Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У тексту Представе о другом и другачијем у Ћопићевим делима за децу у оквиру темата (Представе о другом и другачијем у књижевности за децу) са Саветовања 2013. године, ауторка разматра неколико видова Ћопићевог представљања другачијег: најпре, кроз сагледавање слика о национално/етничкој другости, затим кроз сусретање Ћопићевих јунака са оностраном другошћу појединих бића и хронотопа, и најзад кроз разматрање социјалне другости која се ограничава на модел просјака, као особитог „аутсајдера“. Сусрети са другим углавном су производ радознале чежње за новим као путу за бег из чамотиње, а како ауторка наводи, „поистовећивање свог и туђег, огледање једног у другом, одвија се по правилу преко препознавања истоветне невоље и судбине, јада који човека може да снађе без обзира на то што је овај придошли издалека“ (Шаранчић Чутура 2013: 27). Примера ради, Насрадин Хоџа, верујући да нема граница међу људима изговара како нема у човеку ни Влаха ни Турчина, само постоји голема људска беда и невоља. Ћопићево дело на овај начин успева да релативизује предрасуде и Снежана Шаранчић Чутура примећује како је та игра понуђена не због негације њиховог постојања, већ како би се потцртала њихова потенцијално комична страна и стална двостраност. Просторна другост објашњена је на примеру млина поточара из Баште сљезове боје, места између светог и профаног, дневног и ноћног, нашег и њиховог, како би се дошло до закључка да „амбивалентан однос Ћопићевих јунака према оностраном извире из приступа усмене традиције који у свему види два лица, светлу и тамну страну, извор благодети и извор смртне опасности, заштиту и претњу, људско и надљудско“ (Шаранчић Чутура 2013: 29). Сагледавајући однос према просјацима – путницима у целокупном Ћопићевом делу, ауторка уочава како овде изостаје дословност њиховог стереотипног поимања као изопштеника, док је наговештен културолошки код који у просјацима уочава „фрагмент дивинизованог, или метафору поетског“, те манир препознавања драгог у непознатом препознаје као један о најчешћих Ћопићевих ставова, када је реч о поимању другачијег.
Последња два текста Снежане Шаранчић Чутуре о Бранку Ћопићу у часопису Детињство објављена су поводом јубилеја – Раблеовски ехо под Грмечом за стогодишњницу пишчевог рођења 2015. године, а компаративни есеј Више од савременика: Бранко Ћопић – Душан Радовић – Стеван Пешић, запис је поводом годишњица смрти (2024). Трагање за духом Раблеове литерарне визије у књижевности за децу Бранка Ћопића сложен је задатак, а ауторка наводи да све што је препознато као раблеовски ехо у Ћопићевим делима за децу, препознато је само као алузија на гаргантуеловско-пантагруеловску слику света. Такве су, примера ради, песме ругалице, ђачка стихоклепања, стиховане подбадалице (Чекам напад, слутим шибе, све се вртим попут рибе), као део вербалног идентитета Ћопићевих јунака. То су и вашарски повици у Доживљајима мачка Тоше, чудни мамци и прорицања, тј. читава карневалска атмосфера. Ауторка наводи да иако није реч о Паризу, овде можемо распознати сродан однос према „раскалашности лагарије, магији шарлатанства, снази пародије, сугестивности хиперболизације, важности телесног (јела, пића, гозбе, пијанчења) као легитимном делу имагинације и књижевне текстуре“ (Шаранчић Чутура 2015: 63). У овај колоплет спадају и клетве као провокативна поетичка жаока према пуританској представи о идеалном штиву за децу („ђаво те мето на свој ненародни наковањ“, „враг му гњате пребио“, „ђаво је копривама шкакљао“, „ђаво с њом глогове по Козари млатио“, „враг му бабу оседлао“, „пси му браду лизали“, „загрмило у те“, „уболо те јуне“), што су безазлене фиктивне клетве, као одушак неком чуђењу, у којима свакако можемо пронаћи Раблеа. Заклетве, облапорност јунака („Дабогда ратовао с печеним прасетом ако лажем“), гегови и мангуплуци, урнебеслуци, пародијска растакања црквеног језика и жанра, ликови пушача-дојенчета и девојчице-ракијашице, низови распојасаних свештених лица као и каталог нових светаца, релативизација светог и профаног, ауторитета, институција, па и старости – неки су од елемената на чију раблеовску црту детаљним испитивањем указује ауторка, наводећи како се овде ни у ком смислу не подразумева ругалачки вид унижавања, нити је реч о небрижљивости за лепоту приповедања, већ о особеном стилском поступку.
Напослетку, у недавно објављеном тексту о годишњицама смрти (Бранко Ћопић и Душан Радовић 40, Стеван Пешић 30), Ћопић је окарактерисан као:
„по популарности несамерљив са другима, песник истине да све на свету има бар два лица, сав у поништавању граница између усменог и писаног, певања и приповедања, старости и младости, мудрости и наивности, комичног и меланхоличног и свих других, наводно непомирљивих раздвојености, писац који је бранио дечје (и не само дечје) право на лагарију, пустоловину, слободу и побуну и сачувао златни одсјај завичаја, човечности, доброте и детињства у низу дела од којих се најчешће помињу Јежева кућа (1949), Доживљаји мачка Тоше (1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1956), Чаробна шума (1957), Орлови рано лете (1957), Магареће године (1960), Глава у кланцу ноге на вранцу (1969), Башта сљезове боје (1970), Мала моја из Босанске Крупе (1971), Делије на Бихаћу (1975)“ (Шаранчић Чутура 2024: 85)
Есеј о књижевницима чије су стваралачке и приватне везе надишле сапутништво у времену и простору који су за живота делили, Снежана Шаранчић Чутура почиње напоменом да су као песници за децу први пут заједно били у Антологији српског песништва за децу (1984) Душана Радовића, и читаоце упознаје са репертоарима позоришта у периоду кад су њихове представе постављане у исто време, истиче како су као често награђивани писци, делили су тренутке и у свечаном окружењу, да су их спајали и бројни други контексти и поводи: од читанки, лектира, антологија, хрестоматија, преко радија, телевизије и позоришта, до разноврсних књижевних догађаја, сведочанстава шта су једни о другима говорили, лепих речи и препорука, писама и посвета. Овај текст зборник је многоструких преплитања стваралачких путева, али и апологија пријатељству тројице великих писаца.
Као један куриозитет ауторка наводи почетак сарадње између Ћопића и Радовића, који је у годинама које су уследиле на обострано задовољство и радост интензивиран и развијен до граница правог пријатељства:
„Сусрети Бранка Ћопића и Душана Радовића отпочели су првих година по свршетку Другог светског рата у редакцијама Пионира, Пионирских новина и Полетарца, смештених у истом стану и са мање-више истим уредничким тимом и уредницима, Ћопићем и Јеленом Билбијом. Детаљи су познати из Радовићевих сећања: као студент написао је песму за децу и послао је Полетарцу 1947. потписан као Рајка Токић, па нестрпљив да дозна хоће ли од објављивања ишта бити, отишао до редакције и од Билбије сазнао да су се Ћопић и Арсен Диклић, заинтригирани новим песничким именом, спремали да оду на кућну адресу непознате поетесе и упознају је (2006: 14–15). Тако је, у аури анегдоте, Бранко Ћопић – тада с неколико престижних награда у рукама и увелико славан и слављен – овековечен као један од првих књижевника који су подржали Душана Радовића укључивањем међу сараднике пионирске штампе, а неколико месеци касније и међу уреднике“ (Шаранчић Чутура 2024: 87).
Снежана Шаранчић Чутура у тексту о ограничењу методолошких полазишта тумачења Ћопићевог дела за децу наводи како „постоји неколико кључних тачака Ћопићевог поетичког система које су битне и о којима се, баш зато што су битне, доследно пише (детињство, природа, лиризам, патриотизам, хумор). И није спорно што се оне као нека врста окоснице понављају, већ што се запажања и закључци о њима понављају готово дословно“ (Шаранчић Чутура 2008: 95). На примеру неколико текстова који су у распону од 17 година објављени у часопису Детињство сведочимо разноврсности тема које, на првом месту, нуди управо ова ауторка, захватајући у велико и недовољно испитано Ћопићево дело за децу, како би новим истраживањима изнова указала на слојевитост и заводљивост Ћопићевог дела. Њене анализе представљају непроцењив и поуздан водич за све будуће истраживаче Ћопићевог дела, као и извор нових идеја и инспирација за даља проучавања.
ЛИТЕРАТУРА:
Шаранчић Чутура, Снежана (2008). О ограничењима неких методолошких полазишта у тумачењу књижевности за децу – критичка рецепција Ћопићевих дела. Детињство. 2/2008: 93–101.
Шаранчић Чутура, Снежана (2008). Ритам детињства (још једно читање Ћопићевих „Магарећих година“). Детињство. 4/2008: 43–51.
Шаранчић Чутура, Снежана (2013). Представе о другом и другачијем у Ћопићевим делима за децу. Детињство. 1/2013: 25–33
Шаранчић Чутура, Снежана (2015). 100 година од рођења Бранка Ћопића: Раблеовски ехо под Грмечом. Детињство. 4/2015: 61–75.
Шаранчић Чутура, Снежана (2024). Више од савременика: Бранко Ћопић – Душан Радовић – Стеван Пешић (запис поводом годишњица смрти). Детињство. 3/2024: 85–96.
Пешикан Љуштановић, Љиљана (2013). Ново читање Ћопића (приказ књиге Снежане Шаранчић Чутуре Бранко Ћопић – дијалог с традицијом). Детињство. 4/2013: 114–118.
Остави коментар