ЦИВИЛИЗАЦИЈА МАЈА

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Круг Маја културе често се назива „Египтом Америке“, указујући тиме на пирамиде, систем хијероглифа, рачунање времена које је надмашило римско, култ животиња и насељене долине уз реку Усумасинту.  Ко су заправо биле Маје и одакле су дошле, још увек се са сигурношћу не зна. Код новорођенчади Маја често се проналази такозвана „монголоидна пега“ која је карактеристична за народе Источне Азије. Овај и други подаци говоре у прилог широко прихваћеној теорији о насељавању из Азије преко Беринговог мореуза.

Историја цивилизације Маја дели се на ону од предкласичног периода (1500–800. год. п. н. е.) до касног посткласичног раздобља (1250–1541. године). Према неким истраживањима, календар Маја почиње од 3113. године пре нове ере (у њиховом календару је она уписана као 13.0.0.0.0.). Најстарији до сада откривени предмети Маја цивилизација су стела из Тикала из 292. године и такозвана „лајденска плоча“, плочица од жада из 320. године. Први велики градови Маја на Јукатану се формирају од V до II века пре нове ере. На културу тог мајанског периода највећи утицај је извршило племе Олмеци.

 У I веку снажна експлозија вулкана Илопанго која је тонама вулканског пепела прекрила тло и онемогућила земљорадњу, довела је до пропасти већине раних мајанских центара. Ипак, у III веку се развијају нови мајански градови. Развијају се уметнички стилови и монументална архитектура. То је период највећег успона и процвата мајанске цивилизације, посебно у духовној сфери, која се огледа у проналаску писма, изуму календара и широком познавању медицине, математике и астрономије. Упркос врло високом духовном нивоу развоја, Маје никад нису овладале обрадом метала, нису поседовале вучне и товарне животиње и нису откриле точак.

За време класичног периода заједница Маја била је организована по строгој хијерархијској подели. Врховна власт налазила се у рукама владајуће класе коју су сачињавали свештеници, саветници, локалне поглавице и ратници. Ова класа је била потпуно издвојена и поседовала је огромна знања о аритметици, медицини и астрономији, која су обичним људима била недоступна. Владајућа класа ослањала се на многобројнију нижу класу коју су чинили слуге, занатлије, сељаци и робови. Они су насељавали широку околину градова, живећи у селима, на врло примитивном нивоу, у колибама од прућа и блата.

Ипак, до краја IX века Маје су опет напустиле у највећој мери своју постојбину. Постоје бројне хипотезе зашто је дошло до овога, као на пример, серија природних непогода и катастрофа, исцрпљеност произвођачке класе сељака услед мукотрпног рада на пољима и великим јавним радовима на изградњи градова, деградација земљишта услед изузетно брзог исцрпљивања такозваним „милпа“ системом обраде, немогућност да се контролише трговина, побуне сељака, продор неких освајачких племена и друго. Чињеница која ове хипотезе доводи у питање је та да у градовима нема трагова борбе и разарања, којих би морало бити уколико је дошло до побуне и освајања. Величанствени стари градови убрзо су обрасли џунглом и остали скривени и заборављени све до првих археолошких открића у ХIХ веку.

Међутим, век касније настају нови градови. Тада су Маје биле под великим утицајем Толтека са Мексичке висоравни што се највише види у архитектури тадашње престонице, Чичен Ице.

Религија Маја била је савез између богова и људи. Богови су помагали људима у раду и обезбеђивали им храну, а заузврат су очекивали плаћање кроз молитве и приношење жртава. Жртве су могле бити људска или животињска крв, кукуруз и разне драгоцености. За Маје, свет је подењен на три хоризонта: Подземље, Земљу (Средишњи део) и Небески свет. Кроз ова три подручја пролази небеска оса представљена светим дрветом сеибе (врста дивљег памука). Небески свет је подељен на 13 подручја којим владају 13 богова под заједничким именом Ошлахунтику (Oxlahuntiku) – тринаесторица. Подземље је подељено на 9 делова, којима владају Болонтику – деветорица богова подземља. Између ова два хоризонта земаљски Средишњи свет представља подручје преплитања и сукобљавања богова надземног и подземног света.

 Међу главним боговима мајанске религије издвајају се дугоноси Богови Чаки (Chac). Замишљени су као четири бога од којих је сваки окренут према једној страни света и обојен другом бојом. Углавном су мушког пола, али је један понекад приказан као жена. То су Богови кише који носе секиру грома и муње и владају влажним ветровима који дувају на Јукатану. Веровало се да су стручњаци у познавању рибљег ђубрива и да помажу ратарима у гајењу кукуруза. Тако су у „Дрезденском кодексу“ приказани као шетачи у кукурузном пољу који копају и сеју, а у једном храму у Тикалу приказани су као рибари. Називају се још Чак Шиб Чак (Chac Hib Chac) или „GI“ (скраћено од енглеског God I). У већини њихових приказа представљени су са симболима воде на рукама и ногама и „рибљим брковима“ на образима. Такође су имали и улогу да управљају чамцем који превози мртве у Подземље.

Бакаби су четири бога, браћа које је Бог створио када је створио свет, да стоје на четири стране и држе небо да не би пало.

Као и већина народа претколумбовске Америке и Маје су својим боговима приносиле бројне дарове и жртве, почевши од разних фигурица, посуда, украса перја кецала, злата, сребра и жада, па до крвавих ритуала у којима су приношене људске жртве. У овим ритуалима свештеници – врачеви су ножевима од обсидијана отварали груди жртве и вадили срце које је још куцало. И поред суровости ових ритуала треба истаћи да они нису предузимани ради мучења других, забаве или садизма, већ из чистог веровања да крв жртве помаже опстанку света.

Мит о периодичном уништавању и обнављању света, присутан широм Америке, среће се и код Маја. Према верзији Јукатек Маја свет је сада у четвртом добу. У првом добу свет су настањивали погрбљени патуљци звани зајаминкоб (zayamuincob), који су могли да носе велике блокове стена на леђима и да дрва до огњишта доведу звиждуком. Они су саградили масивне храмове у древним градовима. У то доба постојао је велики пут од Тулума и Кобе до Чичен Ице и Ушмала, који је био причвршћен конопцима за небо, а дуж њега је ишло велико живо уже кроз које је текла крв, коју су богови слали за храну владарима древних градова. Тада још није постојало Сунце и патуљци су радили у мраку. Али временом они су се искварили, па су богови решили да униште свет потопом, пресекли су уже, а Сунце, кад је први пут изашло, претворило је патуљке у камен. У другом добу живели су људи звани Цолоб (Dzolob) и они су уништени новим потопом. У трећем добу свет су настањавали масејали (macehualli, „обични људи“) преци данашњих Маја, који су уништени ураганима и земљотресима. Садашњи свет настањен је потомцима свих раса које су живеле у претходна три доба, а биће уништен новим потопом или ватром, односно „ватреном кишом“ вулкана.

Maje су тачно знале да Земљина путања око Сунца траје 365,2421 дана, те су по истеку ових 18 месеци од 20 дана, односно 360 дана, додавали још 5 дана такозваних вајеб (uayeb). Ове дане они су сматрали посебно злосрећним, такозваним „отровима године“ у којима се дешавају сва зла предвиђена за ту годину. Пошто је календар од 365 дана после неколико година постојао нетачан, они су по истеку 52 године додавали 13 дана, да би затим по истеку 3.172 године одузимали 25 дана.

Цивилизација Маја је пропала због суше. Мада постоји више разних теорија о томе како су Маје, моћни и напредни господари Средње Америке, изгубили своју снагу, утицај и потом ишчезли са историјске позорнице, већина археолога се слаже да је мањак воде и ресурса пресудно угрозио ову цивилизацију, шта год да је до тога довело. Наравно, продори шпанских конквистадора само су докрајчили блистави сјај ове цивилизације. Северни део Јукатана је освојен 1546. године. Независна су остала само мајанска краљевства у басену Петен. Последњи мајански град који је пао под шпанску власт била је Чичен Ица 1697. године. Доласком Шпанаца почело је деловање католичких мисионара. Ипак, Маје су показале известан степен имуности на нову наметнуту религију.

Као и остали претколумбијски народи, и Маје су се трудиле да измене физичке карактеристике, па су тако својој деци притискали чело како би га изравнали. Ово су углавном радили припадници виших класа. Мајанска медицина била је прилично напредна. Они су ране ушивали длакама људске косе, пунили су шупљине у зубима, а умели су да праве и протезе.

Маје су средства против болова узимале из биљака из свог окружења и користиле их у религијским ритуалима као халуциногене супстанце и у медицини као анестетике. Сауне и јавна купатила играли су велику улогу у животу овог народа. Маје су веровале да ће им сауне помоћи да се ослободе унутрашњих нечистоћа. Деца народа Маја имена су добијала по дану у ком су рођена. Сваки дан у години имао је одређено име за дечаке и девојчице и од родитеља се очекивало да се придржавају тога.

Иако је у јавности била популарна прича о наводном „смаку света“ који је предвиђао мајански календар, Маје нису имале само један календар и ниједан од тих календара није предвиђао смак света за 2012. годину. Они су користили два календара која су функционисала у циклусима. Један од њих је био Хааб који има 365 дана, док се дугорочни календар обртао на сваких 2.880.000 дана. Научници су израчунали да је дугорочни календар требало да се обрне 2012. године што је довело до веровања да су Маје предвиделе судњи дан.

Најпознатији град и један од највећих у мајанској цивилизацији је Чичен Ица. Налази се у северној низији полуострва Јукатан. Изграђена је у VI веку, али је највећи значај достигла између ХI и ХIII века када је племе Толтека истерано из Туле прешло овамо и развило са старим становницима Мајама мешовиту културу. Велике грађевине у Чичен Ици и старој толтечкој престоници Тули, са својим дворанама са колонадама, степеништима са рељефима који приказују жртве и битке и лежећим киповима названим “чакмол“ (chacmool), показују јасну повезаност и сличност ова два стила.

Једна од најпознатијих грађевина у центру града је степенаста пирамида посвећена богу Кукулкану. Висока је 30 m, са квадратном основом чије су странице дуге 55,5 m. Састоји се од девет платформи постављених једна изнад друге, које су у средини просечене широким степеништем. Свака од 4 стране пирамиде има 91 степеницу што укупно чини 364 степенице, плус платформа на врху на којој се налази један степеник који води у светилиште, чији се улаз налази између два стуба у облику пернате змије. Заједно симболизују дане у години. Додатна степеница испод пирамиде означава пут у подземни свет. Свако чело пирамиде подељено је на 52 камене плоче са гравурама, а 52 је број који одговара „завежљају година“. Степенице одступају за 17° према североистоку од правца исток, запад, север и југ, што је карактеристично за бројне индијанске грађевине.

На први дан пролећа, 21. марта, око сат и по пре заласка Сунца његови зраци падају на површину пирамиде која је окренута ка западу. Са заласком Сунца појављују се на ивицама степеништа прво равнострани троуглови, који симболизују девет делова тела Кукулкана. Троуглови затим прелазе у таласасту траку која пратећи Сунце силази низ степениште, да би се на доњој степеници спојила са каменом змијоликом главом Бога Кукулкана. Када 21. септембра Сунце излази одиграва се обрнута игра светлости на супротној, источној страни пирамиде. Прво изгледа као да оживљава глава пернате змије, а затим дуге оштро оивичене линије сенки прелазе преко тела змије на горе, све до највише платформе и храма на врху. Сваке године у ово доба окупи се безброј радозналаца да посматра ову игру светлости и сенки, која се може схватити и као стара индијанска легенда: Кукулкан је дошао са неба, боравио мало међу људима и поново се вратио на небо. За старе Маје ово је био знак да златно Сунце силази на земљу и указује да је време да се посади (и обере) кукуруз.

Цивилизација Маја није још у потпуности истражена. Многи списи су спаљени од стране шпанских конквистадора и мисионара као јеретички. Многа достигнућа ове цивилизације и даље побуђују пажњу савремене научне јавности. Њихово познавање природе и свемира су задивљујуће ако се узме у обзир време у којем су живели. Данас је овај простор Јукатана туристичка атракција, од Мериде до Кинтане Ро, а у причама туристима о овој мистериозној цивилизацији мешају се легенде и стварност.