Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Мировна конференција у Букурешту почела је са радом 30. јула 1913, уз асистенцију посланика шест великих сила. Конференцији је председавао председник румунске владе, Титус Мајореску, који је уједно био и шеф румунске делегације. На челу осталих делегација, изузев Бугарске, налазили су се, такође, председници влада. Конференција је радила у пленарним седницама и у посебним седницама војних делегација. Осим тога, одржани су састанци између појединих делегација и седнице комисија, које су у току рада формиране за поједина питања. На првој пленарној седници конференција је донела одлуку о прекиду непријатељстава за пет дана, почев од 31. јула у 12 часова. Услове примирја израдиле су војне делегације на својој седници и о томе сачиниле записник, који је прикључен протоколу број један. Свака тежа повреда примирја једне стране давала је другој страни право да откаже примирје и да обнови војна дејства. Даљи рад мировне конференције текао је у веома заоштреној атмосфери, у првом реду због мешања великих сила. Још пре почетка преговора о миру аустроугарска дипломатија, уз подршку и помоћ италијанског посланика у Букурешту, покушала је да постигне сепаратан споразум између Румуније и Бугарске. О тим настојањима бечке владе француски посланик у Букурешту Блондел у свом извештају од 31. јула је писао: „Ван сумње је да је гроф Берхтолд наређивао и да и даље наређује аустријском посланику у Букурешту да врши најжешће демарше са циљем да између Румуније и Бугарске дође до зближења које би било уперено против Србије…“ Блондел даље истиче да је на томе радио и италијански посланик у Букурешту, који је неким румунским министрима претио рђавим расположењем Италије у случају да се Румунија одлучно не изјасни у корист бугарских захтева. О томе говори и низ аустроугарских докумената. У инструкцији грофу Сегењу, Берхтолд је подвлачио: „Оно што ми морамо да тражимо од Бугарске јесте: пријатељство са Румунијом и непријатељство са Србијом.“ И бугарска влада је са своје стране упорно радила на томе, па је 22. јула упутила у Беч понуду о склапању савеза између Аустрије, Румуније и Бугарске, молећи бечку владу да до тада на сваки начин задржи Србију, јер, у противном, Бугарској „прети потпун слом“. Пред почетак Букурешке мировне конференције она је направила план „да са Румунијом закључи сепаратни мир, добије одрешене руке према Србији и Грчкој и, уз помоћ Аустро-Угарске, настави рат“. Румунска влада је одбила ове предлоге због оштрих супротности са Бугарском око Добруџе и са Аустро-Угарском око Трансилваније. Тако је Берхтолдов план о стварању новог балканског савеза претрпео неуспех. Тај план у то време није подржала ни немачка влада, јер је сматрала да нови блок у југоисточној Европи треба да сачињавају Румунија, Турска и Грчка.
На почетку свог рада Букурешка конференција је одлучила да о питању разграничења бугарска делегација преговара посебно са румунском, српском, грчком и црногорском делегацијом, а да се на пленарним седницама претресају само спорна питања. Први састанак бугарске и румунске делегације одржан је 31. јула. Бугарска делегација је била врло попустљива, надајући се да ће ипак успети да закључи сепаратни споразум са Румунијом и тиме олакша свој положај према Србији и Грчкој. Међутим, на питање да ли ће Бугарска – када буде потпуно задовољила румунске захтеве – моћи рачунати на њену подршку у дискусији са Србијом и Грчком, румунски делегати су одговорили да ће се залагати за идеје помирљивости и умерености, али да неће ићи даље. И поред тога, на следећим састанцима без тешкоћа су решена скоро сва питања румунско-бугарског разграничења, јер је Бугарска била принуђена да прими румунске територијалне захтеве у целини. Према протоколу споразума број 5, који је усвојен 4. августа, нова румунско-бугарска граница имала је поћи од Дунава, узводно од Тутракана, и изаћи на Црно море, јужно од Екрена. Бугарска се обавезала да ће порушити постојећа фортификацијска утврђења у области Рушчука и Шумле, као и она која се налазе између ових места и у зони од двадесет километара око Балчика, и да неће подизати нова. Саопштавајући овај споразум на пленарној седници мировне конференције, Мајореску је посебно нагласио да се не ради о одвојеном споразуму између Бугарске и Румуније, већ о једном делу рада конференције. Осим тога, румунска влада је званично изјавила да неће пристати на ратификовање бугарско-румунског споразума пре него што се постигне споразум између Бугарске, с једне, и Србије, Грчке и Црне Горе, с друге стране. На следећој седници одржаној 5. августа по подне, прочитана је нота коју је амерички посланик у Букурешту, Џексон, упутио мировној конференцији, која гласи: „Влада Сједињених Америчких Држава жели ставити до знања да би у свакој конвенцији која би била закључена у Букурешту са задовољством видела одредбу о пуној грађанској и верској слободи становника сваке области која би попала под суверенитет ма које од пет сила или која би прешла из јурисдикције једне под јурисдикцију друге силе.“ После тога је председник конференције Мајореску изјавио да сматра да делегати једнодушно, стварно и правно, признају принцип који је истакнут у ноти Сједињених Америчких Држава, додајући да је он уверен „да ће становници сваке новозадобијене области уживати, без разлике вере, потпуну грађанску и верску слободу као и сви остали становници државе“. Ова изјава је, међутим, прихваћена само декларативно, јер су се делегати сложили са предлогом председника грчке владе Венизелоса да је њено уношење у мировни уговор излишно.
Највеће тешкоће у раду конференције задавала је подела Македоније између Бугарске, Србије и Грчке. Већ на првој седници појавила су се, у вези с тим, два пројекта – руски и аустроугарски. Руска влада је настојала да се између бивших савезника закључи такав мир који не би потпуно затворио врата евентуалној обнови Балканског савеза, па је предложила да српско-бугарска граница буде повучена вододелницом Струме и Вардара, с тим да Штип припадне Србији, а Струмица и Кочани Бугарској. У рејону Ђевђелије налазила би се тромеђа између Србије, Бугарске и Грчке. Грчко-бугарска граница ишла би од Ђевђелије на исток, кроз долину Струме до Драме, остављајући Драму и Серез Грчкој. Од Драме до Егејског мора границу би одредиле велике силе. Тежећи да Бугарску дефинитивно веже за аустро-немачки блок, Аустро-Угарска је предложила да српско-бугарска граница иде Вардаром тако да десна обала припадне Србији, а лева, са целом долином Брегалнице, Штипом и Кочанима – Бугарској. Грчко-бугарска граница требало је да буде тако повучена да доњи ток Струме и морска обала од Кавале до Еноса припадну Бугарској.
Српска делегација је у почетку тражила да нова граница између Србије и Бугарске буде повучена током реке Струме, почев од Горње Џумаје, па низводно све до испод Рупелске клисуре, али је убрзо напустила тај максимални захтев и тражила да граница иде вододелницом Струме и Вардара, пресеца Струмицу између села Драчева и Канарева (источно од вароши Струмице), прелази преко гребена Беласице и одатле продужава на Дојранско језеро и даље ка Ђевђелији. Спорна питања на старој српско-бугарској граници решила би се посебним споразумом између српске и бугарске делегације. У образложењу тог захтева истакнуто је да српска влада тражи горњи ток Струмице ради заштите железничке пруге Скопље – Солун, скраћење граничне линије и спречавање упада комитских чета на српску територију. Бугарска влада је оценила и тај захтев као претеран, истичући да не би требало између Србије и Бугарске створити нов „Елзас“ и упорно тражећи Струмицу, Радовиште, Штип и Кочане. У томе је имала енергичну подршку аустроугарског посланика у Букурешту Фирстенберга, који је упозорио српску делегацију да аустроугарска влада неће допустити да Кочани, Штип, Радовиште и Струмица припадну Србији, и да ће тражити ревизију уговора „јер вређају њене политичке интересе“. У исто време, румунски дипломатски представници ставили су до знања српским делегатима да неће подржати њихове захтеве на Струмицу и Радовиште, скрећући им пажњу да ће се аустроугарском захтеву за ревизију уговора сигурно придружити Италија и Русија.
Плашећи се интервенције великих сила, српска делегација се, 3. августа, обратила влади с питањем да ли, ради избегавања ревизије уговора од стране великих сила, може пристати на компромисан предлог, према коме би граница између Србије и Бугарске ишла тачно вододелницом између Вардара и Струме. Делегација је у исто време упозорила владу да су изгледи на добијање ратне одштете врло рђави. Иако је министарски савет истога дана једногласно пристао на тај компромис, Пашић је тек петог августа саопштио бугарској делегацији да Србија пристаје да струмичка долина са вароши Струмицом припадне Бугарској. Пре него је пристала да Штип и Кочани припадну Србији, бугарска влада је тражила савет од Аустро-Угарске да ли треба без резерве да потпише споразум, или, пак, да у вези са Штипом и Кочанима учини неке ограде. Мада одговор није био много охрабрујући, бугарска влада је 6. августа пристала на споразум, рачунајући да ће, ипак, доћи до ревизије уговора. Према записнику војних делегата, приложеном протоколу број 9 Букурешке конференције, нова српско-бугарска гранична линија полази од врха Патарице и „иде старом турско-бугарском границом и вододелницом између Вардара и Струме, изузимајући горњи део струмичке долине који ће остати на српској територији, излази на планину Беласицу где се спаја са грчко-бугарском границом“. Трасу нове границе имала је да одреди једна мешовита српско-бугарска комисија најдаље за 15 дана после потписивања уговора.
Дискусија о спорним питањима на старој српско-бугарској граници вођена је до 9. августа, када је постигнута сагласност да та питања реши мешовита српско-бугарска комисија. Обе стране су се обавезале да у року од три године најкасније обележе целу граничну линију. Уколико у комисији дође до неспоразума, договорено је да се прибегне арбитражи једног вештака кога би одредила белгијска, швајцарска или холандска влада. Што се тиче двовласничких имања, обе стране су се обавезале да приступе експропријацији тих имања, свака на својој страни, путем претходне и праведне накнаде која ће се утврдити законским поступком. Договорено је, такође, да се на оном делу Тимока који означава границу између Србије и Бугарске поруше све воденице у року од три године, и да се убудуће на том делу реке не подижу никакве инсталације. Текст споразума је прочитан на пленарној седници 9. августа. На основу њега формулисана је 4. тачка уговора о миру. Много веће тешкоће задавало је грчко-бугарско разграничење. Грчка влада је настојала да Бугарску, што је могуће више, одсече од Егејског мора, па је тражила да гранична линија иде од планине Беласице на исток, северно од Сереза, Драме, Ксантиа, до Макри на Егејском мору. Према том предлогу, Бугарска би добила морску обалу од Макри до Еноса, у дужини од свега 40 километара. Пошто се упознао са грчким захтевима, шеф бугарске делегације Тончев је затражио од председника Букурешке конференције Мајореска да се питање луке Кавале, око које су поведене најжучније дискусије, преда на разматрање великим силама, јер би, наводно, уколико ова лука не припадне Бугарској, врата за оружане сукобе остала отворена.
Тражећи компромисно решење, Мајореску је замолио велике силе за одобрење да на пленарној седници конференције поднесе предлог према коме би, мировним уговором, Кавала била додељена Бугарској или Грчкој, али би у завршни протокол била унета одредба да ће ова одлука бити коначна тек пошто је одобре велике силе. Међутим, и Бугарска и Грчка су тражиле подршку великих сила за трајно добијање Кавале. У томе циљу бугарска влада је, преко аустро-угарског посланика Тарновског, предложила Аустро-Угарској и Немачкој да се у Кавали ако припадне Бугарској, изгради војнопоморска база, која би служила аустро-немачком блоку у евентуалном европском рату. Пошто је Француска била врло категорично против уступања Кавале Бугарској, краљ Фердинанд је упутио личну поруку председнику Француске, Поенкареу, у којој се каже да би, у случају да Кавала припадне Грчкој, Бугарској биле одузете и последње могућности да осигура миран развитак; да се тим захтевом – после свих жртава које је Бугарска поднела – тражи од ње да уступи оно што она не може да уступи; да би се, одузимањем Кавале од Бугарске, мир на Балкану поставио на веома слабу основу и ризиковао почетак једног очајничког рата, са свим његовим ужасима. Порука се завршава речима: „Ја Вас, господине Председниче, у име човечности и правде, молим да подржите Бугарску у Букурешту по питању Кавале.“ Бугарски захтев за Кавалу подржале су Аустро-Угарска, Русија и Италија, разуме се, из сасвим супротних разлога. Аустро-Угарска је настојала да политиком пријатељства и заштите још чвршће веже Бугарску за Тројни савез, па је тражила да она добије целу територију Македоније на десној обали Вардара и луку Кавалу. Уступање Кавале Грчкој – истицао је Берхтолд – могуће је само под условом да Бугарска добије компензацију у унутрашњост Македоније – отприлике Битољ. Стога је аустроугарска влада, још 4. августа, саопштила председнику Букурешке конференције Мајореску до она, ма каква била одлука Букурешке конференције о Кавали, задржава себи право да ову одлуку подвргне ревизији пошто она припада склопу питања која треба преиспитати. Русија је тежила да Бугарска изађе из рата са што мање губитака, да би је на тај начин истргла испод утицаја Аустро-Угарске и поновно привукла на страну Антанте. За разлику од Аустро-Угарске, Русија је настојала да Бугарску задовољи на рачун Турске и Грчке. Њој се није допадала грчка експанзија на Егејском мору, која је личила на покушаје обнављања некадашње византијске империје на Медитерану. Због тога се залагала да Бугарска добије целу егејску област до доње Струме закључно и супротстављала се грчким претензијама на Кавалу и Драму. У исто време, саветовала је Србију да умери своје захтеве и да у том смислу утиче и на Грчку. Због оштрих супротности са Грчком око јужне Албаније и острва у Егејском мору, Италија је и у питању Кавале заузела антигрчки став.
Као што су Аустро-Угарска и Русија, тежећи супротним циљевима, подржале бугарске захтеве на луку Кавалу, Немачка и Француска, такође из потпуно супротних разлога, залагале су се да Кавала припадне Грчкој. Немачка се плашила да ће се, штитећи Бугарску, замерити Турској и коначно одгурнути од себе Румунију. Поред тога, немачки двор из породичних, а дипломатија из политичких разлога, нису желели да се замерају Грчкој. Немачка дипломатија је, наиме, радила на зближењу Румуније, Грчке и Турске, тј. на привлачењу Грчке на страну Тројног савеза, па је подржала скоро све њене захтеве. Да би осујетила тај немачки маневар и ојачану Грчку супротставила растућем утицају Италије у источном Средоземљу, Француска је упорно продужавала грчке захтеве у погледу Кавале. На молбу краља Фердинанда да Француска подржи бугарске захтеве у погледу Кавале, Поенкаре је лаконски одговорио: „Хитам да потврдим Вашем Величанству пријем телеграма који ћу обавезно саопштити влади републике.“ У исто време, да би сачувала Кавалу за Грчку, француска влада се енергично изјаснила против идеје о ревизији Букурешког мира и у том смислу дала категорична упутства својим представницима. Енглеска је у почетку била наклоњена Бугарској, али је доцније од тога одустала.
Кавала је на крају припала Грчкој. Према записнику грчке и бугарске војне делегације од 7. августа, приложеном протоколу број 9 Букурешке конференције, нова граница између Бугарске и Грчке имала је поћи од нове српско-бугарске границе на гребену Беласице и изаћи на ушће реке Месте у Егејско Море. Три дана раније аустроугарска влада је изјавила да задржава за себе право на преиспитивање одлуке Букурешке конференције о Кавали. Њој се, 6. августа, придружила и руска влада изјавом да задржава себи слободу да са осталим силама подвргне ревизији одлуке које мировна конференција у Букурешту буде донела. Тек после тих саопштења бугарски делегати су примили услове мира, изјавивши да су то учинили у жељи да послушају савет Европе и у нади да ће она учинити све што је потребно да би се Бугарској дала могућност да побољша свој положај сразмерно жртвама које је поднела и потребама њеног економског и националног развитка. Иако Црна Гора није имала никаквих територијалних спорова са Бугарском, њена делегација је врло активно радила на усаглашавању ставова око српско-бугарског и бугарско-грчког разграничења. Своје захтеве црногорска делегација је изнела у изјави, коју је, 6. августа, на пленарној седници Букурешке конференције, прочитао Јован Матановић. У овој изјави се, поред осталог, истиче да је Црна Гора кроз векове постојала као самостална држава, али да није имала територијалну ни материјалну основу за бржи друштвено-економски развитак; да је ушла у Први балкански рат са 40 хиљада бораца 10 дана пре осталих савезника и да је у току рата везала за себе 80 хиљада непријатељевих војника, изгубивши при томе 14.000 људи (мртвих и рањених), што износи 33 одсто целокупног састава Црногорске војске; да је Црногорском народу, у тренутку када се надао да ће, по успешном завршетку рата са Турском, његови оправдани захтеви бити задовољени, наметнут нови рат у коме је поднео велике људске жртве и да му управо та чињеница даје право да тражи ново територијално повећање, које је толико потребно његовом независном опстанку; да Црна Гора може добити повећање само од дела оне области која ће припасти Србији и да, ради тога, моли конференцију, да то озбиљно узме у обзир. Букурешка мировна конференција расправљала је и решила питања која се односе на демобилизацију бугарске војске и њено свођење на мирнодопски ниво; право реквизиције и коришћења железничког саобраћаја од стране савезничких трупа на окупираној територији Бугарске; размену заробљеника и накнаду трошкова око његовог издржавања, начин ратификације уговора о миру. Осим тога, мировна конференција је разматрала и захтев Србије и Грчке за накнаду штете учињене недужном становништву у току рата, као и питање школских и верских слобода за становништво присаједињених области, али ова питања, будући да о њима није постигнута сагласност, нису ушла у Букурешки мировни уговор. Незадовољна ставом конференције према захтеву Србије за ратну одштету, српска делегација је, на пленарној седници 9. августа, дала следећу изјаву: „Предлажући накнаду штете учињене, противном међународном праву невиним жртвама рата, нарочито на старој српској територији, ми смо се руководили идејом човечности и правице. Ми дубоко жалимо што наши предлози нису наишли на повољан пријем и задржавамо себи право да се, по овој ствари, обратимо Хашком међународном суду“.
Деветог августа Букурешка конференција је, на својој пленарној седници, усвојила текст уговора о миру, којим је извршена коначна подела територије ослобођене од Турака у Првом балкакском рату (Македонија, Косово и Метохија, Васојевићи, Санџак, Тракија и северни Епир). Србија је добила Вардарску Македонију, Косово, део Метохије и део Санџака; повећана је за 39.000 квадратних километара и 1.290.000 становника. Црна Гора је добила Васојевиће, већи део Метохије и део Санџака; повећала се за око 7.000 квадратних километара и око 260.000 становника. Грчка је добила северни Епир, јужну Македонију, део западне Тракије, Халкидијско полуострво са Солуном и низ острва у Егејском мору; повећала се за 51.300 квадратних километара и 1.624.000 становника. Бугарска је добила Пиринску Македонију, Струмицу са околином и део западне и источне Тракије; повећала се за 21.000 квадратних километара и око 600.000 становника. Излаз на Егејско море је добила од ушћа Марице до ушћа Месте, са главним пристаништем Дедеагачом. Румунија је добила јужну Добруџу, тј. повећала се око 800 квадратних километара и 303.000 становника. Букурешка конференција није одредила границе нове албанске државе, јер је то питање било у надлежности шест великих сила. Сутрадан после потписивања Букурешког мира, тј. 11. августа 1913. године, Конференција амбасадора у Лондону је, после бесконачних спорова и интрига, одредила основни правац албанске границе и основала две комисије, које су имале задатак да на терену обележе граничну линију. Спор око граница Албаније сада је пренет под шаторе међународних комисија у албанским планинама. Представници Тројног савеза су настојали да Албанија буде што је могуће већа, а представници Антанте – што је могуће мања. Осим тога, будући да су Албанију сматрали својом утицајном сфером, између представника Аустро-Угарске и Италије су свакодневно избијали сукоби. Због тога је граница Албаније одређена тек у децембру 1913. године. Нова албанска држава имала је око 28.000 квадратних километара и 800.000 становника. Споразум о разграничењу између Србије и Црне Горе, који је начелно постигнут уочи Другог балканског рата, потписан је тек 30. октобра 1913. године. У 2. члану тог споразума обе стране су се обавезале да се, у случају неспоразума, обрате царској руској влади с молбом да одреди једног свог вишег официра да пресуди спор, с тим да његова одлука буде коначна и обавезна за обе стране.
Пошто Турској није било одобрено да учествује на конференцији у Букурешту, остало је да свака балканска држава посебно закључи мир са Турском. То је дало нове могућности великим силама да се мешају у односе међу балканским државама. Антанта је настојала да Балкански савез, који се дефинитивно распао, замени новом групацијом коју би сачињавале Србија, Црна Гора, Грчка и Румунија. Тројни савез је, међутим, улагао даље напоре ради одвајања Грчке и Румуније од Србије и њиховог зближавања са Бугарском и Турском. Под његовим покровитељством вођени су, септембра 1913, бугарско-турски преговори у Цариграду. Пошто Немачка није желела да се турско-бугарско зближење оствари на рачун Грчке, цех је опет платила Бугарска, која је морала да уступи Турској Једренску Тракију, изузев свиленградског, царевог (сада мичуринског) и малотроновског краја. Бугарска и турска влада показале су спремност да се на реваншистичкој платформи не само измире већ и да закључе међусобан савез. Мада се Немачка томе противила због бојазни да се тај савез може окренути против Грчке и тако покварити све њене планове о привлачењу Грчке на страну Тројног савеза, није искључена могућност да је том приликом закључен тајни уговор између Бугарске и Турске. На то упућује закључак аустроугарског министарског савета од 3. октобра 1913. године да су турско-бугарски преговори решили сва територијална питања и довели до тесне сарадње између ових држава, што би у наредним годинама могло имати велики значај. Мировни уговор између Грчке и Турске закључен је у Атини, 14. новембра 1913, а између Србије и Турске 14. марта 1914. године у Цариграду.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
„Балкански ратови 1821—1913.”. Велика енциклопедија историје (на језику: (језик: српски)). Нови Сад: Змај. 2004.
Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
Јагодић, Милош (2015). „Процена демографских губитака Срба у периоду 1910-1921” (PDF). Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 07. 2017.
Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111.
Митровић, Јеремија Д., ур. (1971). Добровољци у ратовима 1912-1918: Доживљаји и сећања. 1. Београд: Удружење добровољаца 1912-1918.
ПРИПРЕМИО
Мср Огњен Карановић, историчар
Остави коментар