Аутор: Жељко Ињац, новинар
Слободна комуникација је гарант слободе говора. Слобода говора сама по себи не значи ништа, уколико не постоји могућност да се слободна реч и критичко мишљење пласирају у јавној сфери. Да би се слобода говора нашла у јавној сфери, потребно јој је то омогућити кроз средства комуникације.
Традиционални медији нису интерактивни и нису никад ни представљали простор за слободу говора. Они су увек под идеолошком контролом. То су једносмерни медији, од писца ка читаоцу, од спикера ка слушаоцу.
За гуруа француске постмодерне Бодријара, масовни медији производе некомуникацију. „Kомуникација је стварна када постоји узајамни простор за говор и одговор, те лична одговорност и дужност. У масовним медијима то не може постојати, упркос свим обрасцима „трансмисије-рецепције” којима се користе теоретичари комуникације. Никакав одговор није могућ. Нема узајамног односа. Само једна особа комуницира, док друга прима поруку. Нема вишезначности, постоји једино симулацијски модел комуникације. Неко ће питати – „Али нису ли телефонски позиви гледалаца, испитивања јавног мњења (анкете), писма уредницима примери узајамности?”. Не. То је једноставно реверзибилност. Прималац сада шаље поруке. Али то још нипошто није непосредан одговор“ – тврди Бодријар.
За Бодријара ни интернет није средство комуникације. Како тврди, то је само бржа верзија некомуникације. Но Бодријар није дочекао развој друштвених мрежа, умро је 3 године након покретања Твитера. Друштвене мреже су се од тада развиле стоструко и наметнуле се као нови медиј. Питање је какво би Бодријар сад заузео становиште с обзиром на развој многобројних друштвених мрежа од 2007. до данас, које су постале готово једнако утицајне на јавно мњење као и традиционални медији. Комуникација на друштвеним мрежама је неспорна, практично емпиријски доказива.
Упркос корпоративно-технократским интересима, па и идеолошким ограничењима, интернет је, за разлику од традиционалних медија, готово идеал слободе изражавања. Не можемо тврдити да је слобода изражавања на интернету неприкосновена или да је сав интернет подређен само слободи говора и слободној комуникацији. Наравно да није тако. То и није примарни циљ интернета. Пре свега, интернет није ни креиран због слободне комуникације и слободе говора. Слобода говора је тек узгредна и минорна појава на интернету, али и као таква веома битна јер је једино ту омогућена и нема је другде у свету строго контролисаних мас-медија. Заправо – једино место где она реално постоји. Могућност да се чује један Сноуден или Асанж или неко с оне стране гвоздене завесе, која се поново подиже, незамислива је без интернета.
Интернет је, стога, дуго виђен као једино место где је могуће остварити слободу говора, пошто је на њему могућа интерактивност (читалац може да коментарише текст или говор неког аутора), односно комуникација али и релативно мања цензура и уплив идеолошке контроле. Но, времена се мењају, а интернет постаје све више контролисан простор. С контролом интернета и то мало слободе говора полако ишчезава. Зато кад говоримо о слободи изражавања и слободи комуникација, говоримо увек о интернету, а не о мас-медијима. Оног момента када ни на интернету не буде било више могућности за слободно изражавање, слобода говора ће дефинитивно нестати из јавног простора. Зато је тема контроле интернета веома важна. Без обзира на сва оправдања за ту контролу, од којих је већина рационална и оправдана, контролом интернета се ризикује да се са прљавом водом из корита избаци и окупано дете, тј. слобода изражавања. У име безбедности и борбе против сајбер криминала на мала врата се уводи тоталитаризам на интернету и гаси последњи трачак слободе изражавања. Слобода говора ће постојати још само на папиру, као и све вредности за које се западна цивилизација грчевито борила цео ХХ век. Управо у име тих слобода и вредности над човечанством се надвила сенка тоталитаризма пројектоване дистопије.
До сада је контрола интернета била примењивана само у појединим државама света. Рецимо Гугл у Кини и Гугл у остатку света не даје исте резултате претраге. У неким земљама не постоји Твитер, у другима Фејсбук, у трећима је садржај претраживача контролисан. У неким државама се просто искључи интернет за цео један регион јер је тако одлучила влада те државе. Међутим, након короне интернет у целом свету стављен је под неку врсту надзора, а то је заправо тек почетак цензуре на интернету и почетак глобалне контроле интернета.
Бодријарова поставка да масовни медији производе некомуникацију, односно, да функционишу на принципу пошиљалац – порука – прималац, те да не постоји опција да се ове стране икад измене, заправо је срушена друштвеним мрежама, тј. друштвеним медијима. Друштвене мреже, чији садржај креирају управо ти „примаоци“ порука масовних медија, постали су пошиљаоци, а масовни медији су постали примаоци. Контрола оваквих порука се врши интерпретацијом саме поруке од стране масовних медија. Но, то је само контрола штете (control damage), али не и потпуна контрола. Потпуна контрола могућа је само онда када говор не допушта одговор. Дакле, само у случају једносмерне комуникације, монолога традиционалних медија, релације говорник-слушалац. Но, пошто корисници друштвених мрежа и те како желе да дају одговор и дају га веома жестоко, чак и ако се њихов садржај интерпретира на начин који одговара контролорима, онда ту више не можемо говорити о потпуној контроли медија.
Друштвени медији су способни не само да дају одговор, него и да дају своју интерпретацију и, коначно, оно што највише смета контролорима – сопствени наратив. Борба наратива је за контролоре најопаснији вид борбе. То је фронтовска борба, прса у прса. Више није битно ко је бројнији и јачи. Када се борба доведе на овај ниво, неизвесно је ко ће победити. Ту се губе нити контроле. Хришћански наратив је, рецимо, победио најбоље организовану империју свог времена – Римску. То је историјска поука коју ниједна империја не жели да осети на својој кожи, односно, да јој се понови. Стога је борба наратива важнија од ратова и економске доминације. Цео систем модерног друштвеног надзора и моћи функционише на принципу онемогућавања креирања супротних наратива, односно, онемогућавања другачије од наметнуте интерпретације и одговора.
Западни свет је и даље најмоћнији и војно и економски и политички. Ипак, интернет је омогућио да се сами темељи тог света доведу у питање. Интернет, пре свега друштвене мреже, омогућили су ОДГОВОР и тај одговор је трајао од настанка интернета до 2016, када су покренуте цензуре на друштвеним мрежама, најпре у виду алгоритама. Сад је већ прилично комплексније.
Погледајмо, на пример, како је зелена агенда прошла у Србији. То је западна идеологија, увозна, као и све остале које смо имали на нашим просторима у последња два века. Идеологија у коју је уложена огромна количина новца, обуке, медијске подршке. У једном моменту та идеологија достиже свој максимум. Постаје популарно бити „бранитељ природе“, зелени активиста, ићи у протесте, борити се за реке, шуме, против загађења. Не постоји активно супротстављање тој идеологији, чак ни организовано од државе, иако су носиоци ове идеологије код нас листом опозиционе странке и покрети и јасно антирежимски настројени појединци финансирани из иностранства. Но упркос свему, упркос подршци корпоративних медија, упркос јакој кампањи на друштвеним медијима и помоћи странаца, након тријумфалне победе над корпорацијом РИО ТИНТО, што је и сам државни врх довело у незгодну позицију, ова идеја нагло јењава. Није нестала. Није се претопила у неку другу или стављена под контролу државе преко неког лојалног политичара или политичке групације. Она је ту, и даље је присутна али је изгубила замах. Нема тај елан као што је имала претходне године. Ту си и даље странци, обуке, силни новци и фондови, но џаба. Нешто се десило. Баш када је изгедало да ће протагонисти ове нове увозне идеологије профитирати од свог активизма, баш када су се понадали да ће они добити ту пажњу коју им све време „краде“ Вучић, све креће силазном путањом, низбрдо.
Заправо, десио се интернет. Друштвене мреже које су најодговорније за раст популарности зелене агенде исто су тако и почеле урушавати ову причу. На друштвеним мрежама су испливале међусобне свађе зелених активиста. Испливале су информације о позадини ове увозене идеологије и о њиховим финансијерима из иностранства. Корисници друштвених мрежа могли су да прате њихова надгорњавања, ко је коме преотео славу, фондове, медије. Анационална и антинацинална позадина ове идеологије и блискост њених протагониста „кругу двојке“ и другосрбијанцима одвратила је озбиљан део корисника друштвених мрежа од зелене агенде. Зелена агенда је сада у очима многих обично кукавичје јаје уско везано за антинационалну политику „круга двојке“. Као таква је ограничена само на грађански део политичке сцене у Србији, која реално никад није пребацивала више од 15% гласова на изборима.
Без друштвених мрежа ово освешћивање или се не би десило или би се десило веома касно, тада када би „зеленаши“ већ били део власти или имали сву власт. Наравно, било је ту и других фактора који су допринели паду популарности зелених, пре свега геополитичких и глобалних превирања у свету, који су скрајнули њихов наратив као мање битан.
Слично се догађало и у време короне. Када је целом свету путем мејнстрим медија наметана једна прича, корисници друштвених мрежа су понудили неку сасвим другачију. Било је ту и заиста необичних теорија завере, било је озбиљних критика на пропусте, који су били више него очигледни и од стране СЗО и појединих влада, владиних функционера, медицинских радника. Покушај успостављања једног јединственог и општеприхватљивог наратива за пандемију пропао је управо због постојања друштвених мрежа. Никава контрола штете није помогла, никакви факт чекери нису помогли, никакво канселовање није помогло. Управо агресивно наметање контроле на интернету довело је до још веће реакције интернет корисника, који су нашли алтернативне начине да поделе своју причу с публиком или да дођу до другачијих информација од оних званичних.
То је једно драгоцено искуство за глобалисте. Овакав пропуст себи више неће дозволити и зато би требало да буде јасно да ће цензура интернета бити многоструко повећана. Канселовање Дејвида Ајка, Доналда Трампа и других познатих личности само је почетак али и јасан знак у ком правцу ће ићи цензура интернета, док с друге стране поједине друштвене мреже сасвим регуларно допуштају порнографски садржај, канселују ставове и мишљења једног председника и утицајних јутјубера. Дакле, није проблем сам садржај, него одређени ставови који се не уклапају у званичну агенду глобалиста који контролишу друштвене мреже.
Декларација о будућности интернета, коју ће и Србија највероватније у скорије време потписати, наводно у сврху борбе против Сплинтернета, није ништа друго до пристанак на униформисани глобални интернет контролисан од једног, тј. западног центра моћи.
Наводни циљ декларације је борба за „отворен, бесплатан, глобални, интероперабилни, поуздан и сигуран интернет.“ Сплинтернет је дефинисан као балканизација интернета. Занимљива дефиниција, поготово за нас који живимо управо на том Балкану. Под балканизацијом интернета подразумева се разноликост коју би требало униформисати, али се дефинише сасвим другачије, као борба против национализама и фрагментисања глобалне мреже. Сплинтернет је описан као „растућа удаљеност између идеала интернета и реалности нефункционалних национализама…“. „Растући интернет национализми“ су, у ствари, интернет системи по мери одређене нације или државе, али не и по мери „идеала инетрнета“. Ко је и кад поставио идеале интернета? Зашто се ти наводни идеали интернета тако јасно поклапају са идеалима глобалистичке агенде? Заправо, таргет ове декларације и онога што ће проистећи из ње, јесу Кина и Русија и њихово настојање да се сачувају од уплива Запада какав смо видели кроз разне обојене револуције, које су извођене уз свесрдну подршку „слободног“ интернета. Кина, пре свега, због специфичности кинеског интернета, најсофистициранијег система на свету заштићеног Великим firewall-ом, система који не пропушта ништа од информација и дезинформација које кинеска држава не жели да доспеју до корисника кинеског интернета. Оваква контрола од стране кинеске, али и руске, иранске, индијске, етиопске, турске и других држава широм света, разлог је за постојање Сплинтернета. Идеја је да се отворени, глобално повезани интернет који сви користимо, дели на низ фрагментисаних мрежа које контролишу владе или корпорације, односно, које контролишу владе и корпорације које нису под контролом или барем нису под директном контролом глобалиста, те је због тога то наводно штетно за глобални интернет, слободу изражавања, итд.
Не споримо да било које ограничавање садржаја интернета, па и оно које спроводе поједине државе у циљу заштите својих националних интереса, није ништа друго до цензура. Но, као борба против ове регионалне цензуре и фрагментисања интернета нуди се глобална, наводно слободна мрежа, за коју смо видели у свега пар година, током пандемије, како заправо функционише глобална нефрагментисана, опет исто таква цензура.
Уосталом предлагачи и креатори декларације то и не крију. Они истичу циљеве као што су приступачност, неутралност мреже али и уклањање НЕЛЕГАЛНОГ САДРЖАЈА, наводно без ограничавања слободног изражавања. Шта је то нелегалан садржај на интернету, одредиће управо глобалистички контролори интернета који су претходних година каселовали председника Америке и многобројне друге појединце, кориснике одређених платформи на интернету. Значи, уместо регионалних и локалних цензура, нуди се једна глобална цензура, али под изговором борбе за слободу изражавања и комуникације.
У декларацији о будућности интернета наводи се да су поједине онлајн платформе омогућиле ширење дезинформација и злонамерне активности које сеју поделе и сукобе између појединаца и друштвених група, подривајући поштовање и заштиту људских права и демократских институција и принципа. Такође се у декларацији наводи и мешање страних држава у изборне процесе. Овде се вероватно мисли (али се не прецизира) на медијску фаму око избора у Америци, када су мејнстрим медији оптужили Русију да помаже Трампу да победи на изборима, те да је Путин ангажовао стотине ботова да дискредитују противкандидата Бајдена. Без обзира на то да ли је реч о истини или не, звучи гротескно да су Путинови ботови помагали Трампу да победи на изборима, а да их Америка није могла у томе спречити на интернет платформама које су највећим делом управо под контролом корпорација са седиштем у Америци.
Ко одређује шта је дезинформација? Ако се, рецимо, извештава о неком ратном сукобу негде у свету, да ли то значи, да по постулатима ове декларације, право на извештавање могу имати само западни медији или ће се уважавати подједнако и руски и кинески медији који не деле исти наратив као западни медији? Већ полагање права на истину даје овој декларацији тоталитаристичке обрисе, а сасвим је извесно и не треба доводити у питање да је примарни циљ унификације интернета управо увод у један глобални тоталитаризам. Заиста, након ове декларације не би било изненађење да поједине западне „демократије“ уведу министарство истине, баш онако како је то Орвел описао у роману 1984.
Брига о безбедности личних података појединца, корисника интернета, која се провлачи кроз декларацију, заправо се може веома лако и једноставно решити на нивоу сваке државе. Пре свега, кроз прекопотребну едукацију употребе самог интернета, а потом и бољом заштитом корисника онлајн услуга. Није нека тајна да и просечно развијена држава веома лако може открити и пронаћи разне преваранте и хакере на интернету, питање је само колико постоји добре воље да се таквим појавама стане на крај. Дарк Нет на коме се највише и обављају ове нелегалне и незаконите радње је примарно коришћен управо од појединих влада и њихових безбедносних структура ради шпијунаже и нелегалних радњи у другим државама, па и даље има исту сврху.
Декларација наглашава да би интернет требало да буде децентрализован и глобално међусобно повезан, дакле, да не буде „балканизован“, какав је сад. Декларација наводи да би државе требало да се „уздрже од подривања техничке инфраструктуре која је неопходна за општу доступност и интегритет интернета“. Децентрализација унификацијом. Управо оно што је Запад урадио на Балкану – разбио Југославију, децентрализовао је и онда све њене фрагменте-републике ставио под своју чврсту контролу. Под подривањем техничке инфраструктуре требало би читати да би све државе света требало да прихвате искључиво оне техничке инфраструктуре које нуди Запад, док своје могу да батале јер ће то бити проглашено подривањем.
Што би рекао Бата Стојковић у филму Балкански шпијун: „Они све раде јавно да не би изгледало тајно“ – тако и ова декларација о будућности интернета јавно заговара уклањање НЕЛЕГАЛНОГ САДРЖАЈА иако се залаже за слободу изражавања. Како и колико уклањају и шта је заправо тај нелегалан садржај, најбоље су осетили корисници Фејсбука протеклих година под налетом факт чекера. Док порнографски садржај и даље чини највећи проценат интернета, уклањају се критички ставови појединаца, уклањају се Сноуден и Асанж, Трамп и други.
Заправо, декларација не дозвољава да Руси и Кинези цензуришу интернет у својим земљама, већ право на улогу цензора глобалисти задржавају искључиво за себе у свим земљама. Уколико се то не буде свидело Русима и Кинезима, извесно је да ће њихов интернет простор бити потпуно канселован из глобалне интернет мреже. То повлачи бројне последице, пре свега економске. Мало је вероватно да ће иједна држава света, ма колико била велика и моћна, пристати да се нађе изван глобалне интернет мреже, али је исто тако тешко очекивати да ће Русија и Кина лако пристати на услове које им намеће тренутна глобалистичка екипа.
Шта год да изаберу Руси и Кинези, биће као у оној причи о човеку који је ушао у мрачну пећину, па зачуо глас: „Ако узмеш покајаћеш се, ако не узмеш покајаћеш се“.
Што се тиче нас осталих, мањих и немоћних, нема дилеме – ми ћемо прихватити сва правила игре која нам се намећу јер нити имамо ресурсе да се одупремо нити да креирамо своју независну интернет мрежу, попут Кинеза и Руса. У наредним годинама, што се тиче српског интернета, требало би очекивати још већи степен цензуре, још јачу инквизиторску улогу факт чекера. Бројни сајтови и појединци на српском интернету биће канселовани, дословно избрисани са нета или толико ограничени да се готово више неће ни приметити да постоје, те самим тим неће ни имати никакав утицај. Ово се односи на све оне који буду терали контру глобалистичкој агенди, а таквих је код нас заиста много, али и не само њих већ и свих оних који се нађу на мети факт чекера и других цензора и контролора интернета због критичког мишљења и слободе говора. На удару се неће наћи само неки опскурни или екстремни заверолошки сајтови, већ и сајтови познатих традиционалних медија који су постојали читаве деценије пре интернета. Са овако цензурисаним интернетом драстично ће се променити и медијска сцена у Србији. Како ће то на крају изгледати? Одговор је једноставан – сви ће почети да личе на корпоративне медије са антисрпским наративом. А знамо и како то изгледа.
Остави коментар