Аутор: проф. др Борис Стојковски
Библиотеке од античког доба представљају велика цивилизацијска и културна средишта. Не треба посебно истицати чувену Александријску библиотеку која је на својеврстан начин постала један од симбола античког света. Током средњовековне епохе библиотеке су најчешће биле при манастирима или на дворовима. У Византији је то присутно од самих почетака, где је на цариградском двору била не само велика библиотека, већ и прва високошколска установа. И велике цркве и манастири као што су Света Софија, Студијски манастир, Пантократор и други били су такође ризнице књига. На западу пак Ахен и двор Карла Великог били су први центри ренесансе која по томе носи назив каролиншка. Различити манастири по немачким земљама, Француској, Енглеској и другим крајевима имали су своје богате библиотеке.
У средњовековним српским земљама знамо за низ манастирских библиотека. Дечани су ту можда најсликовитији пример. Ова светиња на Косову и Метохији има врло богату библиотеку, а низ књига које представљају право културно благо налазе се у Народној библиотеци Србије и доступне су истраживачима. И други српски православни манастири били су велики преписивачки центри и имали су изузетно развијене библиотечке фондове.
Што се тиче средњовековне Угарске, из времена угарског краља Ладислава Светог, прецизније 1082/1083. године потиче један инвентар опатије у Панонхалми. Тај манастир је најстарији у Угарској и уопште целој историјској Мађарској, а и данашњој држави. Основан је још 996. године, а као и сваки угледни манастир свога времена поседовао је и велику библиотеку. Како би се више сазнало о њој, потребно је управо консултовати поменути документ, који представља попис свих покретних ствари које су се налазиле међу имовином овог манастира. У њему се налази и први сумарни попис, односно инвентар књижног фонда који се чувао при овом угледном манастиру.
Из овог пописа види се да нису само биле заступљене искључиво богослужбене књиге. Додуше, и међу њима има занимљивих примерака, као што је хебрејско-грчки Псалтир и још један који је gallicanum, што би могло да сугерише порекло из Француске. Нажалост, иако би било ванредно занимљиво понешто дознати о овим кодексима, чињеница да ниједна од ових књига није сачувана не може да нам пружи ништа више од простог инвентара. У библиотеци манастира у Панонхалми налазио се и примерак кодекса који је садржао и беседе Светог Августина, те житије Светог Мартина и бројне богослужбене и друге црквене књиге, те различита богословска и светоотачка дела, укључујући и ранохришћанске црквене писце.
Ипак, највећи успон културе, самим тим и библиотека био је у доба ренесансе која се везује за краља Матију Корвина (1458–1490), прецизније, у време када се други пут оженио Беатрисом, ћерком Ферантеа Арагонског, започела је нова епоха за Угарску, а самим тим и за нашу тему. Долазак краљице Беатрисе Арагонске у Угарску означава и почетак духовног и културног препорода земље, али и почетак доба ренесансе у самој средњовековној угарској краљевини. Бројни уметници и научници долазе на двор краља Матије и краљице Беатрисе Арагонске, првенствено из Италије али и Далмације и уопште са Јадрана. Meђу њима треба најпре поменути Галеота Марција, књижевника из Нарнија, затим Антонија Бонфинија из Асколија, историчара и хроничара владавине краља Матије Корвина чије је дело препуно података и о Србима у Угарској, али и о њиховом насељавању. Италијански сликар Филипо Липи је такође боравио и радио на двору угарскога краља. Међу ренесансним уметницима на двору краља Матије Корвина и краљице Беатрисе су били и минијатуристи, међу којима су се посебно истицали Дубровчанин Феликс Патанчић и Фирентинац по имену Атаванти Атаванте. Много других уметника, музичара, свирача, жонглера и бројних ренесансних личности дошло је тада на двор Матије Корвина и његове супруге Беатрисе Арагонске, италијанске принцезе на угарском двору и веснику ренесансе.
Развој хуманизма и ренесансе условио је и ширење библиотека. Заиста, када се посматра хронолошки, култура књиге и уопште учености је значајно опала од 12. века. Иако је било доста рукописних књига у Угарској све до Матије Корвина, ипак је ренесанса донела заиста једно значајно ширење библиотека. Узор за то је наравно била Италија. Хуманизам и ренесанса су потекли у Италији, а њихов корен је, као што је добро познато, у грчким избеглицама који су емигрирали након пада Цариграда 1453. године. Они су донели и један значајан корпус књига и тиме подстакли ученост и књижну културу у Италији, али и међу онима који су долазили да се школују на италијанске универзитете.
Неколико угарских високих црквених великодостојника у својој младости су студирали у Италији и у доба краља Матије били су не само угледне црквене личности и политичари, него и носиоци ренесансе у Угарској. Међу њима треба посебно истаћи острогонског архиепископа Јована Витеза од Средне, затим и његовог истоименог сестрића Јована Витеза Млађег, потом Петра од Горажда, те за наше подручје значајног калочког архиепископа и обновитеља Бача Петра Варадија. Уз њих помињемо кардинала, острогонског архиепископа и титуларног цариградског латинског патријарха Тому Бакача, епископа Печуја Јована Чесмичког (познатог под његовим хуманистичким именом Јанус Панонијус), Петра Ранзана и бројне друге. Управо у доба краља Матије Корвина 1467. године, по угледу на европске универзитете, основана је Академија Истрополитана у Пожуну, данашњој Братислави. Треба рећи да ова академија није била у рангу европских универзитета, али је доказ о великом напретку школства, односно образованости, а ренесанса је и на то много утицала.
Будући да су се сви ови речени великодостојници и угледници школовали махом по Италији и другде по иностранству, упознали су се са значајним библиотекама. Тако су стекли увид у важност постојања организованих библиотека и књижних фондова. Дакако, у епохи ренесансе антички писци, класични грчки и римски аутори представљали су најважнију литературу. Како су главни носиоци хуманизма и ренесансе у Угарској били високи угледници Римокатоличке цркве, библиотеке су биле препуне разних богослужбених књига, дела црквених отаца из раног хришћанства, али и средњег века. Посебно се водило рачуна о Библији. Било да су у питању илуминирани манускрипти или пак ране штампане књиге, украси, илуминације и илустрације, као и калиграфија били су у центру пажње оновремених мајстора.
Најпознатија међу библиотекама средњовековне Угарске је наравно Corvina на челу са својим библиотекаром Италијаном Тадеом Уголетом који је имао сву слободу у набавци литературе и прибављању нових примерака за богаћење и ширење књижног фонда. У набаци књига предњачио је, међутим, сам краљ Матија Корвин. Ова за многе необична сличност у називу библиотеке и краљевом имену потиче од чињенице да је Корвин било хуманистичко име краља Матије, односно додатак његовом имену. Он сам је био из породице Хуњадија, која је била влашког порекла. Назив Корвин или корвина потиче од латинске речи за гаврана који се налазио у грбу краља Матије. Тако је и сама библиотека добила назив Корвина, а и књиге које су у њој биле похрањене називају се корвинама. Ова библиотека налазила се на Будиму при краљевској палати и у њој се налазило преко 2500 књига. Уништена је турским освајањем Будима, а преостали (преживели условно речено) примерци кодекса из ове библиотеке расути су свуда по свету од Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Француске, Пољске, Русије, Загреба, наравно Мађарске па све до библиотека у Цариграду.
Ево како је изгледао сам почетак и настанак библиотеке Корвина угарског средњовековног краља Матије Хуњадија Корвина. Краљ Матија Корвин је послао писмо председнику Римске академије Помпонију Летусу 1471. године где већ спомиње набављање књига за своју библиотеку. Али, припремање књижног фонда почело је скоро деценију раније. Већ између 1464. и 1466. године у библиотеци се налазила Елегија чији је аутор Аntonius Constantius Fanensis, римокатолички прелат и дипломата који је елегију написао као неко дело које приказује политичку и геополитичку ситуацију оновремене Европе. Одговор на ову елегију саставио је у краљево име помињани печујски епископ Јанус Панонијус. Следећа међу најраније познатим књигама била је Quare Christiani traduntur in manibus paganorum et Thurcarum коју је написао Frater Christophorus Carthusiensis. Ова потоња је занимљива за историчаре јер је прави споменик епохе будући да се ради о делу које је посвећено Турцима у време када су они увелико покуцали на врата средње Европе. Потом, 1467. године Андрија Панонац (Панонијус како је себе назвао), иначе хуманиста из Фераре, поклања краљу своју књигу, а исте године у Фиренци су преписане још три књиге које су донете у Будим. Видимо дакле да је од почетка библиотека Корвина била умрежена са највећим хуманистичким центрима, Римом, Фиренцом, Падовом и другим.
Као што је већ назначено, турско освајање средњовековне угарске краљевине значило је и крај развоја ове државе, али и библиотеке. Иако је Будим коначно пао тек 1541. године, војска султана Сулејмана Величанственог је након победе на Мохачу 1526. године кренула на Будим, те похарала краљевску палату, а неке од књига су чак однете у Топкапи палату. Касније, у доба Аустроугарске монархије један број је и враћен као гест добре воље, али се и данас у библиотеци Топкапи палате у Цариграду налази неколико кодекса корвина. Сама Корвина, будимска библиотека престала је да постоји. Из ове библиотеке преостало је данас 170 књига, односно кодекса. Поменули смо већ да су раштркане по целом свету. Пут многих књига остаје сасвим неразјашњен, а библиотека Корвина кроз цео турски период била је изузетно важна и у очувању угарског идентитета и римокатоличке цркве и њеног деловања. Добро је познато да је контрареформација у Угарској била веома јака. Држава је била подељена на три дела: османски део, хабзбуршки и полунезависни Ердељ. У таквим околностима протестантизам је био веома снажан, посебно у Ердељу. Преостале корвине служиле су и језуитима за ширење њиховог утицаја у борби за сузбијање реформацијског деловања, које је римокатоличка црква сматрала штетним.
Дакле, библиотека Корвина угарског краља Матије Хуњадија Корвина представља у угарској историји и нешто много више од обичне збирке кодекса и штампаних књига. У доба ренесансе то је био показатељ врло високог нивоа културног развитка Угарске. Матија Корвин је по богатству био раме уз раме са француским краљем. Водио је политику ка Немачкој и Аустрији, ка Османлијама нарочито, али и Чешкој. Због османске политике на двору је имао и прилику да угости персијске посланике са којима се преговарало о борби против Турака Османлија. Такве политике, унутрашња и спољна, водиле су са собом и пораст културе, а библиотеке јесу један од најочитијих показатеља јачања свеукупног културног развоја. Наравно, треба имати увек на уму да је ово средњи век, доба када је преко 90% становништва живело на селу и било неписмено. Све ово о чему је реч овде доступно је било само најужем кругу писмених људи. На истоку је писмених било нешто више, у Византији, исламском, кинеском и индијском свету, као и наравно на Блиском Истоку. Западна и централна Европа, у коју спада и Угарска, нису имале много писмених и учених световних људи. Тек у позном средњем веку тај број се повећава и књига ипак многим људима даје могућност да се описмене. Углавном, у питању су људи из племићких породица разноликог порекла, али и статуса. Било је ситнијег племства, али и старих угарских родова.
Интеркултуралност, односно узајамни односи различитих култура током ренесансе, поглавито италијанске и угарске, почињу интензивно да се мешају још и пре брака краља Матије Хуњадија Корвина и краљице Беатрисе Арагонске. Но, тада оне долазе до врхунца. Само на оним првим поменутим примерцима књига које су допремане у Корвину видимо утицаје различитих историјских епоха, култура, па и цивилизација. Највећи број кодекса јесте, као што је поменуто, илуминиран па и преписиван у Италији. Поред тога, огроман број ових књига представља различита дела класичних грчких и римских аутора. Наравно, постоји и низ примерака Библије, као и знатан број дела хришћанских аутора, што грчких што латинских Светих Отаца. Превођење са грчког су најчешће вршили управо Византинци који су прелазили у Италију и научили латински језик на врло високом нивоу. У духу хуманизма и ренесансе велико је интересовање за читање и превођење класичних писаца, не заостају ни хришћански аутори, а све настаје у Италији и бива допремано у Угарску или настаје у оквирима угарске краљевине.
Корвина није једина библиотека, али свакако завређује да се о њој нешто каже детаљније, као уосталом и о другим. Печуј, Вац, наравно Острогон као мајка црква целе Угарске, те за нас посебно значајни Беч, представљају највеће ренесансне и хуманистичке центре, са богатим библиотекама из времена краља Матије Корвина.
Остави коментар