Битка код Мердара октобра 1912. године

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Победом Младотурака проглашени су у Турском царству уставност и парламентаризам. Јула 1908. године прокламована је политичка амнестија и чете Срба, Бугара и Грка су се августа 1908. године предале новим властима. Након Хуријета, српска четничка организација у прешевском крају је прерасла у политичку организацију Срба у Турској а њене некадашње војводе су постале угледни народни посланици. Истина је била сасвим другачија: Младотурци нису били склони да толеришу постојање паралелних власти, јер је било очигледно да се чете боре за доминацију свог народа над другим. Како су се чете до Хуријета спремале за крај турске власти, тако су и Младотурци били спремни за уништење хришћанских чета. Није било илузија ни код српских дипломата да ће парламентаризам у Турској донети нешто ново, о чему сведоче речи српског конзула Балугџића: 2. августа 1908. године он је писао Министарству иностраних дела да предстоји борба ,,пушком и сабљом, а не гласачком кугицом“.

Дубока свеопшта криза у коме се налазило Отоманско царство, неуспела реформаторска акција великих сила, као и пропагандно-оружана акција Бугарске, Грчке и Србије створили су анархију апокалиптичних размера. Српска четничка организација пре 1908. године није постојала у Рашкој области и Метохији. Само у појединим српским селима Косовског Поморавља је постојала четничка курирска и јатачка служба, али не и борбена четничка организација. То је ишло на руку Младотурцима који су почели интензивно да раде на разоружавању хришћанских села, а септембра 1909. године донели су Закон о сузбијању четничке акције у румелијском вилајету. Закон је давао широка овлашћења војсци и полицији у античетничким акцијама, а спровођен је тако што је свако село сносило одговорност за свој атар. Власти су предузеле мере против вођа некадашњих чета, тако што су крајем 1909. и 1910. године спровеле ликвидацију неких од војвода. Пали су Мицко Крстић, Глигор Соколовић и бугарски војвода Васил Алаџарац, док је Крста Ковачевић успео да избегне атентат. Јован Бабунски је ухапшен због убиства, али је искористио турску несмотреност и побегао у Србију.

До Младотурске револуције у Македонији су ратовали српски четници, бугарски комити, грчки андарти и више чета албанских качака. Када се додају и турска регуларна војска и сеоске стаже, онда се добија широка лепеза разнородних чинилаца који су се борили за своје интересе. Зарад праћења, ова народна имена се нису строго држала, већ су измешани и у документима се наилази на разноликост. Избијањем Младотурске револуције наизглед се много шта променило, али само годину и нешто дана, када су Младотурци заузели оштрији став. Обновивши активности, некадашње војводе и четници су се најпре примирили, а потом почели поново да се одмећу. Српски четници нису изазивали Турке на борбу, већ су само обилазили своје рејоне. Такву активност су прве обновиле бугарске и грчке чете 1910. године, док је српско четовање почело поново крајем 1911. године у прешевском, кумановском, кривопаланачком, велешком и прилепском крају. Ако се изузме потреба заштита разоружаних српских села од албанских качака, била је више ствар престижа и страха од бугарске подвале. Почетком 1912. године српске и бугарске чете су заједнички обилазиле села, понекад Срби бугарска, а Бугари српска. То су биле последице српско-бугарских преговора на вишем нивоу, када су бугарске војводе и прваци на све стране заговарали братство са Србима и српским четама.

Поново прикупљене одметнуте српске чете Крсте Ковачевића, Петка Илића, Бошка Вирјанца, Николе Мартиновића, Данета Стојановића и Михаила Јосифовића, као и убачене поједине чете из Србије, више су биле средство притиска на колебљива села и симбол отпора, него што су стварно представљале борбене одреде. Горских штабова, односно координације међу четама и заједничке команде није било до лета 1912. године, док се наоружавању народа приступило непосредно пред избијање Балканског рата. Шефови штабова су стигли на терен у јуну 1912. године за Источно Повардарје, на планину Козјак, поручник Светозар Ранковић са помоћником Николом Брзаковићем, а за Западно Повардарје поручник Недељковић и помоћник потпоручник Милан Ђокић. Шефови су увели ред и спровели организацију и од српске границе, преко Прешевске, Кумановске и Кривопаланачке казе до Бабуне и Пореча. Свуда су формирани сеоски одбори и курирске службе и наименоване су сеоске чете. Организованим српским сељацима било је потребно само дати оружје па да се четништво обнови.

Арнаути са Косова и Метохије (даље у тексту се користи овај термин јер је савремени израз), који су за време револуције 1908. године пришли покрету Младотурака због противљења реформама, већ су се од 1909. године налазили у стању латентне побуне. И у новом стању одбијали су да се разоружају, служе војску и плаћају порез. Власт није спречавала анархију нити је радикално гушила побуне муслимана са границе Царства, исправно рачунајући да они представљају бедем према Србији и Црној Гори, већ је прибегавала преговорима праћеним концентрисањем трупа и мањим окршајима. Покушај власти да Арнауте смири преговорима довео је у лето 1912. до побуне великих размера. Наоружане групе Арнаута су заузеле Пећ, Приштину, Призрен и Скопље, и након тога приморале власти да им дозволе живот по њиховим обичајима, односно даљи наставак анархије. Занемарљив број сукоба српских чета са турским редовним снагама сведочи о томе. У 1911. и 1912. години забележена су само три сукоба. Два сукоба Данета Стојановића и Бошка Вирјанца са качацима у Поречу и сукоб чете војводе Томе Ковачевића, убачене из Србије, код Шумате Трнице априла 1912. године су била са турским сеоским стражама. Сукоба са бугарским четницима није било уопште. Борба код Страцина, где је погинуо војвода Петко Илић, није била борба. Илића су позвали Страцинци у село ради организације, и убили га на превару кроз одшкринута врата.

Србија је од почетка подржавала побуну Арнаута на својој граници, ,,хватајући“ бесу са појединим главарима, делећи им оружје. Таквим поступањем српска дипломатија радила је на сламању отпорне моћи Царства, проширивала јаз између власти и Арнаута и настојала да заштити српско становништво, које је у побуни могло бити сатрвено. Као повереници српске владе на Косову, преговоре су са арбанашким главарима током 1912. године водили српски официри Драгутин Димитријевић Апис, Божин Симић и Војислав Танкосић. Официри су конкретно нудили помоћ у побуни и договарали се о заједничком отпору Аустроугарској у случају њене војне интервенције. Свакако су официри, углавном комите или чланови Народне одбране, имали и задатак да испитају став Арнаута према Србији у случају српско-турског рата. Никола Пашић је наредио да се Арнаути убеђују како Србија стреми њиховом ослобођењу од Младотурака и да ће им у случају недавања отпора српској војсци бити загарантовани право живота, имовине и вероисповести и опроштај пређашњих „грехова” према Србима. Долина ширине 15 км у близини караула Васиљевац и Мердаре представљала је савршену стазу за пролаз српских четника у позадину турске војске или повољан правац за наступање српских трупа ка Приштини, при чему би прва станица била Лаб. Лаб је представљао област компактно насељену Арнаутима, тако да су њихово савезништво или бар пасивност могли да омогуће пролаз четника и да олакшају наступање трупа. Очигледно да је Никола Пашић из тог разлога засипао новцем лапске Арнауте.

У свим крајевима где је постојала четничка организација извршено је наоружавање српског становништва. Довољно пушака, муниције, бомби и хладдног оружја било је за подручје Рашке, Полимља, делимично и Ибарског Колашина, док се за наоружавање прешевског и прекошарских крајева чекала поуздана одлука о тренутку избијања рата. Њих су имале да наоружају чете које су требале да дођу као претходница српске војске пре објаве рата.

Мобилизација четника је кренула почетком септембра 1912. године тако што је одлучено да се четнички одреди искористе на три начина. Прва, искуснија група четничких одреда под командом старих војвода и четника имала је да пређе у граничне области Турске пре избијања рата у циљу припреме канала и организације становништва за долазак друге групе четничких одреда. Друга група је била састављена од добровољаца, који су требали да наступају испред српске војске као диверзанти и извиђачи на дан-два пре објаве рата. Обе ове групе имале су задатак да делују у Прешевској, Кумановској и Кривопаланачкој кази. Трећа, притајена група, оличена у послушницима војводе Василија Трбића, имала је задатак да субверзивним делатностима омета мобилизацију и концентрацију турских снага у кланцима Бабуне у Велешкој кази и да ступи у активно борбено дејство по приближавању Вардару друге четничке групе или српске војске.

Мобилизација четничких одреда који су на граници требали да чекају почетак рата обављена је два дана пре мобилизације српске војске, 28. IX 1912. године. По налогу Српске врховне команде обука је била завршена 25. септембра 1912. године, када су добровољци кренули за Куршумлију. На граничном прелазу добили су ново одело, обућу и муницију. Ко није желео капу могао је да задржи своју. До 28. септембра одред је имао 245 људи, док је близу 2000 одбијено. Уочи рата, код регента Александра су одржани састанци на којима га је комитетски војвода упознао са стањем у Старој Србији и Македонији. Са тим подацима Александар је одлазио у Генералштаб где су цртане топографске карте са правцима будућих наступања. Српска влада је хтела да искористи Арбанасе у предстојећем рату против Турака. У ту сврху током 1912. године на Косову је боравио и Танкосић. Успоставио је везу с арнаутским првацима и дотурао им оружје које је слала српска влада. С Исом Бољетинцем је предводио Арнауте у сукобу са Турцима у околини Митровице средином јуна и почетком јула 1912. године.

На почетку рата било је формирано око 30 чета са 4000 четника. Пре званичног отпочињања непријатељсава, Танкосићев Лапски четнички одред (негде се може пронаћи да се звао Куршумлијски одред) је 15/16. октобра 1912. године напао турску караулу Репоња, чиме је започет напад без објаве рата. Око 120 четника Танкосић је груписао према њиховим психичким особинама. Уз најхрабрије четнике постављао је хладнокрвне заменике, а уз младе почетнике постављао је искусне, старе четнике. То је био самоиницијативни чин, јер су се ,,црнорукци“ бојали могућег договора балканских савезника и Турака, што би одложило рат. Њихов задатак је био припремање терена, поправљање путева, спремање места за српску артиљерију и утврђивање важнијих положаја.

По налогу генерала Радомира Путника мобилизацију су спроводили мајори Алимпије Марјановић и Милан Васић, секретар Народне одбране, који је именован за шефа четничке организације при Обавештајном одсеку Врховне команде. Главни мобилизациони центри били су Прокупље, Врање и Рашка, где су одабир будућих четника вршили капетани Војислав Танкосић, Љубомир Вуловић и мајор Радоје Пантић. Мобилизација је завршена до 14. Х 1912. године и од мобилисаних четника формирано је пет одреда: Лапски, Гњилански, Лисички, Луковски четнички одред, Феризовићки одред Милутина Драговића, као и две чете на Јавору. Укупно су четнички одреди у Србији бројали око 1000 бораца и нису имали посебни штаб ни команду, већ им је надређени био комадант граничне трупе Алимпије Марјановић. Задатке су добијали од Обавештајног одсека Врховне команде. Василије Трбић је након сатанка са престолонаследником Александром у Београду, крајем септембра 1912. године, и детаљним упознавањем с активностима које је имао да спроведе кренуо за велешки крај почетком октобра 1912. године. Пошто је на волшебан начин умакао заптијама након хапшења, одметнуо се у шуму и почео да ставља у погон прилепско-велешку организацију.

Трећа армија српске војске требало је да изврши продор на Косово и да се, што је могуће брже, спусти преко Приштине до Скопља и тиме заштити бок Прве армије. Друга армија у садејству са бугарским снагама надирала је од тромеђе Србије, Бугарске и Турске на југоисток и да се на Овчем пољу нађе на крилу главнине. Јаворска бригада и Ибарска војска имале су задатак да ослободе Рашку област и Полимље. У складу с овако замишљеним планом, четничким одредима је стављено у задатак да што више повећају брзину надирања српске војске нападом на граничне положаје из унутрашњости Турске дизањем народа на оружје, растурањем башибозучких одреда, прекидањем комуникација, обавештајним радом и отежавањем снабдевања турске војске. Готово сви четнички одреди на граници налазили су се на положајима Треће српске армије, то јест према Косову. Само се заостала чета из одреда војводе Вука под командом Душана Поповића до средине октобра налазила у Врању, на положајима Прве армије, са задатком да очисти турске посаде од Козјака до границе. Чети Сретена Вукосављевића, која је већ деловала у Рашкој области, са положаја Ибарске војске су се придружиле чете наредника војводе Живка Гвоздића и потпоручника Панте Миладиновића.

Два дана пре избијања непријатељства, у ноћи између 15. и 16. октобра, Лапски четнички одред капетана Војислава Танкосића покушао је по личном наређењу начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника пребацивање у долину Лаба поред карауле Мердаре. Успешан прелаз на том месту базирао се на уверености српске дипломтије и Врховне команде да новац који је ,,просут у Лабу међу Арнауте није бачен у бунар“. Прелаз  је требао да се изврши помоћу диверзије, односно нападом једног дела одреда на карауле Репоњу и Мировац, што би привукло пажњу Турака и дало времена главнини да се пробије поред карауле Мердаре. Сваки прелаз преко границе овим начином изискивао је и постојање курира на турској страни који би чету брзо спровели на сигурно, па је готово немогуће замислити да је Танкосић покушао прелаз без обезбеђивања арбанашких курира. План преласка ипак се није остварио. Четници су на Репоњи отишли даље од диверзије и утврдили се на караули. На Мировцу су били одбијени, док је главнина спречена у преласку. Утврђивање на караули, мимо плана, извесно је последица састава одреда. Четници су били махом млади, неискусни национални идеалисти, који су приликом четничке обуке напајани причама о Чегру, Четирцу и Челопеку. Јак отпор српских четника довео је до битке пре почетка рата. На турској страни границу су још раније посели углавном Арнаути који, као ни четници, нису марили за чињеницу да се Србија и Турска још не налазе у рату, па се од граничног инцидента изродила тродневна Мердарска битка, у којој су узеле учешће и српска и турска војска, па је извођење претходно планираног задатка Лапског одреда било потпуно искључено.

Мердарска битка вођена је на целом простору који је заузимала српска Трећа армија и готово на свим тачкама је представљала двобоје граничних караула и  међусобну паљевину граничних села. Четнички одреди, који су се углавном и налазили у српским караулама, дали су значајан допринос успеху српског оружја, будући да су четници били искусни у бомбашким нападима, пресудним за освајање турских утврђених граничних положаја. Тако је Лисички четнички одред капетана Душана Секулића и део Лапског одреда под командом Љубомира Вуловића 17. и 18. октобра, заједно с одредом трећепозиваца, одбранио српску караулу Лисица и заузео истоимену турску караулу и караулу Мутиводу продревши у позадину турске одбране на том рејону. Лисички положај иначе је представљао најближу и најдоминантнију тачку према Приштини. Истовремено, Гњилански одред Божина Симића, заједно са четом Милутина Драговића, водио је борбе код карауле Веља Глава испред Медвеђе, одбијајући нападе Арнаута. Одред је одбранио караулу, а затим заузео турске карауле Копиљак и Црни Врх. Луковски четнички одред Павла Блажарића и чета колашинског проте Вукајла Божовића такође су, избијањем битке, приморани на одбрану границе, која је на њиховом сектору била угрожена, одложивши тако планирани упад ка Ибарском Колашину и Митровици. Њима се у једном тренутку придружио и одред од 200 Црногораца из Топлице, добровољаца четника.

Четнички одреди су у Мердарској бици деловали раме уз раме са регуларним трупама српске Треће армије, што је потпуно онемогућило њихове планиране активности пре избијања рата. Прелаз у турску позадину није извршен на сектору Треће армије, па су се четници тамо користили само као боље наоружани водови пешадије. Командант Треће армије генерал Божа Јанковић, као председник Народне одбране, надао се у предратне везе с Арнаутима па је спутавао офанзивност одреда, наређујући строгу одбрану границе без дужег задржавања на турској страни пре објаве рата. Мердарска битка је ипак донела победу српском оружју. Рат је објављен трећег дана битке 19. октобра 1912. године, када пред Трећом армијом више није било трупа које би дале озбиљнији отпор. Деморалисани Арнаути су се повлачили ка Приштини напуштајући граничне положаје. Трећа армија је кренула у наступање 20. октобра, а будући да је од брзине кретања зависио цео српски ратни план, испред ње су ишли четнички одреди као претходница. Арбанашка села на путу трупа представљала су не мање опасна утврђења од пограничних утврда, мерћеза, са кулама и високим зиданим оградама, па је четницима стављено у задатак да села пацификују. Проглас председника владе Пашића Арнаутима, поновио је и генерал Јанковић. Отпор српској војсци повлачио је разарање, док је повиновање доносило гаранцију живота и имовине. Четници су деловали по слову прогласа не наилазећи готово нигде на организован отпор. Арнаути ближе граници су напуштали села пре доласка чета, док је отпор дубље у унутрашњости био појединачан и сводио се на затварање малих група наоружаних Арнаута у поједине куле.

Претресањем пустих села и гоњењем арбанашких чета одреди су спречили задржавање армије на чаркама и већ 22. октобра српска војска се нашла пред Приштином. У сам град су први ушли Танкосићеви четници, престигавши у наступању Дринску дивизију. Четници су примили предају града и ућумат прогласили начелством окачивши тробојку. Након тога, одржавали су ред у вароши до пристизања редовне војске. За неколико дана готово све вароши на Косову нашле су се у српским рукама. Четници су на ослобођеним територијама предузели разоружавање становништва и ликвидацију заосталих наоружаних арбанашких група. Брзо је спроведено захваљујући арбанашком страху од четничких бомби и ретком отпору, који је сурово кажњаван.

Четнички одреди су се налазили од Метохије до Скопља, јер су се делили на мање у циљу бржег разоружавања. Слаба дисциплина, пљачке и насиља ,,српског башибозлука“ под именом четника довели су до растурања четничких одреда на Косову и Метохији 23. новембра 1912. године.

***

Mесто Мердаре се простире с обе стране административне линије између централне Србије и АП Косова и Метохије, у коме лежи његов мањи део. Административна линија се на овом подручју поклапа са српско-турском границом из времена Отоманског царства, у коме је његов мањи део. У зависности од тога још и данас се у локалном изговору користе називи Српско и Турско Мердаре. Оно се налази јужно од Куршумије, на правцу који из Топлице води ка Приштини. Ту су вођене вишедневне борбе од 15. до 19. октобра 1912. године, између српске III армије и Приштинског одреда турске војске. План III армије, која је чинила десно крило у односу на главнину српских снага, састојао се у томе да разбије турске положаје који су затварали правце који из Топлице воде ка Приштини и да затим ослободи област Косова Поља. Мердарско бојиште се налазило у централном делу ове армије, на коме се гранични фронт протезао дужином од око 15 километара. Бојиште су чинила два одсека: десни, који се протезао од Мердара до Орлијског виса и Преполца, са положајима Матаровски вис и Преветица, и леви од Мердара до Васиљевца и Вулиног Брда. Овај леви је обухватао положаје на Мердару, Боровцу, Мировцу и Васиљевцу с Мачијом Стеном и Вулиним Брдом.

Стање у људству и техници било је у корист српске војске. На читавом фронту испред III армије турске трупе су располагале са 16 до 18.000 људи и осамнаест топова, од чега је највећи део груписан у већ наглашеном реону (око 2000 војника регуларних турских војника и око 12.000 Арнаута). Од тог броја најмање је било низама, регуларне турске војске, који су били најобученији и спремни. Такође је мало било редифа, турске резерве која се позива за време ратова. Највише је било Арнаута, башибозлука, који су ратовали о свом трошку, зарад плена и откупа. Уз то, велики број их је био исламизован и непријатељски одређен према Србима. Насупрот томе, III армија је дуж границе имала око 70.000 људи и деведесет шест топова, од чега је на истом подручју такође била распоређена већина снага. Разлог оваквом односу била је недовршена мобилизација турских ефектива, а уз то одзив Арнаута је био релативно слаб. Од очекиваних 40 до 60.000 људи за одбрану Приштине под оружје се пријавило око 15.000 Арнаута. Без обзира на ову предност, српска војска је водила тешке вишедневне борбе у којима је имала знатне губитке. Разлози за то су најпре у њеној недовољној организованости и изостанку прецизних обавештајних података. Насупрот томе, утврђене турске трупе, и саме суочене са многобројним проблемима, биле су решене да ни по коју цену не дозволе српски пробој на Косово.

Генерал Божа Јанковић је командовао III армијом која је била концентрисана у две групе. Прва група, Топличка, била је између Преполца и Мердара, и друга, Медвеђска, између Медвеђе и Трупалског Виса. Топличку групу чиниле су Моравска дивизија II позива под командом пуковника Милована Недића (реон Мердаре) и Шумадијска дивизија првог позива под командом пуковника Ђорђа Михаиловића. Моравску дивизију другог позива чинила су три пука мобилисана у следећим местима: I пук – Врање, II пук – Прокупље и III пук – Пирот. Шумадијску дивизију I позива чинило је пет пукова: XI, XIX и Артиљеријски (Крагујевац), X пук (Чачак) и XII пук (Крушевац). Моравска дивизија је била нарочито истурена ка непријатељским линијама, што се огледало њеној оптерећености и губицима које је претрпела. Са њом у садејству деловала су и четири четничка одреда: Лапски, Лисички, Луковски и Гњилански.

Моравској дивизији се 15. октобра увече придружио Лапски четнички одред под командом капетана  Војислава Танкосића.  Његов задатак био је да се са својим четницима пребаци преко границе и да дејствује у турској позадини. Без знања команданата III армије и Моравске дивизије Танкосић се одлучио за упад под борбом. Приредио је велико изненађење обема странама када је пред поноћ са четницима напао турске положаје. Караулу Репоња (између села Преветице и Доње Дубнице) су освојили, док су од карауле Мировац били одбијени уз велике губитке. Турци су на ово спремно и снажно одговорили, чекајући и сами повод за напад на српске положаје. Тако су на овом делу фронта пре објаве рата отпочеле борбе. Koмандант Моравске дивизије пуковник Недић је захтевао Танкосићеву одговорност, али је због бројних црнорукашких елемената у војсци и њеној команди (посебно Радомир Путник) Танкосић избегао казну. Сада се пуковник Недић у датој ситуацији одлучио да противударом избегне евентуални непријатељски успех и одбацио их је. Сутрадан ујутру, 16. октобра је отворена ватра на село Низамски логор, и другим хицем је погођен један мерћез. Посада се разбежала, што је снажно утицало на морал пешадије Моравске дивизије. Аутор Лазаревић каже да је топовска паљба српске војске ,,била толико силовита да се од њиховог треска проломише брда и уске долине производећи стократни ехо, као поздрав нашем Косову“.

Сукоб је био жесток, Турцима су помагали Арнаути. Укупно је дошло 109 четника, 12 курира, плус 27. чета четничке страже. Један вод граничара са једним водом четника под командом поручника Милутина Јаковљевића упућен је на караулу Репоња, док је други вод граничара са водом четника под командом Василија Васића упућен на Васиљевац. Остатак четника и граничара Танкосић је повео на Мердаре, заједно с капетаном Драгутином Николићем. Мердарску чету сачињавали су штаб одреда, благајна и комора. Команду над васиљевачким водом Танкосић је поверио воднику Радулу и у њој су били најискуснији четници: Арсо Косовац, добровољац из Босне Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, док су им као извиђачи додељени Вуксан Хајдук, Властимир, Мошо Комита и богослов Јован Аранђеловић. Трећа чета, коју је водио Ђилић а чији је заменик био Станко Миленковић, имала је задатак да из карауле Дубнице освоји Репоњу. Док су прву караулу заузели, око друге је вођена жестока борба. У извештајима српске војске са фронта се види да је дошао Танкосић и направио русвај.

Српска војска је читавог дана имала иницијативу наступајући према селу Дубница и Низамски логор. Током ових дешавања одиграла се једна трагична ситуација. Српске снаге су у напредовању стигле до јуришног положаја према утврђеном непријатељу, иако јака противничка ватра није давала изгледа на успех. Тада су Арнаути истакли беле заставе означавајући предају, уз повике: ,,Не пуцајте, предајемо се!“ Резервни поручник из Лапског четничког одреда је препознао једног Арбанаса, познаника из предратне четничке акције, и наредио је да се не пуца. Војници су били затечени насталом ситуацијом, те су кренули да одузму Арнаутима оружје, пореметивши свој борбени положај. На опште изненађење Срба један Арнаут је пробуразио Поповића. Истог тренутка је на српске војнике, који беху направили од стрељачког строја безизгледну гомилу, отворена силовита ватра.

Станоје Станојевић, српски историчар који је био учесник ових ратова, овако интерпретира овај догађај:

,,Када су на тај знак (беле заставе) неки војници и комите пошли Арнаутима, ови оспу на њих ватру и побију их готово све. Поручник Поповић нападне онда тако енергично Арнауте, да су ови после кратког отпора понудили предају, али том приликом на превару убију поручника Поповића.“ Јаша Томић, који је као новинар пратио III армију и доносио извештаје из прве руке, такође помиње превару. По њему су такође после одлучујућег напада српске војске Арнаути на пушкама истакли беле пешкире уз повик: ,,Аман! Милост!“ Међутим, једино се овде наводи како убице ,,осуше из револвера у њега“. Као значајно Томић истиче то да га је војска задржавала да не иде напред и не верује Арнаутима, јер су их бојници боље познавали.

Истицањем беле заставе су српски војници били побијени, да би после новог и енергичног напада Срба поново дошло до лажне предаје која је за последицу имала и погибију Поповића. Војска се повлачила у нереду, а њено даље гоњење од непријатеља зауставила је српска артиљерија. Истовремено је стигло наређење да се припадници Другог пука повуку на граничну линију. Ноћу је дошло до затишја, али се овај пук на веома важном стратешком положају нашао прилично дезорганизован и онеспособљен. У овом мучком препаду погинуло је 87 српских војника, 284 је рањено, а 13 је нестало. Овај догађај је оставио снажан утисак не само на војску, већ је узнемирио и становништво. У традицији се читава битка памти као ,,битка на превару“. Место на коме се одиграо сукоб такође се од тада зове Превара. Током ових дешавања Шумадијска дивизија успешно је одржавала своје положаје, који су такође били угрожени. Истога дана на слабије штићеним местима Арнаути су успели да продру на српску територију спаливши село Врбницу, чије се становништво при нападу разбежало. Поред овог села запаљена је и српска караула Преветички Вис.

Без обзира на почетну иницијативу српске војске која је од Турака заузела важне положаје, командант армије је све време био одлучан у томе да се граница не прелази. Улогу поверене му армије стога је ограничио на њену одбрану и одбијање евентуалних напада. У складу с тим је већ у најжешћим почетним борбама код Мердара Моравској дивизији издао заповест: „Предузмите све да се напад одбије а у згодном тренутку за време борбе извршите контранапад, макар прешли и на турско земљиште, па се затим одмах вратите на старе положаје.” Генерал Јанковић је уз то сматрао да „тим сукобима није толико узрок у дрскости Арнаута, колико у нестрпљивости наших војника”. Оваква наређења уносила су забуну у војску која је тешко прихватала одлуку да се по цену великих жртава најпре иде у успешан напад, а затим у повлачење. Међутим, командант дивизије није имао намеру да повлачи своје јединице које су водиле врло огорчене борбе, све док му после два писмена наређења телефоном није стигло и треће. Уз поновљену наредбу о повлачењу, предочено му је и да спречи „све авантуре наших четника” ради успоставе мирнијег стања на граници.

Оваквим постављањем српске војске Турцима се указивала предност коју су морали да искористе. Иако рат још увек није био објављен, командант турске Вардарске армије Зеки-паша је, преносећи наређење команде Западне војске, ноћу између16. и 17. октобра, издао је заповест команданту VII корпуса да Приштински одред пређе границу. Уз знатна појачања, удар турске војске извршен је још исте ноћи. Препадом пред зору Арнаути су успели да заузму важну караулу Васиљевац. У 5 часова ујутро нападнута је цела Моравска дивизија. Због лоше процене непријатељских снага и неусклађености јединица, I пук се у даљем развоју борби нашао у неорганизованом повлачењу ка почетним положајима (Матаровски и Ђуров вис). У хаотичној ситуацији, делови осталих јединица помислили су да је у току опште повлачење, због чега је део људства кренуо ка селу Рача. Каснијим активирањем трупа Шумадијске дивизије, која је обезбеђивала десно крило Мораваца, турско наступање је заустављено. Иако је у овој дивизијии дотле било жеље за већим ангажовањем, наредбе из команде армији у том смислу нису стизале. Стога се до ових дешавања она „нимало не осећаше, баш као да није ни постојала”. Овом интервенцијом указала се прилика да се I пук консолидује и врати у борбу. Остала два пука Моравске дивизије такође су била у тешкој ситуацији, нарочито II пук који је претходног дана доста пострадао.

Током преподнева запаљено је и опљачкано село Васиљевац. Међутим, иако је стање на положајима Моравске дивизије постало изузетно критично, Турци нису имали довољно снаге да искористе ову ситуацију. Српска артиљерија је у прави час успешно дејствовала по непријатељским топовима, што је допринело да се дивизија унеколико опорави, иако напади на њене положаје нису престајали. У поподневним часовима је генерал Јанковић издао наредбу да се Шумадијска дивизија знатније ангажује. Жељно ишчекиваним појачањем је у даљем развоју битке дошло до наглог обрта. У томе су се нарочито истакли Крушевљани из XII пука, под командом потпуковника Миливоја Стојановића. Овај пук је кренуо ка Низамском логору, чиме су угрожене турске снаге морале обуставити нападе и кренути у повлачење. Криза која је дошла као последица борби као и неусклађености међу српским јединицама овим је била превазиђена. Инсистирање на повлачењу са раније освојених непријатељских положаја свакако је знатно допринело оваквом развоју догађаја. Са друге стране, наређења око активирања Шумадијске дивизије, у моментима критичним по Моравску, утицала су на стабилизовање критичне ситуације.

Србија је 17. октобра објавила рат Турској и после тога су убрзо започете борбе на читавом фронту III армије. Турске трупе су покушале да нападима на њеним крајњим крилима развуку и ослабе снаге око Мердара и тиме угрозе продор. Стога су извршени удари у реону Копаоника ка Блажеву и Лукову, где су Арнаути такође попалили тамошња села. Брзом интервенцијом јединица Шумадијске дивизије ова опасност је отклоњена.Уједно је извршен покушај да се непријатељске трупе пробију у долину Медвеђе преко Лисице и Свираца, али су након енергичних борби и овде одбијене. Лапски одред успео је да освоји турске карауле на Буњачком Брду и Преветичком Вису, после чега су четници прешли у дејство по долини Лаба.

Арнаути су ноћу између 17. и 18. октобра запалили и село Баровац. Овај испад представљао је последњи трзај турске офанзиве, којој је јучерашњи поход XII пука задао тежак ударац. У зору, након последњих напора да се разбије одбрана Моравске дивизије, турске снаге су биле принуђене да пређу у дефанзиву. Стога су током 18. октобра српске снаге све успешније наступале, пришавши на око 200 метара од турских ровова где су извесно време били задржани. Потпомогнута артиљеријом, пешадија је слободније наступала тако да је дивизија успоставила контролу над читавом граничном линијом, изузев карауле Васиљевац. После тродневних борби Моравска дивизија је извештавала о крајњој исцрпљености њених снага на положајима. Стога је командант армије у ноћи између 18. и 19. октобра, ишчекујући сутрадан нови напад са турске стране ка њеном правцу, наредио да се Шумадинци поново ангажују и тако пруже подршку. Током ноћи су препади према српским снагама на Мердарској караулии поред свега успешно одбијени. Покушаји турских напада око Низамског логора, Мердарске и Мировачке карауле који су уследили у зору 19. октобра такође нису имали успеха. После овога су консолидоване и здружене српске снаге прешле у снажну контраофанзиву. У нападу ка Подујеву уследио је удар Моравске дивизије из реона Мердара и Шумадијске дивизије из реона Преполца. Завршне борбе биле су веома жестоке. Удруженим наступањем непријатељ је био приморан на повлачење ка Подујеву а затим и надаље, чиме је четвородневна битка била завршена.

Из освете, али и у намери да се унесе страх у становништво и војску, села и засеоке по читавом крају палили су Арнаути до самог краја борби, кад год би се за то указала прилика. Тако је и овог последњег дана запаљено девет засеока уз граничну линију. Како је у борбама било много знаних и незнаних примера беспоштедног ангажовања и херојског држања, истакнуте формације и појединци предложени су за стицање одликовања. Међу њима пуковник Недић у извештају истиче да је „највећи јунак у Мердарском боју био артиљеријски поручник Милан Поповић, који је неустрашиво јурио напред и за кога није постојала опасност од смрти”.

Четници су гинули немилице, уз песму. Турци су ,,мртве пљачкали, а рањене живе, полако, али страшно на тихоме жару пекли и ножевима сецкали…“. У једној караули, пошто је ослобођена, четници су пронашли тројицу својих другова које су Турци испекли. У борбу се затим укључила и Моравска дивизија другог позива, а о жестини сукоба сведочи и податак да су из строја избачена 1352 наша војника и официра. У овим борбама Танкосић је показао своје стрељачко умеће: погодио је једног Арнаута који је са неке узвишице ,,мартинком“ прецизно погађао четнике. Када је та узвишица освојена нашли су овог Арнаута са прострељаном главом. Различите бројке се наводе када су у питању рањени и погинули (209 погинулих, рањених 686 и 51 нестали борац). А. Стојановића у књизи ,,Први балкански рат 1912–1913“ наводи да је погинуло 279 бораца, 6 официра, а да су рањена 1022, док је 51 ратник вођен као нестао. Станоје Станојевић наводи да је погинуло код Арнаута око 1200 војника и да је преко 3000 рањених.

Ослобођење Косова имало је велики одјек код Срба. Алекса Шантић је певао о ,,враћању царства“, а у свим већим градовима држане су литургије. Када је Љуба Ковачевић сахрањивао сина јединца погинулог у Кумановској бици, над одром је рекао: ,,Иди спокојно пред престо Вечитога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима да је Косово освећено!“ Међуратна штампа писаће о храбрим четницима којима је ,,усуд доделио задатак да отворе врата нашим армијама за Косово“.

Литература:

Саша Д. Станојевић, Битка код Мердара – почтне борбе за ослобођење Старе Србије у Првом балканском рату, Косово и Метохија 1912 – 2012, Међународни тематски зборник

Урош Шешум, Четници у Првом балканском рату 1912. године

Милорад Белић, Комитски војвода Војислав Танкосић, Ваљево, 2005.