Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Нема сумње да је Балкански савез из 1912. године одиграо једну важну историјску улогу за народе на југоистоку Европе. Удруженим снагама Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора ослободиле су тада највећи део Балканског полуострва од вишевековне османлијске окупације, доносећи слободу и шансу за убрзан економски, политички, културни и свеукупан друштвени развој поробљеним балканским хришћанима. Историјска мисија независних балканских држава тиме је коначно испуњена и то више од стотину година након што је Првим српским устанком из 1804. године започео талас борбе за слободу и национални ризорђименто балканских народа. Кључни разлог зашто се тај процес није окончао раније, зашто балкански народи нису здруженим снагама стргнули ропске ланце још током 19. столећа, лежао је како у супротстављеним националним интересима и непомирљивим мегаломанским територијалним претензијама, тако и у вољи великих сила. Наиме, никако не треба занемарити чињеницу да су велике силе имале, као што и данас имају, интересе у овом делу света. У својој политици на Балкану оне су се најчешће водиле оном још чувеном римском максимом „завади па владај”. Тиме су само продубљивале поделе и сукобе међу и онако посвађаним балканским народима спречавајући њихово обједињавање око борбе за слободу, несумњиво стратешког интереса балканских хришћана. Посебно негативну улогу по судбину балканских народа одиграле су западне силе, које су у очувању ретроградне Османлијске империје виделе шансу за остварење и реализацију своји националних интереса.

Велика Британија као једна од најутицајнијих глобалних сила, „империја у којој сунце никад не залази”, манифестовала је своју политичку моћ широм света, па тако и на Балкану. Лондонске политичке елите у 19. столећу виделе су у Османлијској царевини свог кључног савезника у борби за сузбијање утицаја Русије у Средоземљу. Наиме, у својој традиционалној политици одржавања равнотеже снага на Старом континенту, Британци су након слома Наполеона највећи изазов видели у царској Русији. На истоку европског континента створена је моћна православна империја чија се снага огледала не само у величини територије и бројности популације, већ и доминантној копненој војној сили којој ни једна европска земља појединачно није могла да парира. Таква Русија имала је јасну тежњу да изађе на топла мора, где се несумњиво морала сукобити са доминантним поморским силама, на првом месту Британијом, али и Француском. Управо зато Британија је постала протектор и заштитник „Болесника на Босфору” у коме је видела брану даљој руској експанзији ка Средоземљу. Посебно је за званични Лондон било важно да очува турску контролу над Босфором и Дарданелима, мореузима који су представљали и представљају једини пут руске трговачке и војне флоте ка Средоземљу. Следствено томе, Британија је не само политички и војно већ и финансијски подржавала Османлије. Економски утицај Британаца на Босфору током 19. столећа постао је доминантан. Трговина, кредити, инфраструктурни пројекти, долазак војних инструктора, набавка оружја, сва та питања султан и Порта решавали су уз сарадњу са Британијом.

Подршку британској политици на југоистоку Европе пружала је Француска, чије политичке елите су и те како зазирале од ширења руског утицаја у Средоземљу. Самим тим и Француска се залагала за очување интегритета Османлијског царства, као што је и продубљивала економски утицај на Босфору, рачунајући да ће тим путем ојачати и своју политичку моћ у Истамбулу.

Опасног такмаца у борби за превласт над Османлијским царством Британија и Француска добиле су у другој половини 19. века, након уједињења Немачке. Наиме, стварање „Другог рајха” драматично је изменило однос снага у глобалној геополитичкој арени. Европа и свет добили су моћну економску и војну силу, која је исказивала јасну намеру за даљом експанзијом. Посебно је та тенденција била све снажнија како се Немачка временом економски све више развијала, што је изискивало све веће потребе за ресурсима. Следствено томе политичке и економске елите у Берлину постале су крајње ревизионистички настројене према тадашњем светском поретку у којем су доминирале велике колонијалне империје, попут Британије и Француске. Резултат те немачке тежње за стварањем своје колонијалне империје био је и „Drang nach Osten” или ти политика продора на Исток, која је подразумевала да се Османлијско царство стави под економску, политичку и безбедносну контролу из Берлина. На тај начин „Болесник на Босфору” био би претворен у колонију Немачке и полазну основу за наставак даље експанзије на Блиском истоку. Такође, контрола над Османлијским царством Немцима је давала и могућност не само превласт на Босфору и могућност сузбијања руског утицаја ка Средоземљу, него је пружала шансу да се угрозе британски и француски интереси у Суецком каналу и њихова веза са колонијалним поседима у Азији, где се налазио и драгуљ у британској круни, Индија.

Гладна колонија и ресурса била је и Италија, земља која се као и Немачка касно ујединила тако да је пропустила поделу света у којој су кључну реч водиле Британија, Француска и друге колонијалне силе. Италија се самим тим усмерила такође ка Османлијском царству видевши шансу да на конто те земље прошири свој утицај у Северној Африци, на балканској јадранској обали и у Анадолији. За политичке елите у Риму, контрола над Валоном и Отрантским вратима била је приоритет тако да су посебну пажњу посветили албанском фактору, али и Црној Гори. Женидба престолонаследника Виториа Емануела са црногорском принцезом Јеленом била је потврда тих тежњи да се Јадранско море претвори у неку врсту италијанског језера (mare nostr) и да се на својеврстан начин обнови Римско царство.

Слично као Италијани на албански фактор рачунали су и Аустроугари. Тежња политичких структура у Бечу била је да се обезбеди приступ Егејском мору и луци Солун, а десни бок те њихове експанзије требало је да представља албански фактор. Сем тога Беч се временом све више везивао за Берлин, како економски тако и политички. Почетком 20. века било је јасно да Аустроугарска представља пре свега претходницу немачке политике на Балкану и кључног савезника Берлина на путу реализације плана Drang nach Osten (продор на исток). Међутим, имали су Аустроугари и своје интересе, одвојене од Немачке. На првом месту очување интегритета своје вишенационалне државе, за шта су претњу видели у словенском фактору на Балкану. Формирање неке веће словенске државе јужно од Саве и Дунава неминовно би привлачило Јужне Словене из Аустроугарске, што би могло подстаћи дезинтегративне процесе у Хабзбуршкој монархији. Посебно је у Бечу као опасност перцепирана Србија, због чега се нашла на удару оштрице бечке дипломатије.

Самим тим те 1912. године када је Балкански савез коначно оформљен, између осталог и са задатком да коначно истисне Турке из Европе, он свакако није имао подршку моћних западних сила. Стога није ни чудно то што су преговори и договори између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, држани у строгој тајности и што је у процес формирања савеза била упућена само Русија, царевина која је тежила ликвидацији „Болесника на Босфору”. Међутим, балкански савезници чак ни Русију нису у потпуности обавештавали о својим намерама да воде офанзивни рат против Турака. Наиме, Русија јесте била непријатељ Османлијске државе и протектор Балканског савеза, дала је можда и кључни импулс његовом формирању, нарочито српско-бугарском приближавању, али је у том савезу пре свега видела средство за сузбијање германског фактора на Балкану и партнера у будућем рату против Немачке и Аустроугарске. Тачније, наменила му је дефанзивну, а никако офанзивну улогу. Никако не смемо занемарити да Руси те 1912. године још увек нису били спремни за рат. Велика десетогодишња реформа руских оружаних снага била је још увек у току, а сваки заплет на Балкану и офанзивно деловање балканских народа према Турцима могло је бити окидач за велики сукоб. Управо зато Русија је покушавала да спречи отпочињање војних акција Балканског савеза против Турака или бар да их одложи док не буде у потпуности војнички спремна да одговори на изазове великог оружаног сукоба на Старом континенту.

Упркос велу тајне којим су обавили своје припреме за обрачун са Турцима, западне силе су преко својих дипломатских и обавештајних канала сазнале за ратне планове балканских савезника. Аустроугарска није имала намеру да будући политички и војни заплет на Балкану посматра мирно. Дипломатски кругови у Бечу видели су у рату на Балкану шансу да се умешају и реализују своје интересе. Највише их је у том науму обуздавао њихов најближи савезник, Немачка, чија дипломатија је у том тренутку још увек гајила наде да би могла постићи неки споразум са Русијом и на тај начин разбити руско-француски савез. Управо пакт између Париза и Санкт Петербурга, а коме се прикључила и Велика Британија, представљао је највећу претњу за реализацију немачких геополитичких интереса. Такође, треба нагласити да су Немци били и те како свесни противречности интереса Аустроугарске и Италије на Балкану. Пошто су и једна и друга држава заједно са Немачком чиниле Тројни савез, постојала је опасност да услед заплета на Балкану дође до сукоба Рима и Беча, а следствено томе и распада пакта, који је имао задатак да парира силама Антанте. Самим тим, Немци су прихватили иницијативу руске дипломатије која се сводила на то да све велике силе заједнички интервенишу у престоницама балканских држава како би се избегао сукоб. Уколико пак својим ауторитетом велесиле не би успеле да одговоре балканске државе од ратног сценарија, постигнут је договор да се сукоб локализује, односно да се избегне мешање великих сила и ширење ратног пламена на остатак Европе.

Под притиском из Берлина политички кругови у Бечу су на крају морали попустити и одустати од идеје да се директно умешају у будућа војна дешавања на Балкану. Једино што им је након тога преостало било је да оштрицу свог деловања усмере на дипломатску акцију и покушаје да изазову раздор међу балканским савезницима. За такву политику имали су не само сагласност већ и подршку Немачке, којој такође није одговарало окупљање балканских држава у један савез. Балкански савез несумњиво је имао значајно више капацитета да се супротстави њиховој експанзији на Исток, од подељених и посвађаних балканских државица појединачно. Италија такође није била задовољна развојем политичке ситуације на Балкану. Балкански савез је и за њих представљао претњу по остварење експанзионистичких интереса на јадранској обали, тако да су у Риму од старта деловали у правцу покушаја да се тај савез разбије. Колико год су Италијани у Аустроугарској видели главну препреку остварењу својих геополитичких планова на Балкану, због борбе за доминацију над албанским фактором, исто тако није им одговарао ни тај покушај балканских народа да сами решавају спорна питања у свом региону. У Риму су и те како били свесни да Балкански савез ставља баријеру на даље ширење утицаја великих сила у том делу Европе, између осталих и Италије. Најбољи пример за то колико је Балкански савез представљао претњу за експанзионистичке интересе званичног Рима била је чињеница да је оног момента када је започела акција савезника против Турака, Италија одмах приступила закључењу мира са Турцима са којима је практично до тог тренутка била у рату. Италија је на тај начин покушала да ојача позицију Порте и да јој да одрешене руке за обрачун са балканским савезницима.

Нису ни Британија ни Француска гледале благонаклоно на акције Балканског савеза. Традиционално, ове земље су представљале заштитнике Османлијске империје и економски су имале водећу позицију на Босфору. Међутим, како је економски утицај Немачке у Османлијској империји временом био све јачи и постепено истискивао британски и француски капитал, како су немачки војни инструктори замењивали британске и француске у турској армији, тако је и одлучност у Лондону и Паризу да се „Болесник на Босфору” по сваку цену одржава у животу слабила. Сметао је Французима и Британцима водећи утицај Русије над Балканским савезом. Колико год да им је Царска Русија у том тренутку била савезник, нико у владајућим политичким елитама Париза и Лондона није желео тријумф руског утицаја на Балкану. Међутим, Британци, као и Французи били су свесни да им највећа претња у том тренутку ипак долази из Немачке, као и да се моменат коначног обрачуна са Бечом и Берлином ближи. Следствено томе усвојили су став да би у том тренутку ваљало имати Балкански савез на својој страни, примарно, као брану ширењу германског утицаја на Исток. Управо зато, када им је постало јасно да је рат на Балкану неизбежан и да интервенције на дворовима балканских савезника не могу обуздати већ захукталу ратну машинерију, званични и Лондон и Париз приклонили су се иницијативи за локализацијом сукоба.

Сплетом различитих геополитичких интереса, који су условили победу става о неопходности локализације сукоба, балкански народи су коначно добили шансу да своје идеје спроведу у дело. Није више било те јасне одлучности у Паризу и Лондону да се Османлијско царство очува, али је зато постојала јасна намера Берлина да спречи директно мешање својих савезника из Беча у тај сукоб. Видевши у ком правцу дувају ветрови европске политике ни италијанска дипломатија није себи могла дозволити тај луксуз да остане изолована, тако да се и она приклонила стратегији локализације сукоба. Додамо ли на то и процене у европским престоницама, да балкански савезници немају довољно капацитета за победу и да веома лако могу бити поражени од стране Турака, ствари нам постају још јасније. Иницијатива за локализацију сукоба већини великих сила у датом тренутку била је најпримамљивије решење. Био је то најбољи начин да се избегне рат ширих размера за који већина још увек није била спремна, али и за поједине западне силе била је то добра прилика да се „препотентни Балканци” ставе на своје место. Тачније, да поражени у рату са Турцима буду приморани да беспоговорно прихвате своју подређену улогу у решавању политичке судбине Балкана, односно питања наслеђа Османлијског царства, или ти тог чувеног Источног питања. Срећом, процене и очекивања западних центара моћи била су погрешна. Балкански народи показали су се способним и спремним да своју историјску мисију коначно заврше, што су у Првом балканском рату (1912–1913) и показали. Самим тим, можемо закључити да су у то судбоносно време за Балкан, Русија својим чињењем и западне силе својим нечињењем, дале подстрек процесу коначног ослобођења балканских хришћана од Османлијске власти.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Попов, Ч. ( 2010). Грађанска Европа (1770–1914);Политичка историја Европе (1815–1871), Завод за уџбенике, Београд
Попов, Ч. ( 2010). Грађанска Европа (1770–1914); Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914), Завод за уџбенике, Београд
Миљуков, П. (1939). Историја Русије, Народна култура, Београд
Успенски, Ф. (2013). Источно питање, Логос, Београд
Миловановић, М. Ђ. (2020). Источно питање, ЦИД, Арт прес, Београд
Ратковић, Б., Ђуришић, М., Скоко, С. (1972). Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, БИГЗ, Београд
Перовић, Б. (1959). Први балкански рат 1912–1913, књ. 1: Операције српске војске, Историјски институт Југословенске народне армије, Београд
Ратковић, Б. (1975). Први балкански рат 1912–1913, књ. 2: Операције српске војске, Војноисторијски институт, Београд
Скоко, С. (1968). Други балкански рат 1913, књ. 1: Узроци и припреме рата, Војноисторијски институт, Београд
Скоко, С. (1975). Други балкански рат 1913, књ. 2: Ток и завршетак рата, Војноисторијски институт, Београд

БАЛКАНСКИ САВЕЗ И ЗАПАДНЕ СИЛЕ

Остави коментар