Аутор: др Борис Стојковски
Богумили представљају једну од најинтригантнијих тема у историји српског средњег века, али и читавог балканског средњовековља. Скромни изворни материјал, као и чињеница да не постоји ниједан аутентичан спис настао богумилском руком само су дали додатну могућност да се око њих развијају бројне спекулације. Сви подаци које знамо о њима сачувани само из аспекта противника и прогонитеља богумила било је из православне цркве или из римокатоличке.
Манихејство и масалијанство јесу две јереси са којима се богумилство најчешће повезује. Ово прво је учење персијског философа Манија који је повезивао учења Христа, Буде и Заратустре. Масалијанство је, пак, хришћанска секта, строго аскетска која се појавила у Сирији. Дуалистички концепт света, својствен манихејству, постао је обележје и богумила, али и свих сличних покрета. Наиме, они су веровали да постоје два бога-добар и лош, тј. да је Сотона творац свега материјалног, а Бог свега духовног. Вера у та два принципа карактеристична је за катаре (албижане) у Француској, валдежане у Италији, али и балканске јеретике богумиле (тако назване по попу Богумилу, њиховом наводном оснивачу), који су називани још патарени (по крају у Милану), бабуни (по планини Бабуни), док су себе сматрали изворним хришћанима-крстјанима.
Павликијанци у Византији представљају такође једну етапу у развоју дуалистичких јереси. Како су дуалисти одбацивали и култ икона, као и култове светитеља, затим статуа, украшавања храмова и уопште свега материјалног били су изузетно блиски покрету иконоборства те их је византијски цар-иконоборац Константин V Копроним (741-775) преселио у Тракију. Против павликијанаца се борио и цар Василије I Maкедонац (867-886), победивши њиховог вођу Хризохира, уништио је и њихову тврђаву Тефрику. Павликијанци и богумили били су присутни и касније у Царству. Против богумила је посебно цар Алексије I Koмнин (1081-1118), а око 1111. године ратовао је с њима, а богумилско учење описала је и његова ћерка Ана Комнина у свом спису Алексијада. Василевс Манојло I Комнин (1143-1180) је нарочито око 1150. године против богумилске јереси потпомагао епископа Илариона Мегленског. Последњи помен богумила у Византији је у освит самог османског освајања Солуна.
Богумили на Балкану су међутим једно посебно занимљиво питање. У историографији се њима баве стручњаци још од половине претпрошлог столећа, износећи тезе и да су православци, затим да су римокатолици, поједини сматрају да су богумили чак и рани протестанти, а део научника их ипак посматра као једну посебну групу, која је била осуђена као јеретичка.
Житије Светог Климента наводи како се на подручју Бугарске и Македоније ширила зла јерес. Словенски апокрифи су доста преписивани током Х века, те су поједини истраживачи ове проблематике и ове списе повезивали са ширењем богумилства по Балкану. Поп Богомил (Х век) се сматра писцем неких од ових апокрифа, поменут је у неколико руских извора с краја средњег века заједно са попом Јеремијом. Претпоставља се да је погубљен као јеретик, а помиње га и најважнији извор за богумилство презвитер Козма у својој Беседи на јерес.
Теофилакт Охридски у својим писмима који су ванредно важан извор за историју Охридске архиепископије спомиње на више места богумиле у својим бројним писмима. Бугарска је све до краја свог средњовековног постојања имала да се носи са овом јереси. Један од најбитнијих датума је свакако био 11. фебруар 1211. године, када је одржан сабор цара Борила. Осуђени су тада богумилски предводници Михајло, Тодор, Добри, Стефан, Василије и Петар и Петар Кападокијски дедец Средеца. У Синодику цара Борила помиње се и поп Богомил као један од оснивача ове јереси.
Житије Теодосија Трновског пружа неке врло индикативне и занимљиве податке за период 1320-1350. године. Ево како се описује ситуација са богумилима: После дођоше од Атоске Свете горе у Трново некаква два монаха, један Лазар, а други Кирил, с надимком Босота (боси), које сабор атоских светих отаца беше изгнао због њихове месалијанске, богомилске, адамитске и иконоборне јереси, и који дођоше овде и не могоше дуго крити своје заблуде. Лазар започе да јуродиви и обилазише цели град сасвим го. Какво је то ново и нецрквено учење, које чујемо да учите и говорите? Није ново, како ти кажеш, нити је нецрквено, већ су Господње речи и апостолске заповеди… Следимо те заповести, зато смо пригрнули сиромаштво, непрестано се молимо благочестиви цар заповеди да им жигошу лица с ужареним железом и да буду изгнани ван из предела његовог царства.
Овај хагиографски спис индиректно је сведочанство о томе да се богумилство ширило и на Светој гори Атонској. Разлог томе јесте истовремено ширење аскетске исихастичке праксе, те су многи у то време видели везу између богумилства и исихазма. Овај потоњи, међутим, остаће православно и званично учење православне цркве, а богумилство је изгнано.
У другој половини XIV века, Бугарска је све више потпадала под турску власт, а једина територија која није била освојена од Османлија било је Видинско царство. Фрањевци у Видину, које је Угарска тамо послала, основавши и бискупију, имали су задатак да шире римокатоличку мисију. Током ове мисије сусрели су се са богумилима који су били активни. Падом Бугарске под Османлије богумили у Бугарској нестају.
Богумилство у средњовековној Србији представља један од најзанимљивијих феномена. Са њима се, као што је добро познато, обрачунао велики жупан Стефан Немања. Ради илустрације начина на који је искоренио ову јерес у својој земљи доносимо цео одељак из његовога житија.
Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му: Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и овим светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој. А овај пречасни свети мој господин, ни мало не задоцнев, одмах призва свога архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с игуманима својима, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима сабранима: Дођите и видите, оци и браћо, aко сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола. И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство, што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше свети и богоносни оци: „Ко ти, Спасе, ризу раздра?“, рече: „Арије, безумни, који Тројицу пресече.“ Тако и ови безумни иду за учењем његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с њим, триклетим, на дно скровишта адових. И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од велможв његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере њихове, и, правци к ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му: Господине, господине мој, ево видим како твоја владавина испитује о овој мрској и одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине.
А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег. Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.
И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек и у векове векова. Амин
Као што се види из ових речи, Стефан Немања се, сходно схватањима тога времена, одлучио обрачунати с јеретицима који су ширили своје учење, које је сматрано злим и кукољем у хришћанској српској земљи. Поред њега, постоји и помен бабунске речи у Душановом законику где први српски цар прети казном свакоме ко каже бабунску реч. Вероватно се ради о борби против богумила, или њихових остатака, на тлу српског царства 1349. године.
Немали број богумила који су били прогоњени од стране Стефана Немање пребегао је у Босну. Након сабора који су одржани у Далмацији, поглавито у Сплиту, и из Далмације је доста патарена пребегло у Босну где су били добро дочекани. Питање порекла и везе са богумилима чланова цркве босанске је у науци дуго предмет истраживања. Извесно је из свих извора који говоре о јереси која се укоренила у Босни да су и православни владари и црквени великодостојници, и они из Рима, али и други дуалисти, што индиректно долази из извора, сматрали Босну местом у којој се ширила дуалистичка јерес, те да су богумили-патарени цркве босанске били управо следбеници таквих учења.
Крстјани, како су себе називали, нису имали храмове као православни или римокатолици, окупљали су се у простору која се називала хижа. Великодостојници су носили титуле гост, односно дјед. Противљење црквеној организацији, како оној из Цариграда, односно Србије, тако и римској, заједничка је особина свих дуалиста, па и ових босанских.
Један документ који, наводно, може да илуструје саме почетке цркве босанске је Баталово јеванђеље и наводни списак поглавара цркве босанске који се налазе на једном уметнутом листу јеванђеља које се приписује босанском тепчији Баталу из 1393. године. Свакако најзначајнији догађаји везани за цркву босанску јесу из доба када је њоме владао Бан Кулин. Из тог доба је и билинопољска изјава (abiuratio) којим речени бан заједно са великодостојницима цркве босанске се одриче јереси. Обавезује се да ће прослављати Васкрс, Божић и друге празнике, да ће поштовати светитеље и бити у свему веран римској цркви.
Један од најзнаменитијих поглавара цркве босанске у ово доба био је дјед Растудије, који је сматран једним од најутицајнијих поглавара међу дуалистичким јеретицима свога времена. Тако 1223. године кардинал Конрад пише како папа албижана живи на Балкану. Крсташки рат на Босну је због тога покренут 1235. године и предводио га је угарски краљ Андрија II. Због тога што, према изворима, дубровачки надбискуп, а ни босански бискуп који му је био суфраган није чинио ништа на искорењивању јереси босанска бискупија потпала је под калочку надбискупију. Осим тога, од 1240. године, седиште босанског бискупа измештено је у Ђаково. Краљ Драгутин је завладао деловима Северне Босне као вазал и зет угарског краља. Он шаље писма папи где моли фрањевце да помогну у искорењивању богумилства, а истовремено у његовом житију архиепископ Данило II сведочи да је Драгутин преобратио многе јеретике.
Јеретици, односно припадници цркве босанске се наводе и у земљи Стјепана Котроманића, а 1388. и 1412. године италијански валдежани у саслушању пред инквизитором сведочили су како су имали намеру да иду у Босну код учитеља њиховог веровања.
Крај средњег века доноси и замах католичења у Босни где је посебно био активан краљ Стјепан Томаш који 1459. године наређује да сви патарени пређу на римокатоличанство. Ширење фрањевачких самостана, односно босанска и мачванска кустодија били су такође један од покушаја да се сузбије богумилство, међутим турско освајање је учинило томе крај.
Питање исламизације се наметало често међу историчарима као један од одговора на нестанак богумила. У првим османским дефтерима након турског освајања Босне број крстјана је сразмерно врло мали, те се са разлогом претпоставља да је број верника цркве босанске већ пред крај постојања средњовековне босанске државе био мали те да је иста била увелико у опадању. Несређена верска ситуација у Босни је несумњиво помогла ширење ислама, али се не могу директно извлачити паралеле о директном прелазу богумила на ислам.
Питање стећака је још једно интересантно питање, али није директно везано за Босну ни богумиле. Највећи број надгробних споменика, чувених стећака се налази у Херцеговини, али их има и диљем Босне, као и у Хрватској, Црној Гори, Западној и Југозападној Србији, понајвише у Рашкој и на Златибору где их има у готово сваком селу. Ови надгробни споменици нису везани за припадниике само једне вероисповести. Најпре, оних са натписима је врло мало, док се верска припадност помиње на свега неколико десетина. Из тога се закључује да су покојници припадали и православној, римокатоличкој, као и босанској цркви, односно вери. Због свега тога се не могу стећци везати само за богумиле.
Списи босанских хришћана (као што су Хвалов кодекс, Копитарево Четворојеванђеље) јесу правоверни ћирилични српски рукописи. У њима ни нема богумилских, односно дуалистичких тема. Поп Богумил и поп Јеремија (Х век), који су можда чак једна личност, сматра(ју) се аутором богумилских списа који нису сачувани. Најважнији извор за богумилско учење је Недостојнога Козме презвитера беседа на новојављену јерес богумилу (око 970. настала) из времена бугарског цара Петра. Једна од верзија ове беседе сачувана је и у зборнику попа Драгоља.
Козма презвитер наводи за богумиле да Макидонии Светог Духа хулјаше и истиче да се код њих развила кривоверна наука о два бога (онај који ствара зло по њему је Мамон), те истиче да је један од основних аспеката њихове теологије перманентни сукоб духовног и материјалног. Козма пише и да су богумили против икона, реликвија, светитеља, литургије, причешћа, да негирају заправо све материјално, да не служе у храмовима и такође, као и многи други извори, их назива манихејцима.
Хуан де Торкемада, стриц чувеног инквизитора је 1461. године пред собом имао тројицу предводника цркве босанске. Саставио је тада њихових 50 заблуда. Међу њима поред дуалистичког концепта, истиче се како босански јеретици н признају Христа за Бога, како Богородицу сматрају за анђела а не жену која је безгрешно зачела и родила Исуса, као и многи други записи. Interrogatio Iohannis, односно Испитивање Јованово је један катарски спис за који се сматра да је преведен са словенских изворника.
Богумили су били инспирација и појединим уметницима и књижевницима. Десанка Максимовић посветила им је збирку песама Тражим помиловање чији је поднаслов лирска дискусија с Душановим закоником (1964). Југословенски и босански писац Мак Диздар назвао је своју збирку Камени спавач (1966) инспирисан стећцима. Мирослав Крлежа пуно је писао и тема његових расправа су били богумили, стећци, те се и он трудио да допринесе неким закључцима о овој теми. Аница Савић Ребац је имала једно истраживање где је покушавала да доведе у везу Његоша и богумилство, а о њима је писао и недавно преминули угледни српски академик Владета Јеротић.
Остави коментар