Проф. др Борис Стојковски
Питање босанске цркве и богумилства на целом Балкану побуђује пажњу бројних истраживача, али и заљубљеника у историју. Сведоци смо, истовремено, да се вођени нечасним политичким намерама креирања потпуно нове националне свести на тлу Босне и Херцеговине од времена Калајевог режима до данас. Недостатак извора, као и чињеница да не постоји ниједан аутентичан спис писан од стране богумила само су дали додатну могућност да се око њих развијају бројне спекулације. Сви подаци које знамо о њима сачувани само из аспекта православне цркве или из римокатоличке.
Порекло муслимана у Босни и Херцеговини, као и Рашкој, наметало се често међу историчарима као један од одговора на нестанак богумила, а и данас неретко се може чути да босанско-херцеговачки муслимани заправо воде порекло од богумила, односно патарена и верника цркве босанске. За овако нешто нема никаквих доказа, а и упитна је веза богумила са босанском црквом као таквом. Очигледно је, из свих извора, да су и богумили и босански јеретици поистовећивани са дуалистичким јеретицима – манихејцима, али о директној вези између њих, као и о неком директном пореклу и вези са каснијим муслиманским живљем тешко може бити речи. У првим османским дефтерима након турског освајања Босне број крстјана је сразмерно врло мали, те се са разлогом претпоставља да се број верника цркве босанске већ пред крај постојања средњовековне босанске државе изразито смањио. Несређена верска ситуација у Босни током целог средњег века је несумњиво помогла ширење ислама, али се не могу директно извлачити паралеле о директном прелазу богумила на ислам.
Манихејство и масалијанство јесу две јереси, тј. два учења са којима се богумилство најчешће повезује. Ово прво је учење персијског философа Манија (216 – 274/7) који је повезивао учења Христа, Буде и Заратустре. Масалијанство је, пак, хришћанска секта, строго аскетска, која се појавила у Сирији у четвртом веку. У свим списима црквених отаца ови јеретици су назначени као месалијани или еухити, а ширили су се на Малу Азију и Тракију. Дуалистички концепт света, својствен манихејству, постао је обележје и богумила, али и свих сличних покрета, као и цркве босанске. Наиме, они су веровали да постоје два творца, односно прецизније и правилније речено два концепта – добар и лош. Једноставније речено, дуализам учи да је Сотона творац свега материјалног у свету, а Бог свега духовног, самим тим и доброг. Вера у та два принципа карактеристична је за катаре (албижане) у Француској, валдежане у Италији, али и балканске јеретике богумиле (тако назване по попу Богумилу, њиховом наводном оснивачу), који су називани још патарени (по крају у Милану), бабуни (по планини Бабуни), док су себе сматрали изворним хришћанима – крстјанима. Исто тако и учење цркве босанске, било у корелацији са богумилством или не, називано је манихејском јереси од стране пре свега латинских извора.
Балканско богумилство је засебан феномен везан за дуализам. Житије Светог Климента наводи како се на подручју Бугарске и Македоније ширила зла јерес што се доводи у везу са ширењем богумилства које је преко Византије и јереси која је тамо називана павликијанство дошло на Балкан. Словенски апокрифни списи су доста преписивани током Х века, те су поједини истраживачи ове проблематике су чак и ове списе повезивали са ширењем богумилства по Балкану.
Поп Богумил и поп Јеремија (Х век), који су можда чак једна личност, сматра(ју) се аутором богумилских списа који нису сачувани, а изгледа да је поп Богумил погубљен као јеретик. По њему носи целокупно учење име, као и назив за њене следбенике. Најважнији извор за богумилско учење је Недостојнога Козме презвитера беседа на новојављену јерес богумилу (око 970. настала) из времена бугарског цара Петра. Једна од верзија ове беседе сачувана је и у зборнику попа Драгоља, који се данас чува у Народној библиотеци Србије и такође садржи низ других црквених списа, попут молитава против демона. Настао је 1259. године у околини Скадра. Козма презвитер наводи за богумиле да Макидонии Светог Духа хулјаше и истиче да се код њих развила кривоверна наука о два бога (онај који ствара зло по њему је Мамон), те истиче да је један од основних аспеката њихове теологије перманентни сукоб духовног и материјалног. Козма пише и да су богумили против икона, реликвија, светитеља, литургије, причешћа, да негирају заправо све материјално, да не служе у храмовима и такође, као и многи други извори, их назива манихејцима.
Византијски црквени аутор и писац Теофилакт Охридски у својим писмима који су ванредно важан извор за историју Охридске архиепископије спомиње на више места богумиле у својим бројним писмима. Бугарска је све до краја свог средњовековног постојања имала да се носи са овом јереси, а за то је пример сабор цара Борила из 1211. године, када су осуђени бугарске вође богумила. Житије Теодосија Трновског пружа податке о томе да се богумилство ширило и на Светој гори Атонској, те да су протеривани калуђери склони овом учењу. У Видинском царству, последњој бугарској држави, фрањевци које је тамо слала Угарска борили су се у време пада Балкана против остатак богумила. Међутим, они у Бугарској нестају са османским освајањем.
Што се, пак, српских земаља тиче, велики жупан Стефан Немања се борио против богумила, вероватно, односно против неке јереси која се појавила у Србији. Занимљиво да његово житије не помиње ни ко су јеретици, ни одакле су дошли, нити које је њихово учење. Зна се и са фреске у цркви Светог Ахилија у Ариљу да је Стефан Немања држао сабор против јеретика (богумила), али писани извор не потврђује то. Ево шта конкретно пише:
Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му: „Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и овим светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој“. А овај пречасни свети мој господин, ни мало не задоцнев, одмах призва свога архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с игуманима својима, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима сабранима: „Дођите и видите, оци и браћо, aко сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола. И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство, што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше свети и богоносни оци: ‘Ко ти, Спасе, ризу раздра?’, рече: ‘Арије, безумни, који Тројицу пресече’.“ Тако и ови безумни иду за учењем његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с њим, триклетим, на дно скровишта адових. И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од велможв његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере њихове, и, правци к ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му: „Господине, господине мој, ево видим како твоја владавина испитује о овој мрској и одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине“.
А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: „Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим“. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег. Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.
И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек и у векове векова. Амин
Поред њега, постоји и помен бабунске речи у Душановом законику српски цар Стефан Душан прети казном свакоме ко каже бабунску реч. Вероватно је да се овде ради о борби против богумила, или њихових остатака, на тлу српског царства 1349. године. На крају овог лапидарног разматрања о Србији, треба напоменути следеће. Не постоје никакви докази, који се пласирају у делу медија, да су богумили били већина у Србији и да је над њима извршен геноцид. Самим сагледавањем живота средњовековног света јасно је да је обрачун са припадницима јереси, односно учења различитог од званичног, било распрострањено у свим црквама и религијама диљем света онога времена. На страну што термин геноцид у то време није ни постојао, нити је концепт људских права и слободе вероисповести нама знан, био у било каквом повоју. Описани сукоб са јеретицима представља пре свега слику учвршћивања православља у Србији и борбу против кривоверја, присутног готово у целом свету средњега века.
Међутим, ово све је заправо само увод у разумевање чињенице да је на тлу Босне доиста деловала организација која је следила дуализам и представљала великог противника за римокатоличку и православну цркву. Обе организације су без сумње се током целог века трудиле подвргнути Босну својој власти. Етнички, Босна је несумњиво српски простор и историјски то је српска земља без задршке. Међутим, верски, у Босни је специфичност била још израженија уз њену државну самосталност. Након црвених концила који су одржани у Далмацији, поглавито у Сплиту, и из Далмације је доста јеретика-патарена пребегло у Босну где су били добро дочекани и где су нашли своје уточиште. Питање порекла и везе са богумилима чланова цркве босанске је у науци дуго предмет истраживања. Извесно је из свих извора који говоре о јереси која се укоренила у Босни да су и православни владари и црквени великодостојници, и они из Рима, али и други дуалисти, што индиректно долази из извора, сматрали Босну местом у којој се ширила дуалистичка јерес, те да су богумили-патарени цркве босанске били управо следбеници таквих учења. Крстјани, како су себе називали, нису имали храмове као православни или римокатолици, окупљали су се у простору која се називала хижа. Великодостојници су носили титуле гост, односно дјед. Међутим, неки списи попут Тестамента госта Радина немају у себи ни трага богумилског или уопште јеретичког учења. Напротив, спомињу се и бројни празници, као и давање новца за службу Божију. Помињу се и храмови, као и друга типично православна обележја. То све отежава проучавање цркве босанске, али ипак постоје неке неспорне чињенице везане за ово учење. Противљење црквеној организацији, како оној из Цариграда, односно Србије, тако и римској, заједничка је особина свих дуалиста, па и ових босанских.
Угарска се понајвише борила током готово целог свог средњовековног постојања да свој утицај шири на Босну, а босански владари од бана Кулина па на даље били су често и угарски вазали. И најмоћнији међу њима, краљ Твртко, био је у почетку, као бан, вазал угарског краља Лајоша Великог, а Јелисавета Котроманић, босанска принцеза, била је угарска краљица. На крају, и Матија Корвин основао је Јајачку бановину, борио се за Сребреницу и Босна је све време била у сфери угарског интересовања. Но, вратимо се босанској цркви.
Један документ који, наводно, може да илуструје саме почетке цркве босанске је Баталово јеванђеље и наводни списак поглавара цркве босанске који се налазе на једном уметнутом листу јеванђеља које се приписује босанском тепчији Баталу из 1393. године. Свакако најзначајнији догађаји везани за цркву босанску јесу из доба када је њоме владао Бан Кулин. Из тог доба је и Билинопољска изјава (abiuratio) којим речени бан заједно са великодостојницима цркве босанске се одриче јереси. Обавезује се да ће прослављати Васкрс, Божић и друге празнике, а потом потврђује да ће поштовати светитеље и бити у свему веран римској цркви.
Један од најзнаменитијих поглавара цркве босанске у ово доба био је дјед Растудије, који је сматран једним од најутицајнијих поглавара међу дуалистичким јеретицима свога времена. Тако 1223. године кардинал Конрад пише како папа албижана живи на Балкану. Крсташки рат на Босну је због тога покренут 1235, године и предводио га је угарски краљ Андрија II. Због тога што дубровачки надбискуп, а ни босански бискуп који му је испрва био суфраган, није чинио ништа на искорењивању јереси, босанска бискупија потпала је под калочку надбискупију и постала део угарске цркве. Осим тога, од 1240. године, седиште босанског бискупа измештено је у Ђаково, а босанска бискупија деловала је као мисијска све време. И приходи босанског бискупа били су најмањи, у његовој дијецези је сакупљено знатно мање папске десетине него чак у Сремској и Њитранској бискупији, које су биле најсиромашније у Угарској. Краљ Драгутин је завладао деловима северне Босне као вазал и зет угарског краља. Он шаље писма папи где моли фрањевце да помогну у искорењивању јереси у Босни, а истовремено у његовом житију архиепископ Данило II сведочи да је Драгутин преобратио многе јеретике.
Јеретици, односно припадници цркве босанске се наводе и у земљи Стјепана Котроманића, а 1388. године, као касније, 1412. године италијански валдежани у саслушању пред инквизитором сведочили су како су имали намеру да иду у Босну код учитеља њиховог веровања. Крај средњег века доноси и замах католичења у Босни где је посебно био активан краљ Стјепан Томаш који 1459. године наређује да сви патарени пређу на римокатоличанство. Ширење фрањевачких самостана, односно босанска и мачванска кустодија (којој су припадали и неки самостани на северу Босне) били су такође један од покушаја да се сузбије богумилство, међутим турско освајање је учинило томе крај.
Питање стећака је још једно интересантно питање, али није директно везано за Босну ни богумиле. Укупно има сачуваних 66.478 и они представљају заправо регионални тип надгробних споменика. На тлу савремене Босне и Херцеговине, укупно их је 58.547, а највише их се налази у Херцеговини (Радимља код Стоца, Билећа, Гацко, Требиње), али их има и диљем Босне, као и у Хрватској, Црној Гори, западној и југозападној Србији, понајвише у Рашкој, око Ужица и Пожеге, као и на Златибору где их има у готово сваком селу. Ови надгробни споменици нису везани за припадниике само једне вероисповести. Нешто преко 5600 украшено повијеном лозицом, розетама, крстовима, штитовима и мачевима, луком и стрелом, људским и животињским фигурама, сценама лова на јелене, сценама турнира, геометријским орнаментима. Оних са натписима је врло мало (363) док се верска припадност помиње на свега неколико десетина, а преко 350 је писано ћирилицом на српском језику. Из епитафа се закључује да су покојници припадали и православној, римокатоличкој, као и босанској цркви, односно вери. Због свега тога се не могу стећци везати за богумиле, нити искључиво за припаднике босанске цркве. Поједини натписи имају дидактичку, философску или етичку поуку, а ни на једном нема ближе етничке одреднице покојника, али се на некима спомињу босанско краљевство и српско господство.
Исто тако, треба јасно нагласити да сви списи босанских хришћана (као што су Хвалов кодекс, Копитарево Четворојеванђеље) јесу правоверни ћирилични српски рукописи. У њима ни нема богумилских, односно дуалистичких тема, и припадају српској православној традицији са тла данашње Босне и Херцеговине, а нису никакво засебно босанско наслеђе које постоји ван ширег контекста. То се односи и на већ споменути тестамент госта Радина.
Доминиканац и кардинал Хуан де Торкемада, стриц чувеног инквизитора, је 1461. године пред собом имао тројицу предводника цркве босанске које је испитивао, односно ислеђивао због јереси. Саставио је тада њихових 50 заблуда – Symbolum pro informatione Manichaeorum. Оно што је овде битно истаћи јесте да и пред сам крај средњег века припадници цркве босанске се изједначавају са манихејством, пре свега због дуализма у њиховим веровањима. По Торкемади, босански јеретици не признају Христа за Бога, а Богородицу сматрају за анђела а не жену која је безгрешно зачела и родила Исуса, не признају да је Бог један и недељив, не признају Римокатоличку цркву и њено учење, а по Торкемади, то је једино исправно веровање, затим побија дуалистички концепт Ђавола (Луцифера), њихово учење о души, демонима, одбија њихово неприхватање Библије, итд. Занимљиво је да је свака заблуда поткрепљена не само библијским и светоотачким цитатима, већ чак и од античких философа. Торкемада, тако, примера ради, цитира и Аристотела и његову Метафисику. Поред овог вредног списа, сматра се да је још један јеретички спис, Interrogatio Iohannis, односно Испитивање Јованово, настао у катарским круговима, преведен са словенских изворника или једног оригиналног предлошка.
Тешко је извући јединствен закључак о богумилима и цркви босанској. Чак иако нису директно повезани, очигледно је да постоји сличност у дуалистичким учењима ових двају покрета. Бабуни, патарени, јеретици цркве босанске како су све називани, према изворима, били су оптуживани за манихејство. Очигледно је да је деловала дуалистичка религијска организација, називана често црква босанска, која је имала и политичку подршку. Иако су дуалисти одбијали материјално, те су и властелу сматрали (теоретски) твари Сотоне, ипак су подршка појединих босанских владара и великаша могли утицати на то да се босанска црква одржи. Она је свакако и била елемент чувања независности земље која се за њу морала борити пре свега против Угарске. На крају, рецимо да је научно потпуно неприхватљиво директно повезивање богумила и патарена са некаквим савременим босанским идентитетом. Етнички гледано, средњовековна Босна, као и цео простор данашње Босне и Херцеговине, ван сваке сумње су део српских земаља у средњем веку. Простор Босне, пак, у овом периоду карактеришу небројене специфичности, као и самостална државна традиција. Културолошки, идентитетски и цивилизацијски, међутим, иако на размеђи цивилизација Босна је интегрални и неодвојиви део српског корпуса.
Остави коментар