје се да је Мостонга тако продубљена да су дунавске лађе могле да плове по њој, што је било важно и за саобраћај, али и за трговину. Треба имати на уму да је Дунав у средњем веку једна од најбитнијих европских саобраћајница. Поред ових свеобухватних радова на тврђави је изграђена и кула, као и мост преко Мостонге који је водио у башту бачке тврђаве. Наравно цела тврђава је грађена, односно обновљена и учвршћена у ренесансном стилу. Основа је неправилни четвороугао, чија је најдужа јужна страна преломљена око средине. На северозападној страни је кула квадратна, на остале три кружна облика. Две куле нису кружне по целој својој висини. Други спрат југоисточне куле је изграђен у облику многоугаоника. Испред улазне капије је постојала засебна кула, као и мост спојен са конструкцијом улазне капије. Куле су имале одбрамбену функцију у случају евентуалног турског напада. Тврђава је углавном рађена од опеке, док је камен коришћен само за неке елементе. Саграђен је и низ зграда за становање, посебно у северном и северозападном делу тврђаве. Сам Варади у својим писмима Бач наводи као Castrum Bachiense, а сама тврђава Бач је била и посед надбискупа од које је такође убирао не мале приходе. Обнова Бача коначно је завршена 1497. године, а у јесен, 9. октобра 1500. године у Бач је дошао поново сам краљ са чак 500 витезова. Одржан је државни сабор и приређене су велике свечаности. Поред самог угарског краља, у Бачу су те године на овом догађају боравили и нарочити млетачки изасланици чија су имена била Себастијано Ђустинијани и Виторе Сорнацо, као и Иваниш Корвин, ванбрачни син краља Матије, иначе сопственик Суботице, као и Тома Бакач, примас Угарске и острогонски надбискуп. О значају овог сабора и његовим високим учесницима сведочи и један од најзначајнијих млетачких писаца средњег века, Маринo Санудо у својим Дневницима. На тај начин се за Бач чуло и у Италији, а лепоти ове тврђаве дивили су се и у Венецији.
Поред политичког значаја, који се огледао и у честим краљевским боравцима, али и у одржавању државног сабора, Бач је постао и културни центар хуманизма и ренесансе. У ширењу хуманизма предњачио је сам надбискуп Петар Варади, ренесансно образован човек, врло поштован у културним круговима свог времена. Сачувано је преко стотину његових писама који су два века доцније издати под назиом Petri de Warda epistolae, а објављени су у Братислави и Кошицама још 1776. године, где се поред надбискупових, налазе и писма краља Владислава Јагелонца. Укупно је сачувано чак 153 писма, од тога надбискупа Петра Варадија 127 и 26 писама чији је аутор сам краљ. Највећи део тих писама је написан управо у граду Бачу. Петар Варади се изражавао на врло високом нивоу, био је човек велике ерудиције и елоквенције, а у писњу је имао леп и узвишен стил. Као особа васпитавана и образована у духу хуманизма и ренесансе, надбискуп Калоче и Бача, Петар Варади, писао је у лепој форми на врло добром латинском језику. Учени италијански хуманиста Филипо Бероалдо је писао да нема човека у Италији који није чуо за надбискупа Петра Варадија, и за Бач као центар ренесансе. Он је једно своје дело посветио управо Варадију. Реч је о делу под називом Commentarii a Philippo Beroaldo conditi in Asineum Aureum Lucii Apuleti. У посвети на овом свом делу Бероалдо исказује дубоко поштовање према Петру Варадију и његовим врлинама. Истиче да се калочко-бачки надбискуп креће правим путем, без скретања са њега, те да од Варадија нема ученијег човека, нити бољег. Што се тиче његовог схватања вере, он је несумњиво био прави римокатолик и верни син своје цркве. Побожност и елоквенцију савременици му нису одрицали, напротив. Сматрао је да је Исус Христос откупио људске грехе крвљу, и позивао је сваког члана цркве на побожан живот и молитву Богу, без обзира да ли се ради о црквеном великодостојнику или световњаку. Свакога је сматрао подједнако чланом цркве. Али није занемаривао античку мудрост, напротив. Тежио је повезивању античке мудрости са хришћанством, односно римокатолицизмом. По Варадијевом мишљењу став Платонове академије је са црквеног становишта био исправан, а то је удахнути нови живот хришћанској вери. Био је човек који је предност давао духовном над материјалном, макар у свом виђењу етике. Сматрао је да свештеника не чини само одора, већ много више. Управо такав живот препоручивао је и другим свештеним лицима, примера ради једном Италијану Анђелу ди Лицију из Петроварадина, где се налазила угледна цистерцитска опатија. Сва ова његова богословска и философска размишљања сачувана су у његовим писмима и на маргинама књига где је неретко давао своје коментаре.
Захваљујући њему у Бачу је постојала и библиотека. Од књига из ове библиотеке познато нам је нажалост свега неколико. Једна од највреднијих књига је за богослужбену употребу, а њен назив на латинском језику гласи Missale secundum chorum alme ecclesie Strigoniensis. Овај мисал, односно литургикон, настао је за катедралу у Острогону, иначе је стигао у Угарску из Венеције где га је штампао извесни Ђовани Спајери. У изради овог мисала је учествовао и будимски библиотекар Јован Пап. Штампање мисала завршено је 1498. године, имао је 250 страна писаних готицом на пергаменту. У Бач је стигла вероватно јер се у овој књизи налази и прослава самог Светог Павла, коме је и велелепна катедрала у Бачу била посвећена. Књига је украшена на 94. страни Христовом сликом, као и сликама Светог Јована и Пресвете Богородице. Христос на њој благослиља и то је једна врло позната минијатура из тог периода. На овом мисалу могуће је видети и грб самог надбискупа Калоче и Бача Петра Варадија.
Поред ове књиге постоји и једно објашњење Библије издато 1481. у Нирнбергу од стране Антона Кобергера. Аутор је Николаус де Лира и књига је позната као Postilla. Има низ минијатура и илустрација, као и стилизованих иницијала. Сачувана су и Писма Светог Јеронима, једно двотомно дело, чији је први том штампан 1476. године од стране Арналда Панарца, а други три године касније у штампарији Георгија Лауера. На њему је такође Варадијев грб, али и кардиналска капа, која сведочи да је књига можда наручена кад је већ достигао и овај врло високи црквени чин. Латински превод Мојсијевог живота чији је аутор Свети Григорије Ниски је још једна књига преостала из Варадијеве библиотеке у Бачу. Аутор овог латинског превода је Георгије Трапезунтски, један од Византинаца, односно Грка, који је након пада Цариграда 1453. године пребегао у Италију. Ови Грци су и условили почетак културног и духовног препорода и настанак саме ренесенасе. А једна књига тако знамените личности, какав је био Георгије из Трапезунта, свој пут је пронашла и до Бача. Рукопис је на пергаменту и на њему се налази следећи датум Bachie XII. october 1495, вероватно време када је књига досепла у Бач. На једном примерку Историје римског историчара Тита Ливија налазе се белешке надбискупа Варадија.
Ово су све примери колико је Бач био значајан културни, али и политички центар. Варади је био и промућуран политичар, чија каријера у државној служби није баш пратила хуманистичке идеје. Знао је бити бескрупулозни практични политичар, али је свестраност и ширина његовог образовања довела ренесансу и на наше просторе. Његовом смрћу 1501. године хуманизам и ренесанса у Угарској нису замрли, али је јужна Угарска ушла у ново турбулентно доба које ће османска најезда окончати две и по деценије након смрти Петра Варадија, надбискупа, политичара и ренесансног енциклопедисте.
Остави коментар