БОЦАРИЋ И МАРЈАНОВИЋ ОВЕКОВЕЧИЛИ ВЕЛИКУ НАРОДНУ СКУПШТИНУ

БОЦАРИЋ И МАРЈАНОВИЋ ОВЕКОВЕЧИЛИ ВЕЛИКУ НАРОДНУ СКУПШТИНУ

Аутор: Јованка Симић, новинар

МНОШТВО књига и разноврсних публикација објављено је у протеклом веку о Великој народној скупштини у Новом Саду. О том  великом датуму наше историје, када су Срем, Банат, Бачка и Барања присаједињени Краљевини Србији, постоје само два визуелна сведочанства – фотографија и уметничка слика чији су аутори Риста Марјановић и Анастас Боцарић. Они су допринели да наше историјско сећање на 25. новембар 1918. године буде потпуније.

Риста Марјановић био је први српски фото – репортер, аутор низа драгоцених фотографија из Балканских и Првог светског рата. Прославиле су га и слике атрактивних догађаја – летови авионом браће Рајт, сахране и крунисања енглеских краљева, посете разних владара Паризу, забрањени двобоји, монденски живот и спортски догађаји.

Рођен је у Шапцу 1885. године као син трговца житом Драгојла Марјановића, пореклом из Раденковића. У родном граду завршио је основну школу и три разреда гимназије, а потом се у Београду  уписао у Српску цртачку и сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Паралелно је изучавао занат код чувеног дворског фотографа Милана Јовановића. Радио је као фотограф у Бечу и Берлину, да би се усталио као новинар – фоторепортер у Паризу, где је завршио Школу виших социјалних наука, одсек за журнализам.

Био је репортер, а потом и уредник „Њујорк Хералда“, издања за Европу, са седиштем у Паризу, када је почео Први балкански рат 1912. године. Као искусан фоторепортер, био је у том рату уз подршку Драгутина Димитријевића Аписа, шефа Обавештајног одељења Врховне команде српске војске.

    По избијању Првог светског рата, поново се ставио на располагање српској војсци. Био је са српским војницима у биткама на Церу и Колубари. У првим борбеним редовима, преживљавао је и овековечавао трагично повлачење преко Албаније. Из Скадра 1916. године, упућен је у Париз да своје фотографско благо представи     на Свесавезничкој изложби ратне фотографије у Лувру, затим, у Лондону и у Америци.

Марјановић је на Солунском фронту снимио најпотресније детаље голготе кроз коју је прошла српска војска на путу до победе. У Новом Саду затекао се баш на дан 25. новембра 1918. када је у некадашњем Хотелу „Гранд“ 757 представника Срба, Буњеваца, Словака, Русина и осталих Словена проглашавало присаједињење војвођанских области Краљевини Србији. Тада је начинио једину фотографију тог историјског заседања. На њој се виде посланици, распоређени на балкону и на партеру, као и део ентеријера хотелске сале у којој се заседање одвијало.

По завршетку Великог рата, Марјановић је био запослен у Агенцији Авала, централном прес бироу и одељењу за штампу Министарства спољних послова.

     У Другом светском рату, 1941. године, одбио је сарадњу са Немцима и квислинзима и наставио да у тајности снима ратне страхоте. Октобра 1944. снимио је улазак ослободилачке партизанске војске у Београд. По завршетку рата био је запослен у Агенцији ТАНЈУГ.

Имао је звање „Екселенција фотографије“ Удружења самосталних уметника фотографије Србије. Умро је у Београду 7. априла 1969. године. Велика збирка Марјановићевих фото негатива чува се у Заводу за заштиту споменика културе у Београду.

     Уметничка слика „Велика народна скупштина“ Анастаса Боцарића насталa је четири године после одржане Велике народне скупштине. Слика је рађена 1922. године по поруџбини из Суботице. При­ка­зу­је по­сла­ни­ке у са­ли „Гранд“ хо­те­ла током заседања.

     На платну ди­мен­зи­ја 315 са 180 цен­ти­ме­та­ра, иден­ти­фи­ко­ва­но је  17 посланика, ме­ђу ко­ји­ма до­ми­ни­ра­ју Су­бо­ти­ча­ни. У пред­њем пла­ну су две цен­трал­не фи­гу­ре – су­бо­тич­ки жуп­ник, пр­вак Бу­ње­ва­ца Бла­шко Ра­јић и ба­рањ­ски про­та Сте­ван Ми­хал­џић. Ком­по­зи­ци­ја је настала на основу личних фотографија које су посланици слали Боцарићу, а неки од њих су му и лично позирали. Занимљиво је да је и сам Боцарић путем штампе позивао посланике да му пошаљу своје фотографије.

Од седам жена, учесница Велике народне скупштине, Бо­ца­рић је кистом и бојом ове­ко­ве­чио пет по­сла­ни­ца из Су­бо­ти­це: Ма­ру Малагурски, Ол­гу Стан­ко­вић, Ман­ду Су­да­ре­вић, Ана­ста­зи­ју Ма­ној­ло­вић и Катицу Рајчић. На Скупштини су, иначе, учествовале још две посланице – Новосађанка Ми­ли­ца То­мић, ћер­ка Све­то­за­ра Ми­ле­ти­ћа и су­пру­га Ја­ше То­ми­ћа, као и Ма­ра Јо­ва­но­вић из Пан­че­ва.

На скупштинском бал­ко­ну, Боцарић је насликао чла­но­ве Срп­ског на­род­ног од­бо­ра из Но­вог Сада, а по­сла­ни­ци су би­ли до­ле, у са­ли. Због уметникове бо­ле­сти, сли­ка је оста­ла не­за­вр­ше­на, што се може приметити на фи­зи­о­но­ми­ја­ма посланика.

Први пут, слика „Велика народна скупштина“ изложена је у Суботици 1925. године. Платно је власништво суботичког Град­ског му­зе­ја, а Му­зеј Вој­во­ди­не га је до­био као трај­ну по­зај­ми­цу 1997. го­ди­не поводом једне изложбе. ­Од 24. новембра ове године, слика заузима централно место у поставци новоотвореног Музеја присаједињења у Новом Саду.

Боцарић је ро­ђен 1864. године у Будви, у српској трговачкој породици која води порекло из Тесалије у данашњој Грчкој. Презиме је потекло из Албаније где су Боцарићи пре два и по века били занатлије за израду посуђа од глине тзв. „боцари“. Као четрнаестогодишњи дечак, Анастас је својевољно отишао од куће да  похађа уметничку академију у Атини. Сликарство је учио у Солуну и Атини.

После студија у Грчкој, вратио се у завичај где је постао дворски сликар црногорског књаза Николе, на Цетињу, а када се са њим завадио, отишао је у Далмацију. Боравио је у Задру, па Загребу, а од 1896. године у Сарајеву и Мостару. На позив српске владе 1900. године, отишао је у Цариград да оснује српску школу, чији је био директор.

Исте године у друштву са најистакнутијим српским уметницима, излагао је своје слике на Светској изложби у Паризу. Тада је приказао своје познато дело „На развалинама српског царства“. Занимљиво је да је као директор Балканског уметничког завода у Солуну 1909. године осмислио и нацртао грб афричке државе  Абисиније.

Бавио се фрескосликарством и иконописањем, те је октобра 1897. године, на предлог Срба из Далмације завршио иконостас у православној цркви у Рогатици. Сликао је иконе и на Цетињу, у Будви, Прчњу… Радио је, такође, историјске композиције и портрете.

У Новом Саду, Боцарић се настанио 1911. године. Био је учитељ вештина у женској Учитељској школи, а у свом атељеу имао је школу вајарства и сликарства. Умро је у Перасту 1944. године.

Литература:

–  Боривој Миросављевић, Људи с три ока,

–  Војна енциклопедија, Београд, 1973.

–  Др Драго Његован и Зоран Вељановић, Од сна до јаве, Музеј присаједињења 1918.

–  Енциклопедија Новог Сада, Нови Сад 1995.