БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ – ОГАЊ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ МИСЛИ

БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ – ОГАЊ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ МИСЛИ

Аутор: Јованка Симић, новинар

ГОТОВО два века, прецизније 191 годину, Библиотека Матице српске предано чува огањ српске научне и књижевне мисли. Као најстарија српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба, настала је 1826. године у Пешти, оснивањем Матице српске, без изричите намере, као што је и природно да се књиге окупљају у књижевном друштву.

Оснивачи Матице српске, на челу са Јованом Хаџићем, записали су тада да им је циљ „распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест да се књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају“. Летопис Матице српске, покренут 1824. године, затим прва издања књига, поклон – књиге које су пристигле из Русије, а доцније и легати виђенијих Срба, чиниле су језгро Библиотеке Матице српске.

За јавност је Библиотека Матице српске отворена 26. августа 1838. године у Текелијануму, заводу за помоћ најдаровитијим Србима који су се школовали у Пешти. Оснивач Текелијанума био је Матичин председник, племић, први српски доктор правних наука и ктитор Сава Поповић Текелија (1761-1842).

Први поклон Библиотека је примила од Атанасија Стојковића 1832. године, а исте године Императорска руска академија (узвраћајући на даривање свескама Летописа и првих књига у издању Матице српске), послала је 24 наслова у 59 томова. Од априла 1839. године, Библиотека се убрзано попуњавала.

Године 1841. године Библиотека је добила први легат и то од Платона Атанацковића (1788-1867), Сомборца, владике будимског, који јој је поклонио 878 књига. Највреднији и најбогатији легат даровао је Текелија. Имао је у то време 10.000 књига међу којима чак и препис Душановог законика. Текелија је основао две библиотеке – у Текелијануму и у Матици српској.

Већ тада је Матичина библиотека била највећа у српству. У то време књиге су јој поклањали и многи други дародавци – Теодор Павловић, Димитрије Тирол, Вук Караџић, Петар Други Петровић Његош, Јован Суботић, Јан Колар и други.

Пошто је одржана последња седница Матице српске у Пешти, 28. априла 1864. године, угледни пештанско-будимски Срби: Павле Којић, Антоније Хаџић, Јован Трифуновић и Јосиф Станковић на пароброд „Напредак“ бечкеречког трговца Јована Форовића укрцали су 61 сандук блага српске културе и запловили кући, у Нови Сад (Српску Атину), тадашњи друштвени, културни и политички центар српства. У варош у којој се, како је Скерлић говорио „тада писало и мислило за читав српски народ“. Датум сеобе установљен је доцније као Дан Библиотеке Матице српске.

Матица и њена Библиотека у Новом Саду наставиле су да се успешно развијају. Библиотека је непрестано увећавала своје збирке куповином, претплатом и разменом Матичиних изадања за које је добијала публикације академија наука, универзитета, књижевних и културних друштава и уредништава часописа у свим словенским и у већини других европских земаља, као и откупом или завештањем приватних библиотека и библиотека установа и појединих удружења.

Библиотеку је 1842-1843. године стручно уредио књижевник Јован Суботић, који је према њеним књигама у Летопису Матице српске припремао и објављивао прву српску текућу библиографију (1842-1847).

Књижевни и позоришни посленик Јован Ђорђевић, секретар Матице српске (између 1857. и 1859. године) први је сагледао и предложио концепцију Библиотеке Матице српске као националне библиотеке. Залагао се да се сакупљају све српске и словенске књиге и све публикације које говоре о српском народу. Ђорђевић је такође предложио да се у Текелијануму заснује универзитетска библиотека.

Историчар Јован Радонић, библиотекар од 1899. до 1905. године, поставио је у Правилима Библиотеке принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига и периодике и дао основну поставку каталога.

Срећом, у свим ратовима Матичину Библиотеку мимоишла су разарања, па она данас није само најбогатија у Србији, већ и на читавом Балкану. Између два светска рата Библиотека је наставила да делује као јавна и научна библиотека: настојала је да књигу учини што доступнијом читаоцу, тежила је да формира збирке које ће служити при истраживачком раду на проучавању Војводине, јер је Матица српска своју делатност усмерила у том правцу.

После Другог светског рата Библиотека се интензивно и свестрано развијала. Од 1948. године постаје Централна (матична) библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије, а од 1965. до данас из целе наше земље. Самостална установа постаје 1958. године. Од оснивања Универзитета у Новом Саду (1960) доприноси развоју научног рада практично обављајући и функције универзитетске библиотеке. Према одредбама Закона о библиотечкој делатности из 1994. године, Народна библиотека Србије у остваривању општег интереса у библиотечкој делатности Републике сарађује са Библиотеком Матице српске.

По богатим збиркама које пружају изузетне  могућности за културно-историјска и научна истраживања и разноврсним видовима свог библиотечко-информационог рада, Библиотека Матице српске је савремена библиотека јужнословенског значаја, а њено дуго и континуирано трајање сврстава је међу културне институције српског народа с најдужом традицијом.

Више од три милиона наслова педантно је сложено на 20 километара дугим покретним библиотечким полицама. У специјалним депоима чува се 671 најстарија рукописна књига, од којих је 487 писано ћирилицом. Матичин апостол, богослужбена књига из друге половине 13. века, најстарија је књига у овој библиотечкој ризници.

   Библиотека има и највећу збирку српских књига од 15. до 18. века, као и српских периодичних публикација из 18. и 19. века. Једна од најлепше писаних и украшених књига је „Псалтир“ Гаврила Тројичанина, преписан у манастиру Света Тројица код Пљеваља, 1643. године. Раритети су смештени у посебном магацину. По посебном програму за заштиту старих и ретких публикација, књиге се рестаурирају, конзервирају, а обавља се и њихово микрочиповање.

У Библиотеци се данас чува 30 легата, међу њима и библиотеке Јована Јовановића Змаја, Тихомира Остојића, Васе Стајића, Бошка Петровића, Божидара Тимотијевића… Сваки легат је дирљива породична прича, попут оне о новосадском професору Сретену Марићу. Свих 13.000 примерака његове личне библиотеке у кожном су повезу. После професорове смрти, 1998. године, његова супруга Никол упутила је у Нови Сад ову вредну донацију, а неколико примерака, да је подсећају на супруга, данас чува у Француској.

Годишње, Библиотека Матице српске добије на поклон око 20.000 књига што упућује на закључак да је институција легата и даривања књига преживела до данашњих дана. Библиотека има и најпотпунију збирку старих српских часописа. Овде се чувају примерци најстаријег живог часописа у Европи из 1824. године, Летописа Матице српске. Ту је и први (и једини) број „Орфелина“, првог српског часописа из 17. века, штампаног у Венецији.

Библиотека Матице српске, данас повезује своју богату традицију са захтевима и потребама модерног комуникационо-информационог доба. Сви стручни послови су, у потпуности, аутоматизовани – од електронске обраде публикација, електронске евиденције задужења, сервиса Моја библиотека, електронског поручивања публикација, електронских регистара старе и ретке библиотечке грађе од изузетног и великог значаја, до фејсбук странице и услуге Питајте библиотекаре.

Одељења за заштиту публикација у лабораторијама и радионицама обављају конзервацију и рестаурацију старе и ретке књиге, микрофилмовање, дигитализацију и књиговезачку заштиту публикација.