Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Током 2016. године Le Monde објављује пет чланака у којима се помињу Србија и Западни Балкан. Интересантно је да се први текст појављује већ у фебруару, други одмах затим у марту. Oба ова текста су посвећена теми која је доминирала током 2015. године – проблемима који су се јављали на тзв. балканској рути. Остале текстове који су објављени током 2016. карактерише већа хетерогеност тема и повода. Док су 2015. године мигранти и балканска рута били у фокусу, сада долазе до изражаја и друге теме: оцене прошлости балканских народа и држава (посебно у контексту сукоба који су пратили крај Југославије и односа Срба и Албанаца), анализа евроинтеграција и руски утицаји у региону.
„Постављање препрека, пооштравање контроле, увођење квота: балканска рута је све више затворена за избеглице које желе да стигну до Западне Европе. Док је 65.000 људи од јануара прошло овом рутом која води од Грчке до Немачке, све државе страхују да ће њихов сусед нагло затворити врата, остављајући хиљаде миграната на њиховим територијама” пише у првом чланку објављеном 2016. године. У њему се наводи и да Ангела Меркел истиче забринутост због ове ланчане реакције и позива на заштиту спољних граница ЕУ, без повећања унутрашњих баријера и уз споразум са Турском. Као посебни проблеми у тексту се означавају земље Вишеградске групе, као и проток миграната између Грчке и Македоније, где је због застоја пропуштања миграната дошло до увећања илегалних прелазака, нових путева и кријумчарења.
Други текст из марта 2016. године евоцира сећање на савремене избегличке таласе у Европи. Паралелно, у њему се компарира слика хиљаде миграната из Сирије и Авганистана који се крећу балканским путевима са хиљадама југословенских избеглица које су 90-их година 20. века бежале од рата. „Балканска рута је поново синоним за егзил и неизвесност” наглашава се у тексту, док се истовремено концизно објашњава како је затварањем граница и увођењем квота дошло до нових проблема који чекају да их Европа реши.
Трећи текст објављен јуна 2016. године посвећен је виђењу бивше Југославије од стране Криса Маркера, а поводом објављивања DVD-а под називом Балканска трилогија. Реч је о човеку који је познат у филмском свету као „неуморни хроничар”, а кроз ДВД у издању Арте продукције је настојао да пружи слику ратом захваћених простора 90-их година. Кроз три филма преплићу се аутентичне и занимљиве личности од избеглица из Босне до учесника мировних мисија у Босни, чак и хирурга блиског ОВК који је постао градоначелник града Косовске Митровице. Ипак, веома је битно истаћи да аутор кроз филмове даје критику медијске слике догађаја, посебно у контексту улоге западних сила у сукобу на простору бивше Југославије.
Тек се четврти текст из 2016. године бави процесом евроинтеграција Западног Балкана. Јула 2016. године одржан је Самит у Паризу који је окупио шефове држава или влада Албаније, БиХ, Македоније, Црне Горе, Србије и Косова* и држава чланица (Француска, Немачка, Аустрија, Хрватска, Словенија) заједно са представницима ЕУ. Ово питање било је актуелно и у контексту Брегзита, односно, тумачења да овај догађај компликује даље одлагање проширење ЕУ. Франсоа Оланд истакао је да би било „важно потврдити врло јасно да британска одлука ни на који начин не доводи у питање обавезе преузете према земљама Балкана”. Слично је изјавила и Меркелова. Ипак, Le Monde наглашава да је процес „већ био заглављен”, као и да је 2014. године при ступању на дужност Жан Клод Јункер прогласио да неће бити даљег проширења током његовог мандата.
У тексту се наглашавају проблеми региона: лоше стање у економијама, висока стопа незапослености младих (60% БиХ, још више на Косову*), нелегална трговина, распрострањена корупција, неуспех у успостављању владавине права, унутрашње етничке и политичке тензије које су лако запаљиве, проблем Београд – Приштина, спор око имена између Македоније (БЈРМ) и Грчке. „Евопски сан је до сада избегавао велике кризе”, пише Le Monde, и додаје: „сада јавно мњење у овим земљама постаје све јасније евроскептично, разочарано недостацима и прекршеним обећањима ЕУ”. Ове тврдње су поткрепљене подацима да је 2006. око 61% Срба сматрало да је приступање ЕУ добро, а 2016. године тај проценат је око 40%.
Жак Рупник, професор на Факултету политичких наука, особа коју Le Monde често консултује и цитира у оценама догађаја у региону Западног Балкана, током самита цивилног друштва које је одржано на маргинама Самита у Паризу нагласио је да се период чекања мора искористити за спровођење економских реформи и успостављање владавине права. Као приоритети ЕУ у овом чланку се истичу и гарантовање стабилности региона кроз регионалну сарадњу и развој заједничке инфраструктуре, јачање економије и покретање иницијатива у чијем је средишту мобилност младих.
Пети текст из 2016. године посвећен је продаји руске војне опреме Србији. Пред крај децембра 2016. године у Москви је постигнут договор о куповини шест МИГ-29, 30 тенкова Т-72 и 30 борбених возила. Le Monde наглашава да до овог уговора „долази усред високих тензија у региону” које се потом појашњавају: „Покушај државног удара који су организовали српски и руски националисти дестабилизовао је Црну Гору у октобру. Што се тиче хрватског суседа он се тренутно противи уласку Србије у ЕУ”. Закључак је и да Русија „настоји да поврати свој утицај на Балкану јер су Хрватска и Црна Гора одлучиле да гледају према Западу, ЕУ и Северноатлантском савезу”. Истиче се и да Србија има „јако негодовање према НАТО-у од бомбардовања 1999”.
Током 2017. године објављено је 11 текстова у којима се помиње Западни Балкан, односно, Балкан. Теме су доста разноврсне – од мигрантске кризе, преко утицаја других актера на регион, економског повезивања и проширења, али оно што се разликује у односу на претходне године, јесте то што је скоро половина објављена у рубрици Трибина. Први текст објављен је 15. марта под насловом Избеглице блокиране на Балкану потпуно раштркане. Текст се бави мигрантима који су блокирани у Бугарској и Србији јер им није дозвољено да иду даље ка ЕУ. Акценат је стављен на представљање квалитета њиховог живота тамо где су се затекли кад је уследила блокада. Аутор на основу разговора са избеглицама, годину дана након што су затворене границе, извлачи закључак да су они махом депресивни, као и да сањају отварање граница.
Следећи текст објављен је 31. марта под насловом „Руски утицај расте у вакууму који је ЕУ оставила на Балкану”. У њему се истиче забринутост албанског премијера Едија Раме да би се због слабости ЕУ регион могао поново претворити у „буре барута”. Таквој ситуацији је донекле допринео став председника Комисије који је приликом преузимања дужности 2014. рекао да неће бити нових проширења до 2020. године. У закључку се наводи да ЕУ мора бити присутна у региону како не би растао утицај Русије и неких других актера. Трећи текст објављен је већ следећег дана, 1. априла 2017. Текст под насловом Кина се додатно ангажује на Балкану како би применила нову политику пута свиле надовезује се на претходни у делу где се говори о јачању других актера у региону, у овом случају ради се о Кини. У тексту се истиче да Кина финансира путеве, железнице, мостове и аеродроме у Србији, Македонији, Албанији, а све то са циљем да би се развила трговинска размена са Европом.
Следећа два текста у којима се помињу Балкан или Западни Балкан су текстови објављени у рубрици Трибина. У првом таквом тексту своје ставове износи бугарски књижевник, у другом, књижевник из Босне и Херцеговине. Текст под насловом Европа, то је такође и Балкан објављен је 13. маја. У њему бугарски књижевник Јордан Пленеш поздравља избор Еменуела Макрона за председника Француске. Пленеш наглашава да је оно што се дешава на рубу Европе – на Балкану, подједанко важно и да је историја то више пута потврдила, али и то да се на Балкану не дешавају само догађаји са негативним предзнаком већ да има и оних других попут фестивала Балкан Трафик одржаног у Бриселу који је окупио стотинак уметника из свих шест држава региона који су заједно показали жељу да се придруже заједничком дому који је осмислио Жан Моне.
Други текст под насловом Да ли ће Европа изгубити Балкан? објављен је 1. јула. У њему ставове износи хрватски књижевник из БиХ Миљенко Јерговић. Он упозорава на могућност новог сукоба и позива Европу да се додатно ангажује. Јерговић наводи примере из којих се може заључити да је турски председник Ердоган „омиљени политичар” Бакира Изетбеговића и да се зато мора припазити на раст турског утицаја у региону.
Шести текст у 2017. години објављен је 11. јула. У тексту под насловом Балкан мора да пронађе нови модел раста, шеф Европске банке за обнову и развој Сергеј Гурјев износи ставове о стварању заједничког тржишта на Западном Балкану и тврди да би то донело економски раст региону. Поред тога, он износи и страх јер су поделе међу државама доста изражене, а и постојање великог броја административних баријера кочи реализацију такве идеје. Истог дана објављен је још један текст под насловом Деликатна економска интеграција Западног Балкана који говори о томе да ли ће на Самиту у Трсту (12. јула) бити могуће лансирање идеје заједничког тржишта Западног Балкана. Циљ Брисела је да се олакша кретање људи, добара и услуга, кроз истовремено усклађивање прописа. Ове идеје могу се посматрати као претече регионалне иницијативе Отворени Балкан, која је реализована неколико година касније на предлог лидера неких од држава Западног Балкана.
Осми текст објављен је 12. јула под насловом У Трсту се Балкан приближава Европској унији. У њему се истиче да је циљ овог Самита успостављање заједничког тржишта у региону. Главни разлози за овакву идеју заснивају се на порасту скептицизма према Унији, али и повратку национализма, као и јачању утицаја Русије, Кине и Турске у региону.
Последња три текста из 2017. године имају нешто заједничко, а то је да су објављена у рубрици Трибина. Први је угледао светлост дана 1. августа. У тексту под насловом Изузетак у вези са социјалдемократијом на Западном Балкану, Денис Машејн, некадашњи лабуриста и члан Европског парламента, говори о цветању социјалдемократије у Албанији и Македонији. Следећи текст је објављен 7. септембра под насловом Радикализација Балкана – претња по европску безбедност. У њему новинар Шарл Нон истиче да је Европа напустила државе Западног Балкана и да је то искористила Исламска држава да „пусти своје пипке”. Он наводи податке колико је добровољаца отишло у Џихад са овог простора (Косово*, Санџак, југ Србије, Босна и Херцеговина). Поред тога, он наводи и да је балканска рута главни коридор за организовни криминал, трговину људима, дрогом и оружјем, и стога позива Европу да не седи скрштених руку. Последњи текст са тематиком Балкана објављен је 28. октобра. У тексту под насловом Каталонија – Балкан, узајамна инспирација, Жак Рупник, уважени професор са Факултета политичких наука у Паризу, разматра сличности и разлике између Каталоније и Балкана. Рупник тврди да је распад Југославије дуго служио као узор каталонским лидерима, али је и проглашење независности Каталоније довело до различитих тумачења на Балкану, посебно међу народима који нису задовољни изгледом постјугословенског простора.
Током 2018. године, у француском дневном листу објављено је 9 текстова који обрађују теме у вези са Западним Балканом. Од тога, 7 текстова се бави се проширењем Уније на Западни Балкан, док се преостали текстови баве мигрантском кризом, али и анализом положаја Србије у европским односима из угла Вука Јеремића, лидера једне од српских опозиционих странака. Први текст под насловом Проширење: ЕУ шаље сигнал Балкану, Турска се буни објављен је 7. фебруара. Непосредни повод за овај текст је то што је Комисија дан раније објавила Стратегију за покретање процеса проширења за 6 држава и територија Западног Балкана у којој се наводи 2025. година, као најранији датум када би Србија и Црна Гора могле да постану чланице. Овај датум се у Бриселу тумачи више индикативно као мотив да се реформе наставе, него као реална могућност јер многе државе чланице не желе да се процес проширења настави. И поред тога, Анкара жали што се чланство Турске више ни не помиње док се за Западни Балкан доноси Стратегија. У тексту се истичу ставови који долазе из Комисије: најпре то да је Балкан у геополитичком смислу важно подручје које мора да се заштити од растућег утицаја Русије, Кине, Турске и Саудијске Арабије, а затим и страх да ће једног дана за 5, 10 или 20 година државе Западног Балкана рећи да смо их издали уколико не наставимо са процесом проширења.
Два текста су објављена 16. фебруара 2018. – први под насловом Балкан: шест држава у расутом реду и други Балкан: ЕУ и дилеме око проширења. У првом се истиче да се напредак у преговорима са ЕУ значајно разликује од државе до државе и представља се детаљно колико је свака од тих пет држава, плус Косово*, напредовала у досадашњем процесу приступања. Поред тога, описују се карактеристике региона у целини, односно наводи се да он има 18 милиона становника (као Холандија или Румунија) који су расути у шест држава, затим да су односи међу њима затегнути, а корупција и организовани криминал заједнички. У другом тексту, говори се о реакцијама на представљање Стратегије проширења за Западни Балкан у Европском парламенту. Прво што упада у очи је што је сала у Стразбуру била ¾ празна, док је Федерика Могерини говорила о перспективи потенцијалног приступања Србије и Црне Горе 2025. године. Ова идеја је прихваћена уз резерве, у многим европским престоницама не верују се да је датум реалан. У тексту се даље наводи да читав регион до тада има доста посла (владавина права и демократизација), чак и за оне које су доста одмакле попут Србије, пут неће бити лак и због питања Косова и Метохије, поред осталог.
И четврти текст у 2018. години бави се проширењем. Текст под насловом Балкан: услови за чланство у ЕУ објављен је 5. марта. Овај текст је написао историчар са универзитета Париз-Нантер, Пјер Кабан. Он истиче да Албанија, исто као и Косово* и Македонија, посматрају чланство у ЕУ као решење за све своје проблеме. Он даље образлаже који су то проблеми са којима се Албанија и Косово* нарочито суочавају, а то су демографски раст и чињеница да је Косово* „мафијашка држава”. Следећи текст под насловом Европска унија предлаже да се отворе преговори са Албанијом и Македонијом објављен је 17. априла. У њему се истиче да је оваква одлука Комисије заснована на напретку који су поменуте државе оствариле, али се истовремено помиње и да многе државе чланице још оклевају по том питању, укључујући Аустрију и Француску.
Шести текст је објављен након Самита у Софији 17. маја, под насловом Европска унија предлаже државама Балкана да сарађују у недостатку проширења. У њему се истиче да је државама Балкана дата европска перспектива, али није потврђено проширење за 2025. годину. Уместо тога, обећане су мере помоћи којима је циљ да се олакша размена између држава региона, као и размена између региона и ЕУ. На тај начин је потврђено да је датум из фебруарске Стратегије био индикативан. Када је реч о позитивном мишљењу Комисије о отварању преговора са Албанијом и Македонијом, државе нису хтеле да се изјашњавају пре јунског заседања Савета министара. Текст се завршава истицањем бојазни да ће у региону Западног Балкана порасти утицај других актера, Русије, Кине и Турске услед оклевања Уније да настави процес проширења.
Један од текстова у којима се не помиње проширење јесте онај под насловом Мигрантска криза: у Бриселу мини-самит како би се умириле расправе на ту тему. Текст је објављен 25. јуна и у њему се наглашава да је догађај који је сазвала Ангела Меркел завршен без договора. У њему је учествовало 16 држава чланица које су, како каже канцеларка Меркел, имале добру вољу, али се као коначни резултат овог мини-самита наводи одбијање предлога који су изнеле Данска и Аустрија да се у региону Западног Балкана створе центри за одбијене азиланте из ЕУ или мигранте који су спасени на Медитерану. Претпоследњи текст у 2018. години опет се враћа на тему проширења. Текст под насловом ЕУ даје условну сагласност за процес приступања Албаније и Македоније објављен је 26. јуна. У тексту се истиче да је Француска добила шта је желела, јер ако ЕУ реши да отвори преговоре са Македонијом и Албанијом, то неће бити пре европских избора у мају 2019. Поред Француске, изричит противник је и Холандија, па тако немачки министар за европске послове позива обе државе да покажу добру вољу јер су „стабилност, мир и демократија на Западном Балкану кључни изазови с обзиром да је регион подложан утицајима Русије, Турске и држава Голфског залива”.
Девети текст, који је уједно и последњи, објављен је 16. јула под насловом Они који остају посвећени демократској будућности Србије, гледају у правцу Француске. Текст је настао у оквиру рубрике Трибине и у њему Вук Јеремић, председник српске опозиционе партије десног центра, износи ставове поводом посете председника Србије Александра Вучића Француској. Јеремић сматра да је председник Макрон предводник отпора оживљавању ауторитарних тенденција у Европи. Он се слаже са ставовима председника Макрона да је Балкан део Европе и да је неопходна његова трансформација у складу са европским вредностима, али и да је Европској унији неопходна реформа.
Остави коментар