Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф
Византија je извршила велики културни, верски и политички утицај на источне народе у Европи. Тај тренд није заустављен ни након њене пропасти 1453. године. Византијски утицај се највише испољавао ширењем хришћанства на околне, у првом реду словенске земље. Када је реч о уређењу, правном поретку као и дворским обичајима, на византијске узоре се у највећој мери угледало бугарско, српско и руско царство. Половином 14. века српски краљ Душан је покушао да старо Византијско царство замени новим словенско-грчким, па је узео титуле цара, самодршца и императора.
Међутим, најбољи утицај на европску историју Византија остварује ширећи православље на Русију. У 10. веку Русија прима православље од Византије јер је византијска црква била толерантнија од римске и дозвољавала је постојање националних цркава, те им давала висок степен самосталности. После покрштавања 988. године, руски кнез Владимир преноси у Кијев византијске обреде и службе, док његов син Јарослав Мудри иде још даље и преузима и византијско законодавство. У Русији је православље оснажило утицај кнежевске власти и постало њен важан ослонац, а касније и моћна идејна основа за уједињење руских земаља, када се Московска кнежевина ослободила татарских власти и извојевала положај велике силе. Велики московски кнез Иван III Васиљевич, ујединитељ руских земаља, у другој половини 15. века оженио је византијску принцезу, узео византијски грб са двоглавим орлом, увео у Москву византијски дворски церемонијал и преузео вођство над хришћанским Истоком. Руско свештенство је свесрдно прихватило традицију византијског самодрштва, сматрајући да ће нови хришћански цар превазићи идеолошке расколе и јереси и спречити распарчавање царства. Цариград („Нови Рим“) је заменила Москва („Трећи Рим“), а византијске политичке идеје су наставиле да живе у Руском царству.
На формирање руске политичке традиције у средњем веку пресудно утичу следећи фактори:
- византијско политичко искуство;
- хришћанско православно учење;
- татарски начин владања.
По узору на византијску, и руској цркви је мањкало институционално-политичке самосталности као неке врсте противтеже световној власти. Под утицајем Византије прихваћен је цезаропапизам, а православно учење је захтевало покоравање свих духовника кнезу као световној власти.
Руска црква се подложности Константинопољу ослобађа непосредно пред пад Византије. Већ половином 15. века је као независна под властитим патријархом била стопљена са државом под врховном влашћу московског кнеза у новом словенском цезаропапистичком савезу. Овај процес се одвијао паралелно са борбом Русије против татарске и монголске власти. Ширење територије московске државе са 47.000 км² почетком 14. века на 5.400.000 км² крајем 16. века је изискивало нови облик централистичке организације са месијанским култом цара.
Велики кнежеви Московије су у 14. веку уочили снажну интегративну моћ хришћанства, па су тесно сарађивали са монасима и поклањали манастирима делове освојене земље и богатства. Манастири су заузврат Великом кнезу прибављали важну ауру светости. Манастири су стицали богатство и почели су да служе као тамнице за цареве политичке противнике. За потребе очувања цареве власти монаси креирају визију „владара спаситеља – Цара баћушке“. По тој визији цар је доброћудни дедица, отац нације, заштитник „старе правде“, дакле неко ко не греши и у чије намере се не сумња. Овај концепт је омогућавао да сви евентуални немири и побуне не буду усмерени директно према цару, већ првенствено према племству „које је искварено и ради против цара, дакле и против народа“.
Као што смо у уводном делу текста напоменули, огроман утицај на обликовање политичке праксе у средњовековној Русији имали су освајачки походи монголско-татарских племена. Наиме, у области евроазијских степа је формиран нарочит облик сточарско-ратничког феудализма, чија је најпознатија држава била Златна Хорда која је учвршћена за време војних похода Џингис-кана и његових наследника. Канови су важили за старешине свих верских организација, а сами су мењали веру. Први монголски канови су били шаманисти, већина је пришла исламу, а било је и оних који су прихватили хришћанство. У Кини су монголски канови прихватили будизам, у Персији ислам, али у Русији нису прихватили хришћанство.
Верска шароликост монголских владара сведочи да подређена црква овде није била главна па ни претежна полуга власти, највероватније због дуге традиције номадског живота, јер покретљивост коњаничких народа није погодовала стабилизовању ауторитета хијерократије. Зато номадски освајачи по правилу нису били у стању да покореним народима наметну властиту религију, већ су прихватили веру потчињених. Тога је био свестан и руски кнез Александар Невски када се половином 13. века, опирући се католичким крсташима са Запада, подвргао власти монголских неверника са истока.
Временом Руси попримају многе црте противника када је организација власти у питању. Руски кнежеви од Монгола прихватају убеђење да кнез треба да буде врховни земљопоседник. Занимљиво је да су у верском погледу Монголи били доста толерантни, често пружајући руском свештенству одређене привилегије. Руска црква је била стожер сверуске националне самосвести, а кијевски митрополит је за време татарске владавине често уживао више поштовања од руских вазалних кнежева. А када је о руским кнежевима за време татарске владавине реч, треба нагласити да је њихова позиција искључиво зависила од самовоље кана. Њихова примарна и такорећи једина улога је била прикупљање пореза за кана, тако да су додворавајући се самом кану како би сачували своју позицију, често били окрутнији према руском народу од самих Татара.
Прекретницу у формирању озбиљне руске државе средњег века чини појава Ивана Грозног. Владавина Ивана Грозног је била само преоблик нововековног руског апсолутизма чије се најважније црте у 16. веку још увек нису могле испољити. Све до 18. века у Русији капиталистички систем није могао озбиљније угрозити чврсте феудалне стеге. Међународни положај Русије као и стање унутар земље су подстцали јачање снажне феудалне државне власти. Централизацијом су били опседнути сви руски владари 16. и 17. века. Код Ивана Грозног се јасно уочавају зачеци централистичке управе, стајаће војске и експанзивне унутрашње привредне и спољне освајачке политике.
Право као објективни поредак је морало бити јединствено да би се могло изводити из исто тако јединственог извора – воље законодавца. Субјективно обичајно право је потиснуто објективним божанским законом који објављује земаљски владар ослањајући се на божју вољу. У наглашено мистичном православном оквиру цар је важио за оличење права и правде, а његова потпуна власт није била насилничка, већ природна и нормална. Поданици дугују апсолутну послушност цару, јер овај није узурпирао власт, већ му ју је бог доделио. Нема установе која би одлучивала у случају сукоба цара и поданика или која би могла штитити субјективна права поданика која би цар угрожавао. Иван IV је писао да је само бог судија између цара и поданика, а свака критика његове власти је забрањена.
Уобичајено је мишљење да су Руси Ивана IV назвали Грозним због бруталне власти која га је 1582. довела до тога да је убио и сина Ивана. Међутим, надимак Грозни није у средњем веку имао конотацију коју данас има. Исправније би било надимак Грозни тумачити епитетима као што су „силни“ и „моћни“.
Поред посла око устројавања руске средњовековне државе који је спроводио Иван Грозни, на развој свести о руској државотворној идеји пресудно утиче мит о Москви као „Трећем Риму“, који смо поменули у уводном делу текста. Наиме, после пропасти Византије руско монаштво креира причу о „светој улози руског народа, државе и цара“ у одбрани хришћанства од неверника. „Први Рим“ је пропао да би падом Византије пропао и Константинопољ као „Други Рим“. Барјак хришћанства сада преузима Москва, као „Трећи Рим“. Ако пропадне и Москва, „четвртог Рима“ неће бити и зато Руси имају ту узвишену мисију да очувају хришћанство. Ова митска поставка је неколико векова служила као плодотворна идеолошка основа за формирање и учвршћивање руске националне свести али и за ширење руске државе и њеног утицаја.
На самоме крају поменућемо и то да и међу теоретичарима постоје различита гледишта на корене руске цезаропапистичке државе средњег века. Западни теоретичари акценат стављају на монголско-татарски утицај у формирању облика власти сматрајући га искључиво деспотским, док руски аутори корене виде искључиво у византијско-хришћанској традицији и наслеђу. Истина је вероватно негде између та два гледишта, али како год било, Руски народ и његови великаши су успели да на огромном простору и у ни мало пријатељском окружењу формирају и утврде своју државу, која кроз све историјске изазове траје и данас.
Остави коментар