Брак који је условио пропаст Шкотске независности Марија Стјуарт и Лорд Дарнли

Брак који је условио пропаст Шкотске независности Марија Стјуарт и Лорд Дарнли

Аутор:  мср Огњен Карановић, историчар

„Једна жена од духа никад неће одабрати једног таквог момка, који је тако леп, витак и голобрад и више налик на неку жену него на мушкарца“. Претходним речима у поверљивом разговору упућеним Елизабети, сер Мелвил, дипломата краљице Марије, описао је будућег супруга шкотске владарке. Заиста, Хенри Стјуарт, лорд од Дарнлија према својим физичким карaктеристикама веома мало је подсећао на горостасно упадљиве „синове Шкотске“. Изузетно висок и снажно витак, плавокос младић са голобрадим естетски лепо извајаним, готово женским лицем, као да је припадао неком другом свету или етничкој заједници. Постоји значајна вероватноћа да се Марија Стјуарт озбиљно, по први пут у свом младом животу, заљубила у тог голобрадог младића након његовог доласка у Шкотску почетком фебруара 1565. године. Иронијом судбине, ни ова младалачка, али искрено емотивна наклоност, па и еротска љубав „пробуђене жене“, није била ослобођена политичких конотација. Предмет поменуте симпатије, што је веома редак случај у породичним историјама европских владарских кућа, није био нико други него „просац из политичких разлога“, уз то од стране своје мајке лејди Ленокс савршено добро припремљен за наступ пред будућом супругом и шкотским политичким елитама. Иначе, лорд Дарнли није био потпуно непознат краљици Марији. Наиме, пре сусрета у Единбургу 1565. године, већ су имали прилику да се сретну два пута током краљициног боравка у Француској. Први сусрет и својеврсно упознавање будућих супружника одиграо се 1559. године након сахране краља Анрија II, тадашњег Маријиног свекра. Други сусрет десио се пет година пре поменуте романсе, када је Дарнли као петнаестогодишњи дечак и изасланик своје мајке долазио у Француску како би удовици француског краља изразио саучешће. Симпатије према Дарнлију од стране Марије Стјуарт веома брзо прерасле су у искрену импресионираност. Краљицу је посебно чинило радосном чињеница да је напокон стекла равноправног партнера у упражњавњу њених префињених вештина и склоности, попут лова и плеса. Много полемике и недоумица у вези са наглом и узбудљивом наклоношћу краљице Марије према своме просцу, изнедрила је каснија историографија и уметничка литература. За разлику од цитираних, изразито неповољних описа Дарнлија од стране сер Мелвила, краљица је за свог будућег супруга говорила да „…није могуће видети лепшег принца…“, односно окарактерисала га је као „…најпристалијег и најстаситијег дугоњу којег је икад видела“.

Млада девојка, ослобођена од неког нарочитог љубавног искуства, изузмемо ли „детињи брак“ са петнаестогодишњим француским краљем и емотивно „незреле“ брзе авантуре на двору (сетимо се Шастелара), убрзо је код себе препознала „ватрени пехар“ нестрпљиво нагомиланих и снажних емоција и чулстава, које су у незадрживој плими „пробиле све бране и препреке и јурнуле“ према првом озбиљнијем еротском надахнућу у животу. Упркос чињеници да је и поред недовољног искуства у политици поседовала велики таленат за послове државничког карактера, једна од најизразитијих особина Марије Стјуарт било је нестрпљивост, односно импулсивност у свакодневици, а посебно при доношењу важних животних одлука. У јасно израженим склоностима према наглим реакцијама, а у тим наглостима често и непромишљеним, свест Марије Стјуарт и њена најинтимнија схватања о различитим животним питањима била су вечито подложна страховитим обманама. У складу са поменутим, Марија у својој незадрживој симпатији према том лепушкастом младићу није у први мах приметила да се иза добро припремљених и научених дворских манира припадника племства, као и испод естетски примамљивих физичких карактеристика лорда Дарнлија, не крије готово ништа више. Заправо, Хенри Дарнли био је човек веома малих интелектуалних способности и прилично бескрупулозних особина ослобођених свих етичких светоназора. Проћи ће одређено време док краљица не увиди да су његове способности, знања и вештине само унапред научени и „наручени“ спектакли или позoришне представе за једног посетиоца у публици – за њу саму. Дарнли није поседовао оплемењену културу духа нити самоодрживи дух културе. Помало размажена у својој калвинистичкој околини, у прво време краљица види само то да млади принц лепо плеше, с лакоћом се држи на коњу, да има наклоност према музици и фриволним забавама и да уме да изговара духовите опаске. Међутим, то није било виђење само младе краљице. Недуго по доласку у Шкотску, Дарнли је постао радо виђен гост на забавама и у кућама најугледнијх племићких породица, а према извештају уходе краљице Елизабете и њеног посланика Рандолфа, Дарнли је изазивао симпатије својих домаћина и саговорника „због чедне личности“. Спретније него што су његови ментори и родитељи могли и претпоставити савршено је играо улогу просца не само код Марије Стјуарт него и у најужим круговима повереника шкотске владарке. С једне стране склопио је веома блиско пријатељство са Давидом Рицијем (око 1533-1566), новим тајним краљициним секретаром, заправо агентом Свете столице и поузданим папистичким заговорником борбе против реформације. Истовремено, док је својим поступцима код сопствених саговорника и саветника Марије Стјуарт изазивао уверење да се, уосталом као припадник католичке вере, приближавао ставовима прокатоличких политичких снага у земљи, Дарнли је продубљивао већ успостављене контакте са доминантним протестантским угледницима и државним достајанственицима. У циљу јачања поверења најутицајнијих личности шкотске протестантске политике према његовим плановима, недељом би у пратњи регента Мареа одлазио у „кирк“, где би наизглед дубоко религиозно потресен слушао громогласне проповеди Џона Нокса. Затим би у подне проводио угодно време и обедовао са енглеским послаником са којим је према тврдњама присутних често глорификовао личност и способности краљице Елизабете. С друге стране, вечерње сате проводио је у забавама са „четири Марије“ и самом краљицом. Укратко, овај не много интелигентни и заправо веома површни младић, ревносно је спроводио у дело своју добро припремљену улогу и можемо слободно да закључимо да га је управо његова лична површност у тим данима штитила од сваког превременог подозрења.

Опијена љубавним заносом, Марија Стјуарт се већ у фебруару 1565. године препустила чулном уживању и чарима новооткривених осећања према Дарнлију. У почетку веома мали број људи је знао за њихову љубавну везу. Заправо, ни регент Маре, нити чувар државног печата Мејтланд нису били правовремено обавештени о „дешавањима у краљевској ложници“. Тајно испрошена, Марија Стјуарт је уз свесрдну подршку и заштиту Давида Риција, папског повереника, своју љубав чувала далеко од непожељних погледа дворана и остале јавности. Поменуте околности могла је да повери само Рицију, јер је исти дубоко подржавао најављени брак са католичким лордом, као својеврсни залог успеха противреформације у Шкотској. У жељи да не изгуби на времену, са великом сигурношћу можемо да тврдимо да је у марту исте године, уз присутво Риција, један католички свештеник у засебним одајама Холируда склопио брак између краљице Марије и лорда Дарнлија. Пре него што су остали становници замка, Единбурга и Шкотске могли и да наслуте просца у Дарнлију, он је већ увелико био господар њеног живота, а засигурно и тела. Извесно време „matrimonio segreto“, очувало је тајну своје природе. Рицију, главном „оперативном спроводиоцу“ воље шкотске краљице и „католичке странке“, као и самим супружницима било је сасвим јасно да на брак између краљевских католичких рођака, кругови политичких елита Шкотске, а нарочито Елизабета I Тјудор, неће ни мало благонаклоно гледати. Поред свих мера предострожности, брак није остао приватна ствар младенаца. У наредним месецима постало је потпуно очигледно да је између „тајних супружника“, осим платонске емотивне везе присутан и јасан „породично-партнерски однос“ те је и формални брак постао само питање времена. Реакција Маријиних блиских сарадника и рођака на очекивано склапање брака између Дарнлија и краљице, сасвим предвидљиво, била је муњевита и бесно осуђујућа. Маре и Мејтланд, посебно Маријин полубрат, међу првима су пружили отпор идеји брачног повезивања краљевских сродника. Мејтланд је у наведеном извесном чину прозрео могућност угрожавања свог министарског и саветничког положаја при шкотском двору. Свакако и из принципијелних разлога, као протестант изражавао је снажне резерве према целисходности брака са католиком, видевши у тој могућности основу и за угрожавање тешко стеченог, али ипак релативно стабилног мира у Шкотској. Маре је био довољно проницљив да уочи све мане тог гордог младића и међу првима је схватио прикривене амбициозне намере Дарнлија да одмах после венчањa приграби сву краљевску власт за себе. У датим околностима, Маре би имао сасвим сувишан положај у политичким круговима, што његовим личним, а сматрао је и државним и на првом месту конфесионалним интересима Шкотске и њеног етноса, никако није одговарало. Понесен частољубљем, личним и државним интересима, али и извесним страхом од даљих интригантних радњи „…тог италијанског писара и папског агента…“, Маре је покушао да уложи протест код своје сестре, озбиљно је упозоривши на неизбежне сукобе, уколико удајом за католичког лорда остави отворену могућност „прокатоличког преврата“ у држави. Када је видео да његове опомене остају узалудне пркосно је напустио Холируд.

Међутим, ниједна бурна реакција није се могла упоредити са неутешним очајем и бесом Маријине „драге сестре“ енглеске владарке Елизабете I Тјудор. Одмах по сазнању за неугодна дешавања у Шкотској, издала је налог за хапшење леди Маргарет Ленокс, Дарнлијеве мајке коју је затворила у лондонски Тауер, оптуживши је да је била идејни творац целе просидбе с јасном намером да Елизабета буде насамарена. Њено Крунско веће брак између Марије и Дарнлија прогласило је опасним за пријатељство две земље, што је представљало посредну најаву рата. На крају Елизабета је одустала од претњи и покушаја да спречи венчање Марије са Дарнлијем. Не обазирући се на све савете својих пријатеља, саветника и рођака, као ни на претње непријатеља, Марија Стјуарт постала је супруга по други пут у свом животу. Пре свадбеног чина и весеља, Дарнли је био именован за војводу од Роса, а његова будућа супруга свечано је издала проглас према коме Хенрија Стјуарта, лорда од Дарнлија, од времена ступања у брак са владарком Шкотске, сви поданици и „цео свет“ требају сматрати краљем Шкотске и тако га ословљавати. Венчање је у највећој радости обављено 29. јула 1565. године у кућној капели холирудског замка, где је свештеник благословио брак, а након тога звона единбуршких цркава огласила су вест о почетку свадбених свечаности. Последице „сједињавања“ стјуартовских краљевских рођака имале су потресан карактер. На подстицај, материјалну и логистичку подршку од стране Елизабете, Маре је, као предводник групе незадовљних племића, подигао отворену побуну против своје полусестре и суверенке. Након пропасти акције, склонио се код своје заштитнице у Енглеску, која се и јавно оградила од могућности било које умешаности у турбулентне догађаје „код енглеских северних суседа“. Када је изгледало да би Марија Стјуарт могла мирно да ужива у тешко стеченој срећи, њен свет „окренуо се наопако“. Неколико недеља након венчања, Дарнли је почео да показује своју стварну природу карактера. У заносу заљубљености, Марија Стјуарт је различитим прохтевима тог младог гордог човека често и до прекомерности излазила у сусрет, било различитим почастима или вредним поклонима. Дарнли је у веома кратком временском распону добио и највише признање, односно титулу и наслов краља Шкотске, међутим не и саму могућност управљања над државом. Венчањем са суверенком постао је краљ-супруг (king consort), дакле владар, али без владарских компетенција која су и даље била искључиво резервисана за његову супругу.[15]

Давнашњи снови шкотског краља, а посебно његове породице о преузимању престола једног, а можда и оба најзначајнија краљевста британских острва, код тог површног младића створила су утисак да су сви амбициозни планови доживели жељени исход те да више није потребно да са задршком посматра креирање „високе политике“ државних послова, већ да је сада и сам у прилици да са правом суверена у истом неограничено учествује. По природи хировита, а у откровењу до тада невиђених емоција и телесних ужитака, поменутим ставовима у многоме је допринела његова супруга која је Дарнлију омогућила увид у све токове шкотске државне политике указујући му, често, и сувишне почасти и поверење. Као што смо напоменули, дочекавши испуњење својих младалачких маштања, Дарнли је одлучио да у складу са својим незрелим схватањима размаженог дечака, искористи прилику за стицањем неограничених друштвених моћи и материјалних богатстава. Необуздан у жељама, није се више ни мало трудио да прикрије своју осионост и грамзивост, а готово према свим саветницима и сарадницима своје супруге почео је да исказује крајње арогантно и неприкладно понашање. Вероватно то не би било довољно да „уздрма темеље“ брака, ионако склопљеног на основама јаких, али не и садржајних емоција и потреба са краљицине стране, да није у неизмерној бескрупулозности и самој Марији Стјуарт показао своје право лице. У више наврата, пред угледним дворанима и другим сведоцима, краљицу је излагао порузи и непримереним опаскама, при чему је поносна „стјуартовска кћи“ могла да примети, до тада за њу, неуочљиве стране његове личности – површност и безочност. Није много времена прошло, а тај, како ће га супруга у будућности називати „младић воштаног срца“, затражио је неограничену власт над Шкотском, за коју је сматрао да му и по „природном праву“ предности особина владавине мушкараца у односу на суверена права жена, али и према брачним и родбинским односима са краљевском породицом, свакако и припада. Бесни испади, разметање положајима и богатством које је стекао дарежљивошћу своје супруге, опијања и банчења у неприкладним друштвима, али изнад свега ниподаштавање краљице у вези са незаконитим посезањем за врховном влашћу у Шкотској, распршили су сву магију опчињености Марије Стјуарт према свом мужу. Краљица није више била у стању да се опире осећајима стида што је својим првим и најлепшим осећањима раскошно обасула једног притворног незахвалника, али је било и прекасно у том тренутку, као и толико пута у прошлости да се каје због тога што је омаловажавала опомене и савете својих пријатеља и сарадника. Нагла емотивна наклоност прерасла је у исто тако нагло захлађење односа Марије према Дарнлију, што није промакло ни увек опрезним и будним „очима“ страних амбасадора. За свега неколико месеци од потпуне занесености према „лепушкастом дугајлији“, краљицина осећања добила су примесе одвратности према „воштаном незахвалнику“. Можемо да закључимо да је у датом периоду можда и по први пут озбиљније испољена једна значајна црта Маријиног карактера, а то је хировитост. Иако је Марија Стјуарт у одлучним моментима крајње компликованих политичких стања, веома често показивала изузетну одлучност и брзину спровођења намера у дело (што је једна од особина темпераментних, хировитих особа), у питањима која су се односила на њен лични живот и најинтимније побуде, откривала је једну страховиту, а показаће се и погубну црту неразборитости и нерационалности. У наведеним питањима, била је то жена изразитих крајности. У животним феноменима који се не односе на интиму толико значајних личности, остаје велика непознаница колико је опортуно неговање фаталности њихових светоназора. Нисмо сигурни да ли је и краљица Шкота била свесна наведених недоумица.[16]

Страст коју је пре само неколико месеци осећала према Дарнлију нетрагом је нестала. Хладноћа је избијала из сваког њиховог контакта. Временом, поред својих осећања, нежних речи, скупоцених дарова, Дарнлију је почела да ускраћује и остале привилегије које му је некоћ тако великодушно поклањала. Крајње огорчен, Дарнли је ускоро увидео да га више ни не позивају на седнице Државног савета, али и да му ускраћују право да у свом грбу носи краљевска знамења. Почео је својеврсни бојкот његовог присуства на шкотском двору, у тој мери да га ни страни амбасадори, али ни саветници краљице Марије, у првом реду секретар Рицио, више нису ословљавали са насловом „величанство“. До краја те исте године постало је сасвим очигледно да је на шкотском двору дошло до значајних промена. Када је јасно увидела колико је њен муж злоупотребио страст и наклоност своје супруге, заблуда о емотивној везаности код Марије Стјуарт потпуно је избледела. Схватила је да се њена физичка заљубљеност и наклоност према Дарнлију преобратила у незамисливу одбојност, па је и уобичајени свакодневни заједнички живот брачних партнера постао сасвим искључен. Свакако, то је значило и удаљење „краља без круне“ и из краљицине ложнице. Под разним изговорима, сви духовни и телесни контакти краљице са Дарнлијем били су прекинути. Повређена сујета и изневерена будућност владара била је немерљива у поређењу са повређеним егом незрелог мушкарца, ускраћеног у приступу супрузиној спаваоници. Вероватно, наведене околности код Хенрија Дарнлија створиле су неутаживу потребу за личном осветом која се у наредним данима и недељама непрестано увећавала. Од крајње очајних поступака, шкотског краља није могла да одврати ни чињеница да је његова супруга и господарица земље баш у том периоду била у другом стању. Подстицан од непријатељски расположених клановских феудалаца Шкотске, који су у целој мучној породичној ситуацији Стјуартових, поново увидели прилику за афирмисање својих партикуларистичких интереса, Дарнли је највише замерки упућивао на присуство и понашање краљициног тајног секретара Давида Риција. Како су односи између супружника постајали све тежи, Дарнли је постајао све незадовољнији, па је почетком 1566. године био веома лако увучен у један застрашујући план, који ће засвагда запечатити његову судбину крвавим воском, али и одредити ток развоја саме Шкотске у наредним деценијама.

 Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 91.

 Хенри Стјуарт, Лорд од Дарнлија, рођен је 7. децембра 1545. године у замку Њусхем. Био је другорођени син Метјуа, четвртог ерла од Ленокса и лејди Маргарет Даглас, кћерке Маргарете Тјудор (иначе, сестре краља Хенрија VIII) и њеног другог мужа Арчибалда, шестог ерла од Ангуса. Својевремено, Метју од Ленокса, Дарнлијев отац, намеравао је да се ожени Маријом Гиз (мајком Марије Стјуарт). Без обзира што му је француски краљ Франсоа I, поверио на старање Марију Гиз, због опасности изазваних ратом са Енглеском, Ленокс се убрзо предомислио. Услед чињенице да брак са Гизовом није био загарантован, своју лојалност је поверио Хенрију VIII у замену за руку његове нећаке. Изузетно амбициозан, са јасно израженим претензијама према трону Шкотске, ерл од Ленокса уз значајну, па можда и пресудну подршку супруге Маргарет, у судбоносно наслеђе своме сину и наследнику Хенрију убрзо је пренео све своје амбиције и политичке планове. Путем породичног наслеђа које је стекао од стране родитеља, Дарнли је имао прилично јаке родбинске везе са владарским кућама Енглеске и Шкотске, а упорношћу своје мајке стекао је извесне особине изразито амбициозног и у превеликом интензитету ентузијазма амбиција, бескрупулозног човека. Добро осмишљеним плановима родитеља у вези са афирмисањем положаја њихове породице у статусно-политичком погледу у Шкотској и Енглеској, погодовале су и околности изузетно садржајне едукационе припремљености њиховог сина за велике политичке подухвате о којима су одувек сањали. У суштини њихов план је био садржан у неколико веома једноставних поставки. Наиме, након смрти краљице Марије I Тјудор, за коју су још за време њеног живота и владавине основано претпостављали да је нероткиња (према томе није ни могла да преко својих потомака обезбеди наслеђе енглеског престола), родитељи лорда Дарнлија, у жељи да за своје потомство обезбеде енглеску круну, прижељкивали су смрт или „уклањање“ с престола Елизабете Тјудор, полусестре покојне краљице. Временом, поменута жеља је постајала све нереалнија, због чега су преамбициозни и огорчени родитељи своју пажњу усмерели на престо Шкотске, иначе отаџбине Дарнлијевог оца. Узмемо ли у обзир аспирације шкотских Стјуарта и саме Марије према тјудоровском трону Енглеске, потенцијална политичка и материјална „добит“ за лорда и леди Ленокс експоненцијално је увећана. Смрт Марије Тјудор није донела никакве суштинске предности за планове Ленокса, али истовремено ни неостварена могућност преране смрти Елизабете Тјудор. Ленокси су већ почетком 1559. године прижељикавали нову смрт, овог пута супруга Марије Тјудор, краља Франсое II. Према схватањима и интересима племенитих Ленокса, брак са краљицом Шкотске, био је прилика коју њихов син Хенри Дарнли није смео да пропусти, види: Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 29-94. Упореди и: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 38-95. О трагичном животу и смрти „краља Шкотске“ види и следећу литературу: Jean Plaidy, Mary Queen of Scots: the fair devil of Scotland, R. Hale, London 1975, 149-218. i Reginald Henry Mahon, The Tragedy of Kirk O’ Field, The University Press, Cambridge 1930, 157-285.

 Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 92.

Исто

 Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 92-96. Упореди и: Mary, Queen of Scots, France 1548-1561, Scotland 1561-1568, The Final Years 1568-1587, u: Mary, Queen of Scots: Biography, Portraits, Primary Sources <http://englishhistory.net/tudor/relative/maryqosbiography.html> (5. III 2012). и Опроштајно писмо Марије Стјуарт, у: Хрватски повијесни портал, 10. II 2008, <http://povijest.net/sadrzaj/lenta/novi-vijek/europa-17-19st/658-oprostajno-pismo-marije-stuart.html> (18. IV 2012).

 Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 93.

 Остало је забележено да је Дарнли у тим првим месецима свог боравка на шкотском двору проводио много времена у поверљивим разговорима и друштвеним играма које би организовао током дана са Рицијем, док би ноћу спавали у истом кревету, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Reginald Henry Mahon, нав. дело, стр. 41-57.

 Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013). Постоји могућност да је природа „тајног венчања“ или „matrimonio segreto“, имала карактер веридбеног обреда, с обзиром да приликом обављеног чина нису били испуњени сви аспекти церемонијала који су у дато време практиковани приликом склапања брака на основу римокатоличких канонских норми. Наравно, потреба тајности одржавања церемоније и уопште склапања везе у формалном смислу између Дарнлија и Марије, не мења свој карактер, без обзира да ли је у питању био брак или веридба.

 Добро обавештен преко организоване мреже својих доушника у Холируду, Маре је био веома свестан стварних намера секретара Давида Риција и његових блиских односа са Светом столицом у Риму. Основано је сумњао да крајње побуде Рицијеве подршке браку Марије и Дарнлија леже у оркестрираној кампањи папства за успостављањем предреформацијског поретка и католичке превласти у Шкотској, види: Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2012). Упореди и Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 96.

 Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 97.

 Иначе, пословично сталожена у државничким пословима, овог пута изгледало је као да је Елизабета изгубила контролу над емоцијама и нервима. У једном тренутку Марији је отворено понудила склапање брака са Лестером уз могућност наследства енглеског престола, уколико шкотска краљица одустане од венчања са Дарнлијем. Био је то први и можда једини пут да је Елизабета отворено нудила наслеђе престола Енглеске својој вечној ривалки, види: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 26-34.

 У писму упућеном Елизабети јуна 1565. године из Единбурга, Марија је ироничним тоном покушала да објасни свој положај „драгој рођаки“: „…Незадовољство моје добре сестре заиста ми је чудно, јер се овај избор који сада она куди, збио ипак по њеним жељама. Ја сам одбила све стране просце, изабрала сам Енглеза, који вуче лозу краљевске крви оба краљевства, а у Енглеској је први принц…“, види: Alison Weir, нав. дело, str. 37.

 Често виспрена када су у питању репрезентативне церемоније, Марија Стјуарт, на опште изненађење присутних, на сопственом венчању појавила се у погребним хаљинама, истим оним које је носила приликом сахране свог првог мужа краља Француске Франсое II. Наведеним гестом желела је јасно да покаже да она не ступа у нови брак лакомислено, нити да заборавља завет према свом првом супругу. Истовремено, намера јој је била да покаже да својим другим изласком пред венчани олтар не жели да задовољи своје личне наклоности према Дарнлију, већ основне интересе отаџбине и њених поданика. Међутим, када је свадбена миса била окончана, Марија се повукла у своје одаје да би тамо свукла погребне одоре и обукла већ припремљене свечане одевне предмете. У тим тренуцима око холирудског замка већ су се биле окупиле раздрагане скупине становника Единбурга, док су их радосни младенци поздрављали са тераса двора. На велико саблажњавања Џона Нокса, који је додуше управо у том периоду у педесетишестој години живота „прибавио“ себи једну осамнаестогодишњу девојку, као другу жену, али према чијем мишљењу ниједно друго весеље није било допуштено изузимајући његово – четири дана и четири ноћи трајале су бучне свечаности, као да је наступило доба у коме је требало да ишчезне сва суморност и наступи блаженство царства младости, види: Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 75-77.

 Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 100-109.

 О захлађењу односа између супружника сведочи и инцидент који се односио на проблематику у вези са монетарном политиком Шкотске. Надлежни финансијско-фискални органи припремили су за пуштање у оптицај новац који је графичким представама на својим гравурама приказивао лик краљице Марије на насловној страни и лик „Henricus, Reh Scotiae“ на полеђини. Већ припремљени новчани апоен крајем 1565. године био је повучен из оптицаја и модификован на тај начин што је на истом задржан само лик шкотске краљице, види: Alison Weir, Mary Queen of Scots: And The Murder of Lord Darnley, Pimlico, London 2004, 47-59.

David Ricio био је службеник кога је само случајност довела на двор Марије Стјуарт. Приликом посете савојског посланика маркиза Морета Шкотској, у његовој пратњи налазио се тамнопути музичар из Пијемонта који је тада имао двадесетиосам година. Познато је да су песници и музичари били веома радо виђени гости на ренесансном двору Марије Стјуарт. Као и раније, краљица се веома обрадовала што је упознала овог онижег човека, не сасвим јасног породичног порекла и социјалног статуса, али који је с друге стране волео музику и имао чаробне певачке вештине. Замолила је маркиза Морета да његовог музичара препоручи у дворску службу Холируда. Није постајала сумња да је Рицио био агент Свете столице, али изнад свега постао је доследно одан краљици и интересима шкотске државне политике, па је и брзо напредовао у служби. Постао је тајни секретар краљице, заправо њен најближи саветник, упућен у све послове од изузетног државног интереса. Успон његове моћи у Холируду догодио се у периоду фактичког разилажења између спружника Марије и Дарнлија, па је његова саветничка и државничка помоћ постала један од потпорних стубова владавине краљице Шкота. Очекивано, нови статус Давида Риција, изазвао је огромно подозрење и незадовољство готово свих кругова политичких елита калвинистичке Шкотске. Нокс, Мејтланд, раније Маре, и други, сматрали су да је Марија Стјуарт потпала под изузетно штетан утицај агента прокатоличких снага у земљи, чиме је и сама реформација била угрожена. Заправо, они су се плашили да ће њихови друштвени положаји и разне економске бенефиције проистекле из поменутих статуса у многоме изгубити на значају, уколико краљицин темељни, пословима посвећени и одани сарадник настави да води бригу о унутрашњој и спољној политици Краљевства. Дакле, без већих личних контаката и пријатељских веза са главним друштвеним структурама Шкотске у наведеном периоду, Рици је постао мета свих отровних стрела које су противници јаке краљевске власти, а по правилу и екстремни калвинистички прваци упућивали краљици Марији још и пре 1561. године и њеног повратка у отаџбину, види: Стефан Цвајг, нав. дело, стр. 111-113. Упореди и: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2013).

 Caroline Bingham, Darnley: a life of Henry Stuart, Lord Darnley, Consort of Mary Queen of Scots, Constable, London 1995, 102-128.