Батаклан: културно средиште и место сећања

Аутор: др Александра Колаковић

Био је петак, 13. новембар, година 2015, чувена дворана Батаклан, средиште културног живота и забаве у Паризу, окупила је 1500 људи. Док је музику коју бисмо могли означити као мешавину гаражног рока, блуз и хард рока изводио бенд Eagles of Death Metal из САД, ништа није указивало да ће одјекнути експлозије, као и да ће се те вечери, културно средиште, које је од 11. марта 1991. године регистровано и као историјски споменик, кроз терористички напад преобразити у место сећања. Напад у Батаклану био је један део серије терористичких напада који су те ноћи погодили Француску на више локација у граду Паризу, што је као резултат имало погибију преко 130 особа, од чега 90 у Батаклану, а рањавање преко 500 особа. Након терористичког напада, за који је одговорност преузела Исламска држава, потиснута је традиција Батаклана дуга век и по. Стога је и циљ овог есеја да подсети на настанак и развој Батаклана као важног средишта културе у Паризу, као и да објасни како је у светлу терористичких напада кроз политике сећања преображена симболика постојања Батаклана.

На адреси Булевар Волетер број 50, у једанаестом арондисману Париза, по замисли архитекте Шарла Дувала 1864. године подигнута је необична и важна зграда намењена за спектакле и представе, Le Bataclan (Le Grand Café Chinois-Théâtre Ba-ta-clan). Објекат назван по оперети Жана Офенбаха (Offenbach) већ од отварања 5. фебруара 1865. године постепено је постала култно место са вишеструком наменом (кафе, позориште и велика плесна сала у приземљу). Веома је интересантно и друго значење имена Батаклан, које се појављује кроз игру речи tout le bataclan („сав тај џез“, на енгл. all that jazz, the whole nine yards) што асоцира и на Шарла Симона Фовара читав један век раније. У архитектонском погледу коришћење кинеског стила, Батаклан је учинило привлачним тајанственим местом које одише духом истока иако су се тенденције и културно-забавни садржаји смењивали током 20. века.

Након отварања у периоду до Првог светског рата неколико власника Батаклана, као и историјске околности, утицале су и на културни карактер места. Почетне концерте шаљивих и лаганих водвиља, као и извођења представа, прво су сменили ужаси Француско-пруског рата, опсаде Париза и Париске комуне 1870/71. године, када су сале билијара претворене у амбуланте. Од 1881. године, када је Франсоа Биго измислио бигофон (музички инструмент од картона, користи се у оквиру карневала) за стрип Bienfait, у Батаклану су наступала бигофонска друштва, која су уживала велику популарност широм Француске, као и у Белгији. Harry Fragson, Aristide Bruant и Buffalo Bill само су нека од славних имена која су део свог стваралаштва и умећа показали наступима у Батаклану.

Батаклан је трансформисан у биоскоп 1926. године, да би следеће године под Анријем Варном, комичарем и директором више париских театара, ипак постао позориште до 1932. године. У периоду пред Други светски рат, иако је 1933. године оштећен део балкона у пожару, Батаклан је функционисао као биоскоп. Након Другог светског рата, кварт у коме је Батаклан постепено се обнављао при чему је делио судбину обнове земље. Првобитна зграда је делимично уништена 1950. године како би се извршила реконструкција у складу са новим безбедносним стандардима у грађевинарству и архитектури Француске.

Као средиште биоскопских пројекција Батаклан је био познат до 1969. године, да би након овог периода постао симбол сале за концерте, спектакле и изложбе. Посебно значајан импулс прерастању Батаклана у култно место имала је приступачна цена улазнице од пет франака. Утицај је имала и парола „Бесплатна музика за народ“, коју је истицао револуционарни покрет Autonomes. Ништа мање није битно било и присуство новог музичког звука попа и рока, које је у Батаклан увео Patrice Blanc-Francard, човек радија и телевизије, водитељ популарне емисије Поп 2, након што је јануара 1972. године организовао снимање наступа америчке групе The Velvet Underground. Батаклан је био и место скандала, а не само поп и рок звука, као на пример када се један од концерта (The New York Dolls) завршавао сукобом певача и гледалаца. Ипак, место је крајем осме и почетком девете деценије 20. века постало све популарније, о чему сведоче концерти група Talking Heads (1978), Iron Maiden (1981), Motörhead (1982) и UFO (1983).  Батаклан је био место које је неговало и реп музику преко фестивала њујоршког репа, док је упоредо оживео и као место новог позоришног израза захваљујући режисеру Андре Енгелу. На прелазу у нови миленијум у Батаклану прве кораке имао је David Guetta, а наступали су и Nine Inch Nails, Marilyn Manson, Courtney Love, Jeff Buckley, PJ Harvey, Prince и Metallica. Часопис Rock & Folk 2006. године, када је Батаклан и реновиран, организовао је прославу 40 година постојања у овом популарном простору.

Иако је Батаклан мењао власнике и намену, најдуже, преко четири десеније власници су били Паскал и Жоел Лалу, синови Elie Touitou, Јеврејског музичара тунижанског порекла. Они су само два месеца пре терористичког напада продали Батаклан медијској групацији Lagardere. Стога је и Батаклан, као и у складу са самим суседством у оквиру кога се налазио, сматран за „јеврејско место“. Батаклан је и пре напада 2015. године био на мети активности антијеврејских и происламских организација. Један од таквих напада догодио се 2008. године, када је група про-палестинских демонстраната снимила видео у коме су претили: „Дошли смо овде да пренесемо поруку. Упозорени сте. Следећи пут нећемо доћи да разговарамо“. Касније је и група екстремиста Army of Islam 2011. године јавно претила власницима Батаклана на расној основи. У време терористичког напада 2015. године Жоел Лалу је већ био пресељен у Израел. Породица Лалу је одбацила као неистините информације да је Батаклан 13. новембра био мета због јеврејских корена породице или чињенице да је Жоел био домаћин догађаја подршке израелској војсци и јеврејским добротворним организација. Слике које је видео те ноћи, на њега као власника, који је четири деценије руководио Батакланом, како је изјавио у једном од интервјуа биле су болне „али присилио се да гледа, готово у неверици“ при чему је осећао „гађење и ужас“. Бројни интервијуи са бившим власницима, који су публиковани не само у Француској, већ и широм света, обилују детаљима и инсистирају на емоцијама које су се појавиле код некадашњих власника, при чему трансформишу сећање на Батаклан. Место прелази из сфере културног простора и више личних појединачних сећања, или сећања генерација и суседа, у сферу колективних сећања на напад 13. новембра 2015. године и нових оквира сећања које на некадашње власнике, посетиоце, комшије и туристе оставља овај догађај.

Француска држава, сваке године од напада организује комеморативне догађаје различитог карактера, а у којима централно место заузима Батаклан, који је постао симбол напада. Највиши државни званичници, председник Француске и градоначелник Париза, уочи годишњице догађаја дају изјаве и/или узимају учешће у подсећању на догађај. Прво спомен обележје – спомен плоча посвећена жртвама напада свечано је откривена 13. новембра 2018. године. Иако се чинило да ће се на овоме стати, када је реч о државним политикама сећања, ипак се 2019. године отишло корак даље. Градско веће Париза једногласно је одлучило да у Паризу изгради спомен-врт у част 130 жртава  терористичких напада 13. новембра 2015. године. Градоначелница Париза, Ан Хидалго, је овим поводом истакла: „Окупите се, сведочите и одржавајте успомену на жртве живом“. Замишљено је да спомен врт има и образовну улогу, чиме се јасно дефинишу државни оквири сећања и место Батаклана у овим оквирима.

Пет година након напада 2015. године, који поново кроз трауму и пострауму у центар сећања смештају нови терористички напади, оживљава и кроз новинске текстове који описују скакодневни живот оних који настоје да кроз психолошки осмишљене активности као што су музика, сликање и писање преброде трауму. У јавности се, на пример, појављује прича о Кристофу Нодену, професору историје, једном од преживелих који се спасао тако што се са двадесетак људи скривао у остави док су наоружани нападачи држали стотине талаца у Батаклану. У циљу превлађивања трауме објавио је књигу Дневник преживелог из Батаклана, која читаоца упознаје не само са догађајем и успехом да преживи већ и са Ноденовим животом након 13. новембра 2015. године. Упоредо, два оца, Жорж Салине, чија је кћи страдала у терористичком нападу у Батаклану и Аздин Амамура, чији син је био један од терориста, заједнички су написали књигу Остају нам само речи. Кроз трауму и посттрауму коју су преживели Ноден и породице жртве, односно једног од терориста, читалац ствара трајне и емотивно снажне утиске, што утиче и на смештање Батаклана у један нови контекст сећања, који је у садржајном смислу удаљен од места културе и забаве.

У време док су се анализирале последица терористичких напада, изражавала жалост, а потом лечиле трауме, дошло је и до непроменљивог трансформисања урбаног  пејзажа. Меморијализација која је почела и мењала кварт Батаклана била је предмет и озбиљних научних анализа. Сара Генсбургер, истраживач CNRS (IPS), социолог и специјалиста за студије сећања, у делу Mémoire vive. Chroniques d’un quartier, Bataclan 2015-2016 (књига је публикована и на енглеском: Memory on My Doorstep Chronicles of the Bataclan Neighborhood, Paris, 2015–2016), догађај од 13. новембра 2015. године посматра и анализира на два начина. „Живим на пола пута између Трга Републике и сале  Батаклан (…) 13. новембра вратила сам се кући тачно у 21 сат са партнером и децом. У време убистава деца су спавала. Ми одрасли у почетку нисмо ништа чули. Затим заглушујући звук сирена. Лавина телефонских позива. Једна непроспавана ноћ. И сутрадан ноћ слична оној коју су доживели сви становници краја. С тим у вези, ништа необично. Вероватно ништа што није вредно писања. Последице, када је сам Догађај „прошао“, носе ове социолошке хронике са дна моје куће. За социолога, вођење ових хроника резултат је потребе за проналажењем новог начина писања. За становнике 11. арондисмана, то је начин да се удаље од свакодневног окружења, са којим је понекад тешко живети од напада“, каже ауторка књиге која је и у методолошком смислу веома значајна за даље проучавање културе сећања и политика меморијализације. Генсбургер је сведок догађаја и марљиви хроничар утисака људи који живе и раде у крају, као и туриста, а упоредо научно посматра процес креирања друштвеног памћења кроз вертикалу не само званичних државних интервенција, већ реакције људи на те процесе и промене које су у овом сегменту створене. Кључна питања која ауторка поставља су: Како сам сазнао за ове нападе? Каква је била моја прва реакција? Да ли сам се сетио да учиним нешто у знак сећања на жртве? Зашто сам то учинио? Да ли ми је требало да ово признање материјално сачувам или је то био само налет осећања? Да ли сам био сам или у пратњи? (За туристе: Да ли бих и ја осетио исте емоције да су се ови напади догодили у мом граду? А на неком другом месту у свету?) Какав утицај ови напади имају на моју перцепцију нације, на моје патриотско осећање? Какав је мој однос са местима сећања, било симболички или институционално? Социолошка анализа Саре Генсбургер нема за циљ да пружи одговоре већ да побуди даља истраживања, анализу односа појединца и колектива, као и промене у меморијализацији, односно да осветли начине грађења колективног памћења.

Батаклан, концертни и уметнички простор са дугом традицијом од позоришног простора на коме су се изводили у време оснивања тада популарни водвиљи, до судбине коју су изазвале промене власника и околности тешког и ратног 20. века. Најдуже је Батаклан, који је страдао и у великом пожару 1933. године, био биоскоп (од 1926), али је од 1969. године поново његова дворана почела да прима позоришну публику. Позоришне представе, stand-up, изложбе и концерти где су наступали бројни популарни уметници и групе: Princ, Genesis, Thin Lizzy, Wolfmother, Beirut, Peaches и други.  Батаклан је због краја у коме је подигнут, као и чињенице да су преко четири деценије његови власници били Паскал и Жоел Лалу, и симбол јеврејске заједнице и културе у Паризу. Данас, Батаклан, након терористичког напада 2015. године, као и кроз процесе меморијализације од стране државе, као и сећања становника краја, која су посебно битна, јер граде будуће колективно сећање, постаје симбол трауме и терористичког страдања. Истовремено, при анализи историјске вертикале и значаја Батаклана у историји културне и јавне сцене Париза, не може се занемарити ни да је данашњи једанаести арондисман спој више култура које се сусрећу у Паризу, од традиционалне француске, чији светионик представља Трг Републике, потом јеврејске, чији значај осликавају грађевине, архитектура, називи улица и поштански сандучићи, до арапске, коју репрезентују маркети, мале радње и људи које ће пролазник сусрести шетњом улицама, а који између себе неће причати француски језик.