BRITANSKA VIZIJA BALKANA

Autor: msr. Srđan Graovac, istoričar

„Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi” bio je gord nadimak i svedočanstvo o zenitu slave i moći Britanske imperije. Bilo je to vreme kada se uticaj sa ostrva širio na svim kontinentima i kada je London predstavljao prestonicu dominantne kolonijalne sile, čija snaga se u većoj ili manjoj meri osećala u svim delovima sveta. Izolovanost od ostatka kontinenta, učinila je Britaniju u najvećoj meri zaštićenom od evropskih političkih i vojnih izazova, a snaga njene flote koja je gospodarila svetskim morima, ne samo da joj je garantovala bezbednost, već ju je učinila jednom od najmoćnijih talasokratija u istoriji čovečanstva. Spoljnopolitička doktrina britanskih političkih elita, u skladu sa tim bezbednosnim i političkim okolnostima, bazirala se na održavanju ravnoteže snaga na evropskom tlu. Tačnije, na težnji da se predupredi svaka mogućnost da se na kontinentalnom delu Evrope uspostavi bilo čija hegemonija, jer bi prirodno onaj koji je obezbedio prevlast težio i da ovlada britanskim ostrvima.

Samim tim, ne treba da nas čudi ni ta sintagma kojom se najčešće definiše britanska spoljnopolitička agenda, a to je da za političke elite u Londonu ne postoje večna savezništva, već da su večni samo interesi. Sledstveno tome nije teško zaključiti da se britanska diplomatija držala politike odrešenih ruku i da je savezništva pravila zavisno od pretnje po ravnotežu snaga na Kontinentu. Ukoliko je opasnost dolazila iz Francuske, što je u vreme Napoleona bila realnost, onda je Britanija postajala stožer oko koga su se okupljali svi protivnici francuske hegemonije u Evropi. Zato i ne treba da nas čudi to što je Britanija krajem 18. i početkom 19. veka imala bliske, savezničke, odnose sa Ruskom imperijom, kao i Pruskom i Habzburškom monarhijom, upravo u vreme ekspanzije Napoleonove Francuske. Ukoliko je pak ta opasnost dolazila iz Rusije, što je postala realnost neposredno nakon obračuna sa Napoleonom, zvanični London se nije uzdržavao od dramatičnog zaokreta u svojoj spoljnoj politici i približavanja Parizu, a sa ciljem obuzdavanja narastajuće moći Rusije.

Upravo ta ruska opasnost u najvećoj meri definisala je Britansku spoljnu politiku 19. veka. Uvidevši da je nakon Bečkog kongresa 1815. godine, kojim je stavljena tačka na Napoleonovu ekspanzionističku politiku Francuske, Rusija izrasla u dominantnu kopnenu vojnu silu, kojoj ni jedna evropska zemlja pojedinačno nije mogla da parira, Britanija je postala centar antiruske politike. Mesto odakle se širila rusofobija i iz kog su se plele diplomatske mreže sa ciljem da se zvanični Sankt Peterburg izoluje, a ruska ekspanzija suzbije. Posebno intenzivna borba za uticaj između Rusa i Britanaca vodila se u Srednjoj Aziji. Naime, zvanični London grčevito se borio da uspostavi barijeru kojom bi zaštitio Indiju, dragulj u svojoj imperijalnoj kruni, od širenja ruskog uticaja na tom prostoru. U toj „Velikoj igri” kako se popularno nazivalo rusko – britansko rivalstvo u Srednjoj Aziji, Avganistan i Iran predstavljali su poprišta najintenzivnijeg sukobljavanja i mesta gde su se delile zone uticaja. Isto tako, područje strateškog britansko-ruskog rivalstva bio je i Balkan, što je u najvećoj meri uticalo na ishod rešavanja Istočnog pitanja, odnosno pitanja sudbine Osmanlijske imperije, a sledstveno tome i sudbine balkanskih hrišćana.

Nespremne da isprate najvažnije društvene procese, poput humanizma i renesanse, prosvetiteljstva, Tehnološke revolucije, turske elite pretvorile su svoju zemlju u imperiju začaurenu u 16. veku, momentu njenog najvećeg uspona. Praktično od tada osmanlijska država je u stanju konstantnog opadanja, da bi u 19. stoleću postala tek moneta za potkusurivanje velikih sila, kao i nosilac krajnje ponižavajućeg nadimka, „Bolesnik na Bosforu”. U svojoj želji za izlaskom na topla mora, Rusija je težila likvidaciji turske države i stavljanju pod kontrolu Bosfora i Dardanela, tih strateški važnih moreuza koji predstavljaju jedini put za rusku crnomorsku flotu ka Sredozemlju. Naravno da su takvi ruski planovi upalili sve lampice za uzbunu na Zapadu, a posebno u Londonu. Britanci su i te kako bili svesni da bi prodor Rusije u Sredozemlje ugrozio njihove interese u Severnoj Africi i Južnoj Evropi, tako da su upravo u Osmanlijskom carstvu našli saveznika za politiku obuzdavanja narastajuće moći Rusije. Praktično od tridesetih godina 19. veka Velika Britanija je postala ključni zaštitnik „Bolesnika na Bosforu” i neko ko je u ekonomsko-finansijskom, vojno-političkom i administrativnom smislu aktivno učestvovao u reformisanju te države, sa ciljem ne samo da je stavio pod svoju što čvršću kontrolu, već i da je učini sposobnom da se suprotstavi daljem širenju Rusije na Balkanu.

Sledstveno tome, možemo veoma lako zaključiti da su balkanski hrišćani, pa tako i srpski narod bili žrtve ovakve britanske spoljnopolitičke agende. Zaštita koju su dobili iz Londona, omogućila je Osmanlijama da produže život svoje države, da uspore proces njenog potiskivanja sa Balkanskog poluostrva i da samim tim osiguraju još skoro čitav vek svoje retrogradne vlasti na jugoistoku Evrope. Britanska spoljna politika prema Balkanu postepeno se počela menjati tek od kraja 19. i početka 20. stoleća. Tačnije, od trenutka kada je i vladajućim krugovima u Londonu postalo jasno da njihov dominantan uticaj na Bosforu sve više slabi i to na uštrb jačanja germanskog faktora. Naime, od ujedinjenja Nemačke 1871. godine, što je predstavljalo svojevrsnu atomsku bombu u međunarodnim odnosima tog vremena, britanska spoljnopolitička agenda je morala da se rediguje. Posebno kako je vreme prolazilo i kako je postajalo sve jasnije da ujedinjena Nemačka prerasta u ekonomskog i vojnog džina, nekog čija kopnena vojska postaje superiorna na kontinentu, a industrijska moć dostiže neslućene razmere. Prirodno, ta ubrzana industrijalizacija gurala je Nemačku u pravcu potrage za sirovinama, kojima su već gospodarile velike evropske sile, a posebno „imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi”. Neminovno, takva okolnost Nemačku i Britaniju dovela je u geostrateški klinč, što se manifestovalo i na Balkanu. Nemci su jugoistok Evrope i Osmanlijsko carstvo videli ne samo kao svoje geopolitičko dvorište, već i odskočnu dasku za dalju ekspanziju ka Bliskom istoku.

Snažan uspon Nemačke, neminovno je uticao na izmenu prioriteta britanske spoljne politike, tako da su u prvoj polovini 20. veka tamošnje političke elite napravile novi veliki zaokret. Napustile su svoju, u tom trenutku već tradicionalnu rusofobnu spoljnu politiku, da bi se okrenule strategiji obuzdavanja narastajuće moći Nemačke. Jednostavno rečeno, uspon Nemačke pretio je da poremeti ravnotežu snaga na kontinentu, a britanska diplomatija to nije smela da dozvoli. Sledstveno tome napravila je novi dramatičan obrt u svojoj spoljnopolitičkoj agendi i uspostavila savez sa Francuskom i dojučerašnjim najvećim neprijateljem Rusijom, kako bi suzbila Nemačku. Prvi i Drugi svetski rat došli su upravo kao posledica tih velikih previranja na međunarodnom planu. Naime, ovi najveći sukobi u povesnici čovečanstva, predstavljaju važne istorijske događaje, koji ne samo što su svetu doneli materijalne i ljudske žrtve neslućenih razmera, već su predstavljali i deo procesa urušavanja jednog višepolarnog svetskog poretka na čijem zgarištu su se uzdigli bipolarni međunarodni odnosi. Tačnije, početak Prvog svetskog rata bio je znak urušavanja multipolarnog sveta utemeljenog Bečkim kongresom 1815. godine, da bi nakon Drugog svetskog rata bio uspostavljen međunarodni poredak baziran na dva međusobno suprotstavljena ideološko-politička bloka. Istočni – komunistički blok bio je okupljen oko SSSR-a, a nasuprot njega nalazio se Zapadni – kapitalistički vojno-politički savez zbijen oko SAD. Velika Britanija je u tom periodu Hladnog rata, prestala da bude prvorazredna velika sila. NJena kolonijalna imperija postepeno se osipala, a uloga u međunarodnim odnosima svela se tek na poziciju bliskog i uticajnog saveznika SAD, nespornog hegemona u Zapadnom političkom krugu.

Pad Berlinskog zida, a zatim i raspad SSSR-a, označili su potpuni trijumf NATO-a nad Varšavskim paktom, čime se stvorila nova geopolitička stvarnost. Svet je postao unipolaran, sa SAD kao jedinom dominantnom globalnom silom. Ključnu ulogu u kreiranju politike na Starom kontinentu stratezi u Vašingtonu tada su prepustili svom najbližem evropskom savezniku, nanovo ujedinjenoj Nemačkoj. Britanija, slično kao i Francuska, fokus svoje spoljne politike u tom periodu usmerila je na projekat objedinjavanja Evrope i svoje postkolonijalne prostore, gde je težila da očuva privilegovan politički i ekonomski položaj. Suštinski, Velika Britanija je tada, prihvatajući svoju ulogu u stvaranju zajednice evropskih država, kao instrumenta za vraćanje na velika vrata u međunarodnoj geopolitičkoj areni, prihvatila i svojevrsnu podelu interesnih sfera sa svojim evropskim saveznicima. Balkan je ipak bio prioritet Nemačke, koja za razliku od Britanije i Francuske nije imala svoj postkolonijalni prostor gde je mogla projektovati uticaj. Upravo zato, možemo se složiti da je britanska diplomatija bila manje aktivna na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka, nego što se to moglo očekivati, a posebno u odnosu na Nemačku i SAD.

Međutim, za razliku od Francuske, koja je apsolutno prihvatila ideju EU kao prioritet svoje spoljne politike, odnosno, kao sredstva preko koga će se vratiti na velika vrata u međunarodnu geopolitičku arenu definišući sa drugim evropskim narodima svoje geopolitičke interese, zvanični  London je prema toj ideji ipak zadržao dozu rezerve. Najbolje se to moglo uočiti u snažnoj težnji za očuvanjem svojih ekonomskih i političkih osobenosti. Na primer, Britanija je od onih država koje nisu prihvatile zajedničku valutu, kao ni čvršće povezivanje EU, koje bi tu zajednicu prevashodno ekonomski povezanih zemalja pretvorilo u važan globalni politički i bezbednosni subjekt. Suštinski, evroskepticizam je uvek imao jako uporište na ostrvu, a najbolje se to moglo videti kada je juna 2016. godine Britanija na referendumu glasala za Bregzit. Bio je to pravi politički zemljotres koji je iz temelja uzdrmao EU, ali i pokazao pravo raspoloženje građana Britanije, kojima evrointegracije svakako nisu bile prioritet.

Nakon Bregzita Britanija je morala pokazati da neće biti marginalizovana na međunarodnom geopolitičkom „bojištu”. Ujedinjeno Kraljevstvo ima dugu tradiciju igranja uloge globalne sile na koju su britanske političke elite veoma ponosne. Premijer Boris DŽonson je 2021. godine dosta pompezno najavio svoj plan Globalna Britanija, čija se suština svodi na veliki povratak Gordog Albiona na svetsku političku scenu. DŽonsonov projekat ogleda se u jačanju britanskih vojnih potencijala, pa čak i nuklearnih. Na prvom mestu britanski premijer je mislio na razvoj pomorskih kapaciteta, civilnih i vojnih, uz neophodno snaženje ekonomsko-trgovačkih potencijala. Međutim, očigledno je da su želje DŽonsona i njegovih istomišljenika bile u koliziji sa i više nego skromnim mogućnostima njegove zemlje. Velika Britanija sa svojih tek oko 63 miliona stanovnika i nešto više od skromnih 243 hiljade kilometara kvadratne površine ne može da parira džinovima u međunarodnoj geopolitičkoj areni kao što su SAD, Kina, Indija, pa čak i Rusija. Samim tim, Britancima je neophodna snažna američka zaleđina kako bi ojačali svoje kapacitete i kako bi ponovo igrali značajniju ulogu na svetskim morima. Formiranjem AUKUS-a, vojnog pakta SAD, Australije i Britanije, zvanični London je dobio tu još od Bregzita traženu političku ulogu na globalnom planu. Ujedinjeno Kraljevstvo se suštinski opredelilo da sledi SAD na putu vojnog, političkog i ekonomskog suzbijanja narastajuće moći Kine i to na svim svetskim meridijanima, a posebno na Tihom i Indijskom okeanu, kao i u Južnom kineskom moru.

Što se tiče Balkana i tu je Britanija pokazala želju da igra značajniju ulogu, odnosno da se u punom kapacitetu vrati na prostor na kome je tradicionalno imala dobre pozicije. Poseta tadašnjeg princa Čarlsa i njegove supruge Kamile Zapadnom Balkanu uoči Bregzita, kao da je predstavljala najavu tog povratka. Šta više, Britanija je imenovala Stjuarta Piča, penzionisanog vazduhoplovnog i obaveštajnog oficira, za specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan. Time je te 2021. godine iskazala jasnu nameru da bude prisutnija u našem regionu i da svojim evropskim saveznicima ne prepušta apriori primat. Međutim, kao što ni na globalnom planu Britanija nema kapaciteta da igra značajnu ulogu, već se vezuje za SAD,  tako će i na Balkanu njeno delovanje primarno zavisiti od toga koliko će zvanični London usaglašavati svoju politiku sa zvaničnim Vašingtonom. Amerikanci svakako imaju najjači uticaj na Zapadnom Balkanu, Nemci su ekonomski čvrsto vezali balkanske zemlje za sebe, što koriste i kao sredstvo političkog uticaja, Francuska se sve više ekonomski, ali i vojno angažuje na Balkanu donekle usklađujući svoje delovanje sa saveznicima iz Berlina. Samim tim, za Britaniju nije ostalo previše prostora, sem da pokuša da se nametne Vašingtonu kao neko ko će koordinisati i usmeravati zajedničku politiku na Balkanu. Međutim, tako nešto u velikoj meri zavisi i od same volje Bele kuće, a Trampova administracija je već jednom pokazala da ima nameru da vodi glavnu reč i na Balkanu. Samim tim, za očekivati je da će uticaj Britanije u ovom delu Evrope biti i više nego ograničen. Čak, možemo zaključiti da je taj uticaj Britanije na Balkanu danas samo bleda senka nekadašnje svemoći, isto tako kao što je i današnja Britanija samo bleda senka „imperije u kojoj sunce nikad nije zalazilo”.

IZVORI I LITERATURA

1. Dimić, LJ. (2014). Jugoslavija i Hladni rat: ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita: (1944–1974), Arhipelag, Beograd
2. Milovanović, M. Đ. (2020). Istočno pitanje, CID: Art Press, Beograd
3. Popov, Č. (2010). Građanska Evropa (1770–1914), „Politička istorija Evrope (1815–1871)”, Zavod za udžbenike, Beograd
4. Popov, Č. (2010). Građanska Evropa (1770–1914), „Društvena i politička istorija Evrope (1871–1914)”, Zavod za udžbenike, Beograd
5. Popov, Č. (2008). Istočno pitanje i srpska revolucija:1804–1918, Srpska književna zadruga, Beograd