Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Узимајући у обзир чињеницу да се покрет цара Јована Ненада распламсао на тлу Угарске, и да је узнемирио духове на читавом угарском простору, сасвим је природно да је Црни Човек оставио трага и у мађарској књижевности. Разлика у односу на српске/југословенске ауторе јесте што је мађарских дела далеко мање, али су се Јованом Ненадом бавила нека од највећих и најпознатијих имена мађарске књижевности и културе. У српском случају, са изузетком Младена Маркова, не може се говорити увек о личностима огромног формата.
Мор Јокаи је свакако један од најзначајнијих мађарских писаца уопште. Живео је од 1825. до 1904. године, био пријатељ Петефија и сарадник Лајоша Кошута, а један је од најплоднијих мађарских аутора. Превођен је на многе језике, а већ од 60-их година XIX века и на српски језик. Први је почасни грађанин Великог Бечкерека, али и први мађарски писац који у књижевности портретише лик цара Јована Ненада.
У свом делу Magyar nemzet története regényes rajzokban обухвата период од досељавања Мађара у Панонску низију и Карпатску долину па све до пропасти и гушења мађарског револуционарног покрета из 1848/1849. године. Ово је збирка есеја и кратких прича из угарске историје, па је ту своје место нашао и Црни Човек. Јокаи је о цару Јовану Ненаду написао једну кратку причу под називом A fekete cár која је део шире приповести о последњим данима средњовековне Угарске и периоду након Мохача. За Јокаија Црни цар је син чобанина који чува козе (kecskepásztor fia), као и сремски Србин. И Јокаи је преузео податак о црној линији, која се протезала по телу Јована Ненада, због чега су и звали наводно Црним Човеком, али додајући да је то последица удара муње. Писао је да је Јован Ненад човек снаге као Самсон, те да је природно да су му притицали као пророку и чаробњаку. Јокаи у својој приповести о Црном Човеку пише како је владао у Суботици, те како му је краљ Јован Запоља дао да влада Банатом и Бачком. Потом је Јован Ненад позвао Србе који су живели под Турцима на другу страну, где је текло мед и млеко, и где је била права слобода. Народ се насељавао по бачким и банатским селима и тако се мађарски народ, кад се вратио у своја села, у њима затекао насељене странце. Када пише о овим догађајима, Јокаи цитира и Ђорђа Сремца и наводни разговор Јована Ненада са угарским феудалцима где Јован Ненад каже како су ту земљу добили од моћнога. Надаље, мађарски писац наводи како се Јован Ненад као црни цар прогласио царем Бачке и Баната и описује његов двор и функционере на њему. У овој књижевној приповести Јокаи одлази и корак даље и наводи да је Јован Ненад чак ковао и новац са својим ликом. Потом, пише даље Мор Јокаи, српски деспот у Угарској – Радич Божић, предложио је Запољи да Јована Ненада пошаље противкраљу Нандору за врат. Али је овај Нандор био способнији и приволео Јована Ненада на своју страну. Овде Јокаи чак каже да је Јован Ненад био трећи краљ Угарске у том тренутку. Мађарски писац потом описује, у врло трагичном тону, пораз трупа ердељског војводе Петра Перењија од војске Јована Ненада, поредећи катастрофу са Мохачем, у духу неких савремених средњовековних извора. Али, на срећу, још је у некима било старог витештва, каже овај велики мађарски писац, те је угарски великаш Имре Цибак ипак победио Јована Ненада. Потом, пише даље о крају цара Јована Ненада, уз опаску да га народ Сегедина, у који се склонио, заправо никад није волео. Затим у овој причи читамо како га је тешко ранио Себастијан Вид, описујући и куће у које су се скрили војници Црног Човека. Оно чиме закључује причу јесте погибија цара Јована Ненада, коју погрешно убикује у Хоргош, иако се она десила у селу Торњошу, у близини данашње Сенте. На крају, опет зацело вођен Ђорђем Сремцем, описује прославу смрти Црног Човека на двору угарског краља Јована Запоље у Будиму.
Иако је очигледно добро познавао историјске изворе, из Јокаијевог кратког осврта на црног цара избијају неке мађарске типичне предрасуде о цару Јовану Ненаду, а приметан је и утицај духа који је по овом питању преовладавао у тадашњој мађарској историографији у вези са пореклом Црног Човека и насељавањем Срба у Бачку и друге делове Угарске. Целокупан однос према српском политичком фактору јесте нешто што овде провејава, иако се Јокаију мора одати признање на познавању грађе из времена цара Јована Ненада.
Следећа, о којој ћемо рећи пар реченица, јесте једна веома занимљива мађарска списатељица међуратне епохе. Ирена Гулачи је рођена у околини Сегедина 9. септембра 1894. године, а погинула је приликом совјетске опсаде Будимпеште 2. јануара 1945. године. Са 16 година се удала, а са 18, по избијању Првог светског рата се преселила у Велики Варадин. Ту је почела да пише и постала је током и за време Великог рата, као и у годинама непосредно након њега сарадница низа мађарских књижевних и културних часописа. Након рата живела је и стварала у Ердељу који је тада постао део Румуније. Свој најважнији роман, значајан и за рецепцију цара Јована Ненада у мађарској књижевности, Fekete vőlegények, настало је у тешким околностима. Муж јој је био смртно болестан, те се морала издржавати од писања. Удовица је постала 1927. године, једно време је живела и даље у Великом Варадину, потом Клужу, да би се коначно преселила у Мађарску, пошто није могла да поднесе да су ердељски градови сада део Румуније. Наставила је у Мађарској да буде књижевно врло активна, capaђујући са угледним мађарским листовима. Као што је већ речено, Ирен Гулачи је страдала у током совјетске опсаде Будимпеште, а оставила је значајан траг у мађарској култури и књижевности између два светска рата.
Fekete vőlegények (Црне младожење у слободном преводу) је роман чији је главни јунак заправо Имре Цибак, али и сам Ердељ. Свој роман је ставила у контекст владавине краљева Владислава и Лајоша II Јагелонца, односно краља Јована Запоље. Одмах треба напоменути да је Јован Ненад само једна епизода која у овом волуминозном делу заузима свега двадесетак страница. Ирен Гулачи је за свој роман користила и низ историјских извора као и литературу које је уредно пописала на крају.
Изузетно негативан тон којим је цар Јован Ненад приказан у овом роману може се осликати и тиме што је чак назван мајмуном у дијалозима јунакиња и јунака овог романа. Њему се подсмевају сви на двору када каже да је пророк, те Гулачијева приказује његов бес када оде, после представљања на двору у Сепешу. Када се појавио следећи пут у књизи, Јован (Ненад) није више био младић. Запоља га се испрва није сетио, али други ликови у роману који су се затекли уз краља јесу, наравно подругљиво и са подсмехом. Гулачијева даље пише како је Јован Црни имао логор око Липове, да је прогласио рат против пагана и да га Срби гледају као свеца. Запоља тада рече како му је Јован био са десеторицом слуга и заклео му се на верност, али да је та војска у међувремену нарасла на 15.000 људи те пита саветнике и дворјане шта да чини сада. Када Јован Ненад ступа пред краља Јована називају га тамишким војводом. Даљи разговор који Ирен Гулачи приказује се доста ослања на савремено казивање Ђорђа Сремца. То је, наравно стилски измењено, приказан разговор Јована Ненада и Запоље у вези са тим зашто трупе Црног Човека пљачкају народ и како Ивану треба новац. Описује се и сукоб са Валентином Тереком, који је пун индигнације за Јована Ненада.
У роману Fekete vőlegények преплићу се историја и фикција. Ауторка зна да је краљица-удова Марија Јована Ненада назвала у једном документу Le Noir и зна приближну хронологију догађаја у вези са запоседањем и губљењем Суботице. Описује и поклоне које је цар Јован Ненад добио од хабзбуршкога претендента (она пише како је поклоне разделио дворјанима и војницима), као и прелазак на Фердинандову страну јер ће он, тобоже, истерати пагане са лица земље. Ауторка Fekete vőlegények каже и како је Фердинанд аплаудирао успесима Јована Ненада. Међутим, она пише даље да је ово било превише јер је предводник банде једноставно детронизовао краља (мислећи на Запољу). Због тога, Јован Ненад је побеђен, и потом је побегао у Сегедин где му се приближио крај који такође ова мађарска ауторка описује.
Осим њеног романа, постоји и један који врло позитивно описује Јована Ненада. Аутор овог романа је извесно био словенског порекла, а упамћен је као угледни локални културни радник града Сексарда. У питању је Иван Ордаш, правим именом Иван Михаилович који је рођен у Будимпешти 5. јуна 1928. године, а 60-их година ХХ века се преселио у Сексард. Почео је свој животни пут као баштован, али је постао новинар, романописац и књижевник. Од 1969. године, па све до пензионисања 1984. године, био је сарадник, а од 1980. године и уредник часописа Tolna Megyei Népújság који излази у Сексарду. Осим новинарства бавио се и лепом књижевношћу, писао је и дечје романе, а оставио је иза себе и низ историјских романа. Бавио се и превођењем, писањем поезије, као и књижевном критиком. Историјске романе Иван Ордаш је почео да пише 1971. године, и први роман му је о генералу Јаношу Дамјаничу. Писао је романе и о Павлу Томорију, царици Марији Терезији, затим Андрашу Хадику, итд. За ову тему је најважнији Ордашев историјски роман за децу и омладину из 1974. године, насловљен Црни цар, односно у оригиналу A fekete cár.
Овај роман Ивана Ордаша је једино литерарно дело у целини посвећено цару Јовану Ненаду у мађарској књижевности. Ордашево дело представља историјски роман у коме се вешто мешају и преплићу историјске чињенице и фиктивни ликови. Свако поглавље је украшено и занимљивим цртежима Шандора Бенкеа, којима је настојао младим читаоцима приближити време цара Јована Ненада. Занимљивост је да свака од четрнаест глава Ордашевог романа започиње цитатом из неког савременог историјског извора, било да је у питању у највећем броју случајева Ђорђе Сремац, чији се цитати наводе на почетку 12 од 14 поглавља, било да се ради о писмима Павла Томорија, која се цитирају на почетку прва два поглавља овог романа. Цара Јована Ненада Иван Ордаш портретише као тамног, црног човека широких рамена у одећи без рукава који ретко проговори једну-две речи. Имао је орловски нос и бркове у облику гавранових крила. И Ордаш спомиње чувену црну линију која би могла бити од удара грома. Наводи у даљем опису и да су га понекад звали Ненад Црнојевић, али да су га сви звали Црни Човек, и да је код Запоље дошао са 12 људи, Срба, Мађара и других народа. Ни они сами, како Ордаш пише, нису знали ко је из које нације дошао. Када касније разговара са Ђорђем Сремцем, Запоља га назива својим бившим коњушарем који је постао војсковођа.
Наравно, овај роман, писан превасходно за децу и омладину препун је фиктивних ликова. Иван Ордаш увео је и доста женских ликова, међу којима истичемо Барбару и Даницу, обе које наводно раде у кухињи Јована Запоље. По њима двема се зове и једно кратко поглавље у овом роману, а Даница је најбитнији женски лик јер је постала жена цара Јована Ненада. Истицање релативно ниског порекла неких ликова у роману треба тумачити и доминантном марксистичком идеологијом које је посебно била јака у Мађарској. Доста се описују борбе против суботичког феудалног господара и угарског великаша Валентина Терека, затим њихове борбе око Суботице, док се венчање са Даницом ставља у логор цара Јована Ненада код Сегедина у кући градског судије Закања, који је имао нарочито лепу жену. Интересантно је и увођење у причу београдског Вели-бега, којег Ордаш заправо назива потурченим Србином Велимиром Недељковићем, који ће имати велику улогу и у Анатолији. Он позива команданта војске цара Јована Ненада Радослава Челника да се бори за Османлије. И надаље добро пратећи историјски след догађаја, Ордаш описује борбе са Запољиним великашем Имреом Цибаком, као и крај Јована Ненада, који је убијен у једној кметовској кући у Торњошу.
Овај роман је једно врло узбудљиво штиво, које се веома лако чита и представља свакако куриозитет у књижевности која је посвећена цару Јовану Ненаду. Тенденција о заједничком српско-мађарском ратовању и пријатељству, штавише и симпатија за народ Црног Човека избија са страница овог интересантног историјског романа. Словенско, можда и српско порекло аутора, те и доминантна идеологија у време када је Иван Ордаш стварао сигурно су имали одлучујући печат на овај роман.
Сва сложеност односа према цару Јовану Ненад у мађарској науци, али и књижевности и уопште у јавном мњењу јако се добро огледа у ова три дела. У Јокаијево доба Срби и Мађари су имали доста различите погледе на српску судбину у Аустроугарској. Ирена Гулачи је живела у Хортијевој Мађарској, тамо писала роман где спомиње Јована Ненада и сама је била жестоки противник Тријанонског мировног споразума. Иван Михаилович/Ордаш, пак, имао је словенско порекло, живео и стварао у време истицања вредности као што су братство и јединство те стога не чуди његов позитиван и благонаклон однос према Јовану Ненаду.
Остави коментар