Балкан, Србија и Велике силе у 19. веку

Аутор: проф. Др Горан Васин, историчар

Стално мешање Аустрије и Русије у Први устанак, онемогућавало је пуну консолидацију државе. Одбијање Ичковог мира 1806, данас се може тумачити као грешка, тако да на позив Русије устаници настављају рат са Османлијама (1806–1812). Руски посланик Константин Родофиникин директно је имао утицај и на односе међу вождом и војводама, као и на уставно питање (1808). Међутим, и поред тога Вожд Карађорђе владао је што самосталније, трудећи се да не дође у зависност од Русије, а ни Аустрије која је била на граници устаничке Србије и помно пратила сваки корак Срба у Монархији и Србији. Аустрија је била тежак и опасан противник по Србију, што ће се показати много пута све до 1918. Слом устанка у јесен 1813, Карађорђа и војводе води у Аустрију, па затим Русију. Велике силе држале су на оку српског вожда, док им је потенцијално био потребан.

Српско-бугарски односи у 19. веку, прошли су кроз неколико динамичних фаза. У првој половини 19. века, у плановима српских владара и политичких елита, на решавање бугарског питања посматрало се са идејом решавања општег словенског питања у Османској царевини. Лош положај Срба и Бугара посебно 1830-их и 1840-их година у Османској држави, праћен сталним погромима и најразличитијим притисцима, приближио је два народа и заједнички их уверио да је сарадња неопходна како би се будућа слобода изборила што брже и што ефикасније.

Кнез Михаило је низом Закона (1861–1862), потпуно дезавуисао османску власт у Србији, а после инцидента на Чукур чесми (1862), успешно покренуо питање исељавања Турака из градова у Србији (1867). То је био велики успех владавине кнеза Михаила. Покренуте су озбиљне реформе са циљем да се формира војска која би могла да порази Османско царство. Кнежевина Србија није била близу циља почетком 1860-их. Политички савез са Црном Гором (1866), Румунијом, Бугарским одбором и Грчком, допринео је престижу кнеза и Србије. Сарадња са бискупом Штросмајером, била је проба зближавања са хрватским политичким елитама. Резултати су били скромни у том погледу. Међутим, много важније показало се да један политички далековиди владар може да осмисли акцију балканских народа, што ће бити кључ успеха и 1912. година.

Кнез Михаило је пружао нескривену подршку бугарским емигрантима, а финансијски је подржавао бугарску легију Георгија Раковског и часопис „Дунавски лебед”. Принцип Балкан – балканским народима, који је заговарао и осмишљавао кнез Михаило, био је тачка ослонца у политичком, војном и безбедоносном смислу на целокупном простору Балканског полуострва. Уговор који је са Бугарским одбором склопио кнез Михаило Обреновић био је део тог ширег плана, који ће захваљујући односу Великих сила бити онемогућен. Реализација ће бити одложена све до 1912. године.

Велика источна криза 1875–1878, донела је ново интензивирање у решавању политичких односа на Балкану. Иако је у ранијем периоду током 1872, постојала идеја да се покрене свеопшти Устанак у коме би Срби, Грци и Бугари кренули у ослобођење од османске власти, она није реализована до краја због негативног односа Русије. Херцеговачки устанак 1875, покренуо је поново ово исто питање. Покољи над бугарским цивилима које су извеле османске војне снаге у пролеће 1876, алармирао је европску јавност на лош положај хришћана у Турској. Улазак Србије и Црне Горе у рат са Османлијама у лето 1876, убрзава ток ствари. Велике силе ће Уговорима у Рајхштату 1876. и Будимпешти 1877, решавати питање Балкана.

 Аустроугарска је добила сагласност Русије да окупира Босну и Херцеговину, а Русија своју зону утицаја у стратешки важној Бугарској. Санстефанским мировним уговором марта 1878, који је иницирала, па чак и наметнула Русија, Порта је признала стварање независних балканских држава. Бугарска је добила велико увећање територије и државу која је опсегом обухватила територије веће, него што су то имале друге балканске државе Србија, Црна Гора и Грчка. Појам Санстефанска Бугарска остао је често политички камен спотицања у односима како балканских држава, тако и повремено Великих сила.

Велике силе посебно су кумовале лошем положају кнеза Милана. Русофил на почетку владавине, касније разочаран у политику Санкт Петербурга (од 1878), постаје аустрофил и противник Царске Русије. Он је покушао да новом политичком визијом окрене пут Србије (од 1882. Краљевине) ка Западу. Тајна конвенција (1881) сведочила је о покушају везивања српске политике за Беч, а Тимочка буна (1883) је доказ о тежњама радикала и Русије да се то не догоди. У споровима и сукобима са радикалима, без подршке напредњака и либерала на крају, остао је у народној успомени непопуларан и омражен владар. Династија Обреновић, имала је у њему контраверзног владара кога су противници описивали као авантуристу, расипника и пустолова, историографија му није била благонаклона, често се заборављало да је био први српски краљ у модерној историји.

Захлађење српско-бугарских односа, потекло је управо из тог времена. Кнез Милан Обреновић је и у спољној и унутрашњој политици имао другачија политичка виђења стања на Балкану. Најпре у унутрашњој политици његов сукоб са радикалима који је кулминирао 1883. Тимочком буном, када су водећи чланови странке побегли у Бугарску, доводи до озбиљног нарушавања односа. Инсистирање краља Милана да се Никола Пашић испоручи Србији и да му се суди, није наишло на разумевање бугарске стране. У очима Милана Обреновића, Бугарска постаје језгро окупљања противника Обреновића и Краљевине Србије. Пашић са друге стране, није крио да у својим плановима има подршку дела бугарских револуционарних организација. Уједињење Бугарске у јесен 1885, противно слову Берлинског уговора из 1878, дало је повода краљу Милану да против Бугарске поведе рат, који ће се завршити поразом српске војске на Сливници 17–19. новембра 1885.

Никола Пашић је тражио да се политичке странке балканских народа усагласе и почну тражити решење за формирање савеза балканских држава. На сцену је тада ступио Милован Миловановић, који је својом расправом „Срби и Бугари из 1898. године”, поставио темељ политике коју ће спроводити дуже од деценије и која ће кулминирати Споразумом из 1912. године. Миловановић је тврдио да је Српско-бугарски споразум једини начин да се реши балканско питање.

После Мајског преврата 1903, доласка Петра Карађорђевића и радикала на власт, поново се отвара питање односа са Бугарском. Аустроугарски притисак на Србију врло брзо је почео да расте. Велике силе су тражиле од Петра Карађорђевића да реши тзв. завереничко питање, па се нестабилност покушавала релаксирати преко квалитетних савеза у спољној политици. Споразум у Мирцштегу 1903. заокружио је Србију у политичком смислу у утицајну сферу Аустроугарске. Стање је било у економском и политичком смислу неиздрживо. Русија је у том моменту заузета катастрофалним ратом са Јапаном (1903–1905), тако да се решавање Балканског питања очекивало на штету Србије уз доминантну улогу Двојне монархије.

Почетак 20. века, који је донео слом и крај династије Обреновић (1903), окреће точак историје Срба у смеру сукоба са Двојном монархијом. Потпуна економска еманципација Краљевине Србије, постигнута кроз Царински рат (1906–1911), ојачала је њене позиције и тежње на Балкану. Црна Гора такође није седела скрштених руку тражећи прилику да  прошири свој утицај међу Србима у Старој Србији. Анексија Босне и Херцеговине (1908) била је преломна тачка свих дешавања. У Београду и на Цетињу постало је јасно да Беч и Пешта желе ратни сукоб, док се Срби у Монархији 1908–1909, налазе на оптуженичкој клупи у монтираним судским процесима. Балкански ратови и победе српских држава 1912–1913, били су повод Аустроугарској да тражи прилику за ратни сукоб. Притиснути мађаризацијом Срби у Угарској били су у тешкој позицији, док је у Босни и Херцеговини управа Беча и Пеште дала крила Младој Босни.

Први светски рат донео је велике победе и велико страдање Срба. Од Цера и Мачковог Камена, Колубаре, до Голготе, Кајмакчалана и победничког пробоја Солунског фронта, трајала је епоха незапамћена у модерној историји Србије. Убиства цивила, прогони и окупација, уништавали су земљу, а последице ће остати присутне деценијама. Црна Гора такође је страдала у борбама са Двојном монархијом, али у окупацији од 1916. Срби у Срему и Босни и Херцеговини, били су хапшени и расељавани, а почела је и Голгота Српске цркве у областима под влашћу Монархије.

Цео 19. век, српска идеја пролазила је кроз моменте успона и јачања. У Београду, Цетињу, Новом Саду, као центрима српске државности, али и у Мостару, Сарајеву, Дечанима и Скопљу, гледало се у једном смеру и на исти начин – ослобођење и уједињење свих Срба у једну државу, као јединство и идеја водиља 19. века. Модел преузет од европских великих сила, који ће од истих бити онемогућен на начин како су то сањале и чему су стремиле генерације, време које ће бити упамћено као најблиставији век успона српске идеје.