Балкан и Пут свиле

Балкан и Пут свиле

Аутор: Милорад Вукашиновић

Анализи савремених међународних односа у условима све заоштренијих криза и подела интересних сфера потребно је приступити на један нов, мултидисциплинаран начин. Доскорашњи начин њиховог разматрања, ослоњен на оне вредности и институције које су настале у доба Хладног рата, делује превазиђено и свакако није у стању да пружи задовољавајуће одговоре. Од краја седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске геополитичке промене, тј. таква трансформација светског економског и политичког поретка која је без преседана у људској историји. Реч је о променама које су проузроковане процесом глобализације у чијем се средишту, нимало случајно, нашла Народна Република Кина. Данас је ова гигантска држава предводник новог мултиполарног света који с много самопоуздања наступа у међународној политичкој арени вешто користећи предности свог геополитичког положаја који је по много чему јединствен у свету (Кина као Царство средине представља осећај властите супериорности у односу на остатак света – прим. аутора).

Садашње интересовање Кине за Балкан и европски континент није могуће разумети без анализе садржаја њене спољне политике која је од формирања државе 1949. године прошла неколико фаза. Независно од различитих епоха, њена суштина је у одбрани државне независности и територијалног интегритета. У првој фази од 1949. године до почетка шездесетих година прошлог века, под вођством Комунистичке партије и неприкосновеног вође Мао Цедунга, Кина је настојала да на међународном плану верификује резултате остварене у грађанском рату. Током педесетих година прошлог века савезништво са Совјетским Савезом сматрано је природном политичком и идеолошком чињеницом, што је у западним геополитичким круговима изазивало велику констернацију. Наиме, са строго геополитичког аспекта, савез СССР-а и Кине био је без преседана у светској историји јер је у оквиру исте политичке творевине значио спајање једне силе Хартленда (Совјетски Савез) са једном силом Римленда (НР Кина), уз сировинско богатство светских размера и огроман број становника који представља не само фактор војне моћи него и изузетан чинилац привредног развоја. Мало је познат податак да је управо у тој деценији број становника Кине готово удвостручен са 360 милиона (1949. године) на више од 600 милиона становника почетком шездесетих година прошлог века.  У овој деценији 20. века, Кина се суочила са три догађаја који су пресудно утицали и на њену каснију спољнополитичку оријентацију. Најпре је у периоду од 1961. до 1963. године наступила серија природних катастрофа (смена поплава и суша) која је проузроковала масовну глад, што је природно-географски чинилац који је тешко замислив за људе са европских простора. Све то условило је преиспитивање идеолошке догме о брзој индустријализацији као магичној формули за решавање агро-популационих проблема. Неуспех брзе индустријализације проузроковао је појаву Културне револуције (1966 – 1976) која је под покровитељством Мао Цедунга, означила незапамћену борбу против „ревизионистичких тенденција“ унутар КПК-а, и свакако додатно допринела даљем заоштравању односа у земљи. Коначно, али не и најмање важно; шездесетих година прошлог века у Кини се родило скоро 160 милиона девојчица, што је најављивало сасвим известан друштвени и привредни колапс, посебно у условима када је једна Кинескиња рађала у просеку шесторо деце. Тада је и настала идеја о контроли раста популације (политика једног детета) која је дисциплиновано спровођена до пре неколико година.

Радикална промена кинеске политике догодила се седамдесетих година 20. века. Распад совјетско–кинеског савезништва био је главни разлог приближавања Кине и САД-а. Кина је 1971. постала стални члан Савета безбедности УН-а, а после посете америчког председника Никсона Пекингу 1972. године створени су услови за успостављање дипломатских односа, који су од 1979. године прерасли у стратешко партнерство. Крајем седамдесетих година догодило се и да је Кина применом савремених агротехничких мера у два узастопна пољопривредна циклуса успела да самостално прехрани своје становништво. Од тада до данас обим кинеско – америчке трговинске размере непрекидно је растао па је, примера ради, 2012. године достигао цифру од преко 500 милијарди долара, уз међусобне инвестиције од преко 100 милијарди долара. Овај податак био је јасан сигнал за вашингтонску администрацију да је планирани концепт „обуздавања Кине“ и њеног свођења на „регионалну силу“ доживео потпуни неуспех (видети опширније у: З. Бжежински, Велика шаховска табла, 1999).

После завршетка Хладног рата, Кина је наставила да спроводи политику унутрашње стабилизације која је на привредном плану значила минуциозно државно планирање уз елементе тржишне економије. Нарочита пажња посвећена је развоју саобраћајне инфраструктуре која је била у функцији повезивања са оним регионима у којима су попут Тибета или Синкјанга постојале сепаратистичке тенденције. Све то омогућило је и планске унутрашње миграције ханског становништва ка овим подручјима и постепену промену њихове етничке слике. Овоме треба додати да је Кина, користећи атмосферу која је у међународним односима настала после догађаја од 11. септембра, успела да у Савету безбедности Уједињених нација стави на листу терористичких организација „Исламски покрет источног Туркестана“ који се залаже за стварање самосталне државе у региону Синкјанга (септембар 2002. године). Као велике успехе кинеске дипломатије свакако треба убројити и повратак Хонгконга (1997) и Макаоа (1999) под пуни државни суверенитет, чиме је стављена тачка на историју колонијалистичке владавине овим областима.

Почетком овог века кинеска дипломатија је ушла у нову фазу деловања. Свакако најважнији догађај је потписивање кинеско-руског уговора о пријатељству (јул 2001. године) који представља темељни документ којим се регулишу међусобни односи у 21. веку. Заједнички интерес је стабилизација прилика у Евроазији, регулисање међуграничних евентуалних спорова, као и вишедимензионална сарадња у многим привредним секторима – посебно у области гасне инфраструктуре. Сложена војнобезбедносна питања решавају се на највишем нивоу у оквиру ШОС–а, а заједнички привредни интереси усклађују кроз деловање геоекономског савеза БРИКС-а. На тај начин створене су претпоставке за реализацију глобалног геополитичког концепта „Један појас – један пут“ који има и свој балкански крак.

Кинески продор на Балкан произилази из кинеског настојања да ванредне привредне резултате пројектује на ширем глобалном плану. За кинеске експерте међународних односа процес глобализације је „тенденција коју ниједна земља не може да избегне“. Из овог уверења проистекао је концепт „велике дипломатије“ који Кина доследно спроводи и на нашем подручју. За разлику од претходних деценија, високе стопе привредног раста намећу потребу ширења кинеског утицаја далеко ван граница земље. Свакако је примарни интерес стварање предуслова за ефикасан и брз продор кинеских роба на европска тржишта. Да би се овакав концепт остварио, потребна је одговарајућа саобраћајна инфраструктура. Кинези окупљање држава у оквиру Самита 16 плус 1 у Београду с правом називају успехом њихове „дипломатије брзих пруга“. Разуме се да оваква врста утицаја ствара претпоставке за јачање кинеске улоге у Европи, која објективно угрожава интересе традиционалних „таласократских сила“ (САД-а и Велике Британије). Кинеска успешна инвестиција у луку Пиреј (2009. године), улагања у саобраћајну инфраструктуру на тзв. Западном Балкану, планирана изградња брзе пруге Београд – Будимпешта, као и дубока криза концепта ЕУ, свакако из основа мењају уобичајене класичне геополитичке представе о европском простору „од Балтика до Јадрана“ који је кроз цео прошли век био ексклузивна зона утицаја англоамеричке геополитике у функцији спречавања територијалног повезивања Руса и Немаца (видети Х. Мекиндер, Географска оса историје, 1904). Кинески чинилац на Балкану свакако озбиљно доводи у питање ову парадигму о чему сведоче нервозне реакције политичког запада као што су недавна изјава Јоханеса Хана о државама Западног Балкана „као кинеском тројанском коњу“, потом убрзани пријем Црне Горе у НАТО, и криза у Македонији која је свакако у функцији спречавања кинеског продора у средиште европског континента. Посматрано у ширем контексту, подручје Балкана (посебно Србије као кључне државе, која контролише делове подунавског и моравско – вардарског басена) поседује огроман потенцијал за повезивање кинеско-руских интереса, а што би допринело стварању претпоставки за потенцијалну „еманципацију“ балканских држава и стварање једне безконфликтне зоне која би била укључена у главне токове нове европске политике, о чему је недавно говорио мађарски премијер Виктор Орбан.