Цар Константин VII Порфирогенит. Живот и дело

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Последњих година сведоци смо раста и праве поплаве псеудоисторичара и њихових (не)дела у којима износе најразличитије измишљотине и фантастичне приче о тобоже вишемиленијумском пореклу и постојању Срба, као и њиховом наводном аутохтоном боравку не само на Балкану, него безмало, и читавом свету. Једна од најчешћих жртава ових, по правилу, недовољно учених, али плетењу измишљотина вештих квазинаучника, јесте и византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (913 – 959). У намери да поткрепе своје недоказиве тврдње псеудоисторичари су се листом острвили на ову значајну личност византијске историје и културе називајући га чак и најпогрднијим именима. Постоје чак и такве тврдње да овај човек никада није постојао, те да је његово дело плод некакве завере. Нажалост, део јавности, повучен примамљивим и заводљивим причама псеудоисторичара тзв. Српске аутохтонистичке школе прихвата овакве тезе и тиме потпуно доводи себе у заблуду веровањем у апсолутне неистине, недоказиве са аспекта методологије савремене историјске науке, а неретко и здравог разума.

Пре свега због шире јавности, свих оних људи који нису историчари, ваљало би, међутим, објаснити и описати живот, дело и епоху овог византијског василевса и писца, чије је дело свакако до данас један од најбитнијих извора за рану историју многих народа, не само за Србе и Хрвате, већ и за Русе, Печенеге, Турке, Мађаре, али и за историју Кавказа у Х веку, као и за бурну историју византијско-арапских односа.

Крај ере иконоборства 843. године донео је један нови свет. Сукоб Рима и Цариграда постајао је све дубљи и тежи, а Византија је после више од једног столећа унутрашњих превирања поново постала важан међународни чинилац – Владавина Михаила III (842 – 867) била је почетак нове епохе коју је, међутим, понајвише окарактерисао царев љубимац и сарадник, Василије Македонац, и његов безобзирни успон на власт. Византијски утицај се, упркос свему томе, ширио од Прага до Багдада. Ћирилометодијевска мисија имала је ту изузетно битну улогу јер су, поред Словена, и Арапи и Хазари имали директне додире са византијском културом, а Византија је наставила и своје сукобе са калифатом. Владавина Василија I (867 – 886) представљала је заправо органски наставак претходнога цара, али је означила долазак нове, велике и моћне македонске династије. Пореклом из Тракије (која је тада припадала теми Македонија), Василије је од сиромашног младића успео да постане најважнији владар оновременог света. Ратови са Арапима, павликијанцима, али пре свега христијанизација Бугара, Срба и Хрвата представљају кључна достигнућа његове владавине. Патријарх Фотије био је кључна црквена личност и прави ренесансни човек много столећа пре ренесансе. Законодавна делатност македонске династије представља врхунац правне делатности, најбитнији после Јустинијанове кодификације.

Василија је наследио Лав VI  Мудри (886 – 912), способан и значајан владар, али чије је питање наслеђа трона проузроковало да дође до бројних унутрашњих турбуленција. Брачни живот Лава VI био је посве компликован јер је, попут оца, био склон женама. Отац је инсистирао да се ожени Теофаном, из угледне аристократске куће, али је он желео брак са Зојом Зауцес, чији је отац Стилијан био касније врло утицајан. Љубоморна Теофана је дуго сумњала да Лав и Зоја Зауцес нису прекинули своју везу, што је било истина. Сама Теофана је међутим убрзо умрла. Брак са Зојом и смрт друге жене довели су до тога да цар Лав, супротно и црквеним и световним канонима ступи у трећи брак. Изабраница је била Евдокија Вајане, али и она је изненада преминула, не бивши царица ни непуних годину дана. Лав VI  Мудри је пошто-пото желео сина и наследника трона, будући да је из ранијих бракова имао само ћерке од којих све нису ни биле живе. Његова изабраница постала је Зоја Карбонопсина (Црноока), због чега је дошло до многих перипетија. Однос са патријархом Николом Мистиком, блиским пријатељем, али и строгог и ученог каноничара, довели су до тога да је питање тек рођеног царевића Константина постало најважније државно питање. На крају, патијарх Никола Мистик пристао је да млади Константин постане крштени порфирогенит, али је сматрао да је ово дете из незаконитог брака. Због овога се управо уз овог цара наводи стално тај епитет пофирогенит (порфирородни, рођен у пурпуру), што је епитет заправо свих принчева и принцеза рођених као легитимни византијски царевићи. Расцеп у цркви и папско држање, односно подршка Лаву и малом Константину ипак су на крају довели да је признат као легитимни цар и наследник Константин VII и као такав је дошао на престо 913. године, након смрти стрица му Александра који је владао годину дана.

Значајан део своје владавине Константин је провео под разним регентствима и туторствима, најпре своје мајке, затим патријарха Николе Мистика и на концу таста Романа Лакапина. Односи са Симеоном Бугарским представљали су најважније спољнополитичко питање све до смрти овог бугарског цара 927. године, који је неретко угрожавао сам Цариград, а однос према њему био је и разлог за неколико државних удара. Успон друнгарија царске флоте Романа Лакапина и женидба марта 919. године цара Константина са његовом ћерком Јеленом означили су његов незадржив поход на врх византијске хијерархије. Постао је прво василеопатор,  савладар и коначно цар иавтократор од 920. до 944. године. Од 926. године гнерал Јован Куркуас и Роман на истоку ратовали су против Абасида, а 941. године уследио је руски напад на Цариград, као и споразум са кнезом Игором 944. године. Претходне, 943. године дошла је и византијска инвазија на Едесу, тада је повраћен нерукотворени образ Христов и то је био величанствени спољнополитички успех Византије. Одбрана ситних поседа, као и црквени мир са Римом били су основно обележје владавине цара Романа Лакапина.

Пад Романа Лакапина довео је Константина VII Порфирогенита на место јединог господара Византије. Енергична жена Јелена Лакапина, способни војници и бирократе водили су царску политику, коју је Константин усмеравао, иако је, ипак, више био одан науци и писању. По питању унутрашње политике знатно је олакшан економски положај сељаштва које је представљало основу византијске војске. Међу бројним походима издваја се 949. године експедиција на арапски Крит, али без успеха. Поход на Месопотамију и Самосату започет је 952. године, а од 953. године почео је рат са сиријским Хамдавидима, који је трајао све до владавине цара Нићифора II Фоке. У овим ратовима започет је и успон потоњег цара и великог војсковође, Јована Цимискија. Један велики поморски успех десио се 957. године када је грчка ватра уништила арапску флоту.

Владавину византијског василевса Константина VII Порфирогенита карактеришу и три посве занимљива међународна дипломатска успеха Царства. Посланство у Кордову и успостављање добрих односа са Калифатом имало је за циљ савладавање заједничких непријатеља у исламском свету. Том приликом и велики број грчких рукописа поклоњен је халифи. Лиутпранд из Кремоне, пак, предводио је посланство цара Отона Великог у циљу брачног повезивања немачког царства са Византијом. Запис овог италијанског бискупа и царског изасланика показује да је дворска култура Византије у време Константина VII Порфирогенита била на врло високом нивоу. Кнегиња Олга је такође угошћена на двору и то је заправо било и прво покрштавање Руса. Све ово сведочи о врло свестраној политичкој делатности цара Ромеја Константина VII Порфирогенита, а смрт царева 959. године оставила је његовом сину царство у успону.

Упркос низу унутрашњих и спољнополитичких догађаја из епохе владавине Константина VII Порфирогенита он је ипак важнији као научник и писац. Окупивши око себе заиста тим најугледнијих зналаца свога доба учествовао је у изради неколико значајних дела. Најмање познато дело јесте τά γεοπονικά спис из пољопривреде, важан пре свега, јер су за њега коришћени изгубљени римски и пунски списи о агрономији и уопште пољопривреди, али и астрономији. Ево шта садржи:

• О атмосфери, звездама
• Општи подаци о пољопривреди и кукурузу, односно бројним сортама
• Календар пољопривредних радова за сваки месец
• Узгој винове лозе, прављење вина као и његов чување
• Хортикултура, помињу се и инсекти опасни за биљке, затим има излагање о голубовима, пчелама, коњима, магарцима, као и камилама
• Узгајање крава и уопште крупне стоке, затим део о гајењу оваца, и посебно о псима, зечевима, свињама, као и о усољавању меса, што је било посебно важно за средњовековног човека
• О рибама

Следеће, далеко познатије и за историчаре значајније дело јесте Ἔκθεσις τῆς βασιλείου τάξεως /Περὶ τῆς Βασιλείου Τάξεως (латински познато као De cerimoniis aulae Byzantinae) односно дело О церемонијама. Текст је извесно настао 956 – 959. године под супервизијом и уз могуће учешће Порфирогенитово. Рукопис је допуњен у време цара Нићифора II Фоке од стране паракимомена Василија Лакапина, и у тим допунама садржи податке и о VI веку, мада сам спис даје изворе и за раније доба. Манускрипт овог списа чува се у Лајпцигу, под сигантуром Leipzig, Universitätsbibliothek Leipzig, Rep. I 17 (Leihgabe Leipziger Stadtbibliothek). Ово капитално дело цара Константина VII Порфирогенита садржи две књиге у којима је опис бројних церемонија на византијском двору и прослава великих хришћанских и секуларних празника.

Прва књига садржи:

• Царска процесија у Светој Софији
• Црквени празници поређани по црквеној години од Божића до Духова (посебно рецимо Крстовдан, сви Господњи и Богородичини празници, поједини светитељи и њихови празници су посебно обележавани као нпр. Свети Димитрије или Свети Василије Велики)
• Литија за јединство цркве, распоред седења, место цара, царице, властеле односно аристократије приликом церемонија
• Церемонија царскога крунисања
• Пријем страних делегација (у том контексту је описано покрштавање Олге Кијевске)

Друга књига:

• Дневне процесије и прославе у Палати
• Слава (благодарење) цару Константину Великом и проналаску Часнога Крста
• Празничне церемоније разне
• Процесија властеле у цркву Светих Апостола
• Царско купатило у Влахерни
• Церемоније у триклинијуму магнаварске палате
• Брумалије (прославе бога Диониса, нека врста карневала)
• Прославе на Хиподрому
• Рођење и крштење царских синова
• Додаци: нотиције и листе световних и црквених великодостојника

Поред ових тема постоје и три додатка овом делу цара Константина VII Порфирогенита а односе се на походе царских војски. У почетку се прво објашњавају царски походи и наводи се листа официра, као и војних округа (појединих тема и подручја Царства). Други спис носи назив О чему треба водити рачуна када цар иде на поход. У питању је анахрони приказ Цезара (описан као побожни византијски хришћанин) и Константина Великог и њихових похода. Описан је значај шпијуна, реда у самој војсци, чинова у војсци. Цар је, по овом спису, морао да се стара и о одбрани престонице када одлази у поход. Трећи додатак књизи О церемонијама је посве занимљив јер у њему Константин свом сину Роману у првом лицу објашњава шта је све неопходно цар да припреми за војни поход. Он ту наводи заиста све од новца, оружја до провијаната, односно хране за војску.

Свакако најважнији и најпознатији спис настао из пера Константина VII Порфирогенита јесте О управљању државом, латински у научним круговима познато као De administrando imperio. Сам спис нема неки наслов, нити је Константин дао неки посебан почетак. На грчком је познато као Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν – за (мог сопственог) сина Романа. Овај спис је написан као приручник, и треба знати да ово Константиново дело није писано за ширу јавност, већ је у питању збирка знања која ће користити Роману када он буде владао као цар, што се заиста и десило у периоду 959 – 963. године када је био византијски цар и наследио свог оца.

У својој основу ово је дидактички спис намењен искључиво Роману за лакшу владавину о чему сведочи и сам Константин у спису (главе 13 и 51 директно обраћање у првом лицу сину). Као што је напред речено, рукопис није био намењен широј јавности, у њему има и цареве критике појединих војсковођа и имао је крајње поверљиви карактер. Упркос томе, постоји један аутентични рукопис из византијског времена, као и три каснија. Побројани су у табели са коментарима.

Састављено је оригинално дело 948 – 952, године  (на основу неких назнака из текста се датује), а цар имао бар једног анонимног сарадника или тим људи. Највећи значај јесте у чињеници да је овде коришћен низ изгубљених дела, усмена сведочанства, извештаји посланика, царска канцеларија, архивски списи и дела других историчара која су до данас остала изгубљена.

Дело се састоји од делова који носи наслов Περί Διοικήσεως τοῦ Κράτους βιβλίον καί τῶν διαφόρων Έθνῶν (о управљању државом и о разним народима, где су побројани редом Турци, Скити, Мађари, Печенези, Јужни Словени, Руси, Арапи, Лангобарди, Јермени, Грузини), као и дела Περί θεμάτων Άνατολῆς καί Δύσεως – о темама истока и запада и савременим дешавањима у његово време на границама Царства.

За Романа ово је заправо био водич за спољну политику у најопаснијем и најкомплекснијем делу: северни крајеви и Скитија уз објашњења како водити дипломатију са тим народима. Порфирогенит је сажео један географско-историјски приказ народа који окружују Царство, али није запоставио ни савремене политичке теме, управљање царством. Ово је структура списа:

• Главе 1-8, 10-12 о односима са Турцима и Печенезима
• 13-40. традиције, легенде и историја о томе како су народи који окружују царство се ту доселили у неком периоду (Сарацени, Лангобарди, Венети, Хрвати, Срби, Мађари, Печенези), глава 13 генералан упут у дипломатију. Ово је заправо део који описује одакле су Срби дошли на Балкан и како су основали своје прве архонтије: Србију, Дукљу, Паганију, Захумље и Травунију. Сазнају се и које су српске земље на Балкану. Због тога је овај извор изузетно драгоцен и представља прворазредни извор за најстарију историју Срба.
• 43-46. савремена политика према Јерменији и Грузији
• 49-52. морнарица и војска

Писано свакодневним грчким језиком, De administrando imperio карактерише жеља цара да спис буде једноставан и лако разумљив ономе коме је намењен, те да свом сину остави у аманет једно све јаче царство које је имало врло разгранату и комплексну спољну политику.

На концу рецимо нешто и о биографији свога деде Василија коју је такође саставио Порфирогенит. У питању је апологија и евлогија династије, где се напросто пишу легендарни почеци и некакво угледно порекло династије уместо скромног и не увек достојног деде Василија, а династија се приказује као доведена Провиђењем Божијим. Оцрњење Михаила III Пијанице било је заправо неопходно за овај својеврстан династички манифест у епохи коју су карактерисале честе узурпације и буне. Константина VII Порфирогенита водила је потреба очувања династичког и државног јединства, уз прикривање тамних делова прошлости, апологетику деде Василија, а римско и легендарно порекло династије било је врло чест топос средњег века.

Дакле, јасно је, да не само што Константин VII Порфирогенит није измишљена личност, већ је овај ромејски владар имао врло богато дело и био је плодан писац и научник. Велики број научника широм света анализирао је његово дело, а оно се проучава и данас. Елементи поузданости овог извора се узимају, цитирају и проучавају, а критиком историјског извора, што је један од основних постулата историјске науке, долази се и до оних података који се не сматрају валидним. Укупно узев, ради се о изузетно поузданом писцу, аутору коме су били доступни сви нама изгубљени извори, поверљиви подаци византијских изасланика и војсковођа, чак и усмена саопштења са терена. Константин VII Порфирогенит не представља можда највећег византијског цара и војсковођу, али је свакако значајна карика у проучавању историје Византије и њених суседа.