Балканско и источноевропско робље на средњовековном француском Медитерану

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Француска се ослања делом на Атлантик, а својим јужним крајевима на Средоземље. Кључна трговачка средишта медитеранске Француске у средњем веку су Марсеј, Монпеље и још неки мањи градови. Трговало се у великој мери луксузном робом, разним сировинама и артиклима, али и људским бићима. Шири размери трговине робљем на Медитерану везани су, пре свега, за период од XIII па до краја XV века, међутим, територија Француске била је значајна и као транзитно подручје у трговини још у Каролиншко доба и у периоду после Карла Великог. Са истока, из Византије увожени су луксузни производи, а у правцу Ромејског царства одлазили су дрво, вунене и ланене тканине и робље. Јевреји су у доба, како Меровинга, тако још више Каролинга били најактивнији трговци робљем.

Поред Јевреја и Сиријци су се бавили трговином на Медитерану. У првим столећима средњег века, они су у Марсеју водили трговину робљем, киднапујући и продавајући у робље припаднике англосаксонских народа или Словена. Организовали су, како трговину људима, тако и вином и зачинима, а поменуто робље је махом словенско, али и германско. Верден је, све до Х века, био главно стовариште за словенско робље које је продавано у маварску Шпанију. У Прованси, Русијону и Каталонији налазило се бело робље, али и евнуси из Кордовског калифата.

У позном средњем веку веку једино је на свом медитеранском југу у Француској опстало ропство и трговина робљем. После IX века у остатку Француске оно ишчезава, али опстају Арл, Нарбона и Марсеј, као велике пијаце сараценских, али и других робова. Муслимани су и пре XIII столећа нападали Марсеј, Нарбону, где су хватали хришћане и заробљавали их. Иако су ова турбулентна времена доносила и сукобе током XI века бележи се и лаган успон трговине зачинима, као и тканинама. Из Пизе и Ђенове, као и Млетачке републике бродови натоварени овим артиклима стизали су у Марсеј, као и каталонске градове. Русијон, Лангдок и Прованса постали су потом центри у којима се бележи привредни раст, а и њихово учешће у међународној трговини се повећава.

Најбитнији примарни историјски извори из којих се може сазнати о трговини робљем на Медитерану у средњем веку јесу нотарски списи, односно акта писара у градовима Италије, Француске, Шпаније и њихових средњовековних колонија по Леванту. Што се, пак, наших крајева тиче, дубровачки архив је права ризница за изучавање трговине робљем, посебно за Јадран, балканско залеђе и добар део Медитерана на коме су пословали дубровачки трговци или странци у Републици Светог Влаха. За ову тему, међутим, најважнији су акти из архива у Марсеју, али има нешто речи и о Перпињану, Монпељеу, Нарбони и још неким местима. Ма колико нама савременим људима деловала та трговина људима као неморалан акт, средњовековни човек, а то ова акта најбоље сведоче, је продају и куповину робља посматрао као нормалну појаву. Штавише, форма купопродајних уговора је готово идентична када се продају кућа, брод или људско биће. Оно што је у уговорима навођено јесте годиште и порекло робља, опште здравствено стање, и понеке одредбе везане за његову даљу препродају или неке друге. Робиње су неретко продаване са својом децом.

Но, вратимо се сада Француској и медитеранским лукама као центрима трговине робљем. Купопродајни уговори, односно нотарски списи отварају један нови, врло занимљив свет куповине и продаје робова и робиња из Грчке, Турске, Бугарске, као и других простора.

Робље са Леванта је било разнородног порекла, а у Марсеју су се продавали и Грци. Њихов број је прилично мали, али неки истраживачи ове проблематике наводе да је Марсејско тржиште преферирало робиње и то Гркиње, па је реч grega постала симбол за робињу. Године 1228. је градска каса од трговине робљем добијала исти порез као и када су у питању други производи и то показује размере. Занимљива продаја је од 30. маја 1326. године између Меркета Франкера из Тулона, патрона једне галије и Арноа де Валибуса са Мајорке. За 45 ливри продата су два Грка старости од 24 и 30 година. Како сами робови нису били присутни акт помиње и гаранције које је продавац давао за њих. Овим документом се гарантује да су добри робови, да су оба Грка у добром стању и да нису из делова Романије, што је западњачки назив за Византију и посебно територију Царства којом су владали Латини, из којих се није могло хватати робље. Сем овог случаја, нотарски списи у Марсеју помињу једну продају 1334. године и више од века касније, 1452. године, једно ослобађање. Архив у Монпељеу не даје ниједан спис о грчком робљу у XIV и XV веку, а Грка нема ни међу продатим робовима у Нарбони. Две Гркиње, обе су се звале Марија, продате су 1371. и 1379. године у Перпињану, који је често био под каталонском, односно арагонском влашћу у позном средњем веку. Прву Марију продала је њена имењакиња, удова једног коњаника грађанину Фита у Лангдоку. Друга Марија са својом једногодишњом бебом је продата једном грађанину Перпињана који се бави текстилом. За ову робињу је занимљиво поменути да је продата лицитацијом.

Друга половина XV столећа је једини период када у изразито малом броју постоје помени турског робља у Француској. Овај део Медитерана је, што се препродаје робља тиче, знатно мање развијен од Пиринејског полуострва, а и од Апенинског. Очигледно је и да контаката са Отоманском империјом није у овом периоду било много, тако да је број робова одатле мали. Такође, гусарење, а ни рат, нису у великој мери француска карактеристика када је у питању набављање робља са Балкана. Марсеј је више био оријентисан на трговину, па је зато и Турака и балканског робља било изузетно мало, али је приметно присуство већег број Татара и другог кримског и црноморског робља. То показује свестране везе са Кафом, Таном, али и другим црноморским лукама и Понтом.

Но, вратимо се скромним подацима о продаји турског робља на француском Медитерану. Једна Туркиња је била објекат продаје између једног Марсејског племића и Перпињанског трговца 1389. године. Робиња се звала Марта а купац је није смео препродати у Марсеју, сходно слову купопродајног уговора. Скоро век касније грађанин острва Мартиг продаје Турчина Пејна. Ни други градови нису штедрији по питању трговине турским робињама и робовима у позном средњем веку. Године 1386. нотиран је увоз турске робиње из Барселоне у Монпеље, а три деценије пре и у Перпињану има помена робља. Наиме, један тамошњи хотелијер продао је робињу пореклом из Турске. Крајем XV столећа, 3. јула 1490. једна крштена Туркиња је у Перпињану ослобођена. Напоменимо овом приликом да се на западу, најчешће, робље које је бивало крштавано и ослобађало, али то није увек био случај.

Балканског робља је такође било изузетно мало. Када је у питању број аката о бугарском робљу такође нема много информација. Пред нотаром Лораном Ајкаром у Марсеју је 1390. склопљен купопродајни спис о 14-годишњој Бугарки која је била покрштена. Цена јој је била 50 златних франака. У наредном веку, Катарина де Буко из Марсеја постала је власница 16-годишње Ане за 85 флорина. Ана је, дакако, била бугарског порекла а чин продаје је од 25. фебруара 1414. године. Године 1426. један месар из Перпињана постао је власник Бугарке од 26 година. Робињу је купио од трговца из Барселоне. Такође и 1432. године у Перпињану продата је Бугарка. Жан Ерменго 1402. године у Перпињану продаје сликару Франсоау Фереру из истог града Босанца, некрштеног богумила Брака за 34 ливре и 15 суа. Исте године, једна босанска робиња од 35 година и деца од 18 месеци продати су за 45 барселонских ливри. Потом, 1404. за свега 6 ливри продата је још једна, вероватно је била болесна па је цена тако мала.

Руско робље такође долази на тржиште Марсеја и других француских средоземних градова и њихових пијаца робља. Вероватно је то директна последица односа са Татарима и кримским, као и црноморским лукама. Једанаест Рускиња и петорица њихових сународника продати су од 1382. године до 1466. године у Марсеју. То је и највећи контигент неког робља са истока у Марсеју током средњег века. Иначе, после 1453. године и пада Цариграда догодиле су се чак четири продаје руског робља, 1453, 1455, 1459. и на крају 1466. године. Могуће је да су Турци били индиферентнији према православном робљу и да је оно било извожено и после затварања мореуза. Сем становника Марсеја у куповини и продаји робља учествују и грађани Монпељеа, Барселоне, по занимању су били један кројач и још један занатлија, као и два патрона бродова из Нице и Анконе. Несумњиво су робље купили на Црном мору, највероватније у Кафи и Тани, али можда и Пери, па и самом Цариграду. Међу трговцима робљем било је и становника Сазоне, као и један Ђеновљанин настањен у Марсеју, а архивска грађа нам наводи и да је у Марсеју био један Фирентинац који купује руску робињу.

Велики мајстор родоских витезова Рожер де Пинис 1356. године дао је привилегију трговцима из Монпељеа да на овом острву могу да купују робље, и да га без икаквих обавеза према Родосу могу извозити на својим лађама, сем ако ово робље није њихово лично. Више од пола века потом, 13. септембра 1418. године Корадо Ђентиле, трговац са Родоса продаје Бартелемију Пирану, трговцу из Барселоне за 78 ливри Рускињу између 18 и 20 година. Месец дана касније двојица становника Монпељеа су извршили продају још једне Рускиње. Арагонски посед Перпињан током прве половине XV века имао је забележено у нотарским актима пет продаја руског робља, од којих је само један случај продаје мушкарца. У овој трговини учествују како трговци тако и црквени достојанственици из опатија и манастира у Перпињану и околини. Трговци су или домаћи, а наведен је један случај трговца из Монпељеа који се бавио руским робљем.

Медитерански југ Француске био је простор на коме је ропство било једна честа и нормална појава. Само је град Тулуз био град у коме није било ове институције и који могао да служи као место за азил. Овај град је своје обичаје и посебно одредбе везане за слободу грађана и свих оних који у њему потраже азил уредио још од XIII века. Овај град је био универзитетски, али и велики трговачки центар који је трговао од Енглеске до Алепа у Сирији, где се све помињу тулуски пословни људи. Најзначајнији трговачки артикли су били текстил, зачини, али и дрво, као грађевински материјал, али се ропство и трговина људима не помиње у изворима.

Француских трговаца је било и на самом Балкану где су куповали и продавали разне артикле. Посебно их је било пред крај средњега века када су Французи из оних места која су била под арагонском управом дошли у Дубровачку Републику где су остваривали своје пословне подухвате. Истини за вољу, ових пословних људи није било много, али су занимљива и вредна спона. Дубровачки архив, који смо већ навели као најбитније место где су похрањени извори, износи неке списе о томе. За оно што је наша тема, нема превише информација, тачније један купопродајни уговор који се најдиректније тиче наше теме похрањен је у Дубровнику. Бернардо де Нарбона из Марсеља је 1281. године за 8 перпера постао власник једне робиње. Ово су године када Томазино де Савере оснива нотаријат у Дубровнику, када почињу да се чувају нотарски акти, али и време врло интензивне трговине људским бићима. Највише трговаца је долазило из Млетачке републике, која је била и врховни господар Дубровника, али и из бројних других делова Апенинског полуострва. У том великом броју пословних људи који су се бавили разним трговачким пословима своје место нашао је и један трговац са југа Француске који се укључио у велику медитеранску трговину робљем, које је у овим годинама највише потицало из Босне, као и других делова Балканског полуострва, па и простора средњовековне Србије.

У Француској нема толико одредаба о ропству кроз цео средњи век, као у државама Пиринејског полуострва или градова-држава на тлу модерне Италије. Посматрано количински нема ни толико нотарских аката о продаји робља, па самим тим ни толиког броја робиња и робова као у ове две друге земље и велесиле трговине на Медитерану. Међутим, ових неколико градова су оставили свој печат у средоземној трговини робљем. Источноевропско и балканско робље није никад било тако бројно као муслиманско, али га је било у приличном броју, њиме су трговали људи различитог порекла, сталежа и друштвеног положаја. Судбина ових робова показује у малом општу слику трговине робљем у медитеранској Француској.