Црква и медији

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Медији имају значајан утицај на начин на који се црква и вера представљају јавности па и самим верницима. Утицај медијских политика и идеологија на слику о цркви у медијима и комуникациони процеси, могу значајно обликовати перцепцију верника и јавности о цркви. Медијске политике и идеологије могу утицати и на начин како се воде верске дискусије у јавном простору. Ако је дискурс преко медија често конфронтациони и непрофесионалан, то може усложити дијалог између цркве и друштва.

Медији могу изабрати како ће представити цркву у светлу различитих тема. То је оно што се зове слобода медија. На пример, ако је избор тема често фокусиран на скандале или негативне догађаје у цркви, то може створити негативну слику. Ово је често повезано са медијским политикама које посебно истичу контроверзне или сензационалне причe. Кликбејт новинарство не води превише рачуна о угледу цркве у друштву, нити о угледу било које институције, те је често сензационалистичко извештавање условљено потребом новинара да обезбеде што више кликова на текст, без труда да се истинито или објективно изнесу чињенице или напише вест.

Медији, кроз избор језика и начина извештавања, могу утицати на ставове јавности према цркви. Ако се користи негативан речник или се доприноси стварању стереотипа о верским заједницама, то може довести до негативних перцепција.

Такође медији могу бити везани за одређене политичке или идеолошке интересе, и то може утицати на начин извештавања о цркви. На пример, ако је медијска кућа блиска одређеној политичкој странци или идеологији, то може утицати на начин представљања цркве и верских питања.

Медији могу обликовати перцепцију верника кроз коментаре и анализе. Ако коментари и анализе пренаглашавају негативне аспекте и атакују на верске институције, то може утицати на вернике и њихова верска осећања.

У друштву где су социјалне мреже значајан извор информација, комуникација и утицаја, медијске политике и идеологије могу се ширити брже и шире се кроз ове канале. Друштвене мреже могу појачати и промовисати одређене ставове и перцепције о цркви.

С обзиром на ове факторе, комуникациони процеси између цркве и верника, као и између цркве и јавности, могу бити значајно обликовани и условљено медијским извештавањем. Да би се избегло неразумевање и створила објективнија слика о цркви, посебна пажња треба бити посвећена дијалогу и отвореној комуникацији цркве и медија. Верске заједнице такође могу узети иницијативу у обликовању сопствене присутности у медијима учествовањем у дијалозима који промовишу толеранцију, разумевање, хуманитарне активности ових верских организација и друге друштвене активности.

Медијске политике и идеологије такође могу утицати на начин на који се црква представља у медијским кампањама и рекламама. Ако постоји претежно негативан приказ цркве у огласима, то може додатно учврстити негативне ставове. Ово може бити случај у политичким кампањама.

Представници цркве могу имати активну улогу у комуникацији са медијима. Од тога како ће се они појављивати у медијима и комуницирати са јавношћу може бити извршен значајан утицај на јавност и променити перцепцију цркве. Опрезна и аутентична комуникација може помоћи у изградњи позитивне слике цркве.

Медијске политике могу утицати и на типове образовних програма и документарних филмова који се креирају. Ако су ови програми дисбалансирани или антагонистични према религијским институцијама, то може утицати на перцепцију гледалаца.

Када дође до кризних ситуација у цркви, начин на који медији извештавају о тим догађајима може имати значајан утицај на јавност и вернике. Медији често посвећују пажњу кризама и скандалима, и то може обликовати трајну перцепцију верника и јавности.

Медијске политике и идеологије могу утицати и на начин како се воде верске дискусије у јавном простору. Ако је дискурс преко медија често конфронтациони и непрофесионалан, то може усложити дијалог између цркве и друштва.

Медији имају значајан утицај на начин на који се црква и вера представљају јавности и верницима. Обликовање позитивне перцепције захтева ангажованост и од стране цркве и религиозних заједница, као и од стране медија у поштовању принципа објективности и баланса у извештавању о религији и религиозним темама.

Црква је имала два основна приступа када је реч о медијима током већег дела прошлог века, наравно овде се ради пре свега о приступу класичним, традиционалним медијима, штампи, телевизији и радију. Интернет је ипак појава која се везује за 21. век.

Први приступ се фокусира на значење медија као средства за деловање цркве. То значи да су медији посматрани као средство за преношење поруке Јеванђеља, односно етоса и учења цркве пре свега верницима а потом и ширем аудиторијуму. Овакво разумевање медија поставља питање о томе како најбоље и најефикасније користити медијска средства за мисионарско деловање цркве.

Други приступ је усмерен на моралну вредност или прихватљивост садржаја медија. Право на информацију и постојање личне одговорности медијских делатника и примаоца информације. Ово представља оптимистичнији поглед на свет медија, у коме је фокус на информацијама, одговорности и дужностима.

Укупно гледано, Црква током прошлог века прихвата медије као важан алат за деловање и ширење својих учења, истовремено истичући неопходност одговорног и морално прихватљивог коришћења медијских средстава.

С обзиром на разноврсност и ширину медијске понуде у данашњем друштву, изазов за Цркву и друштво уопштено остаје у остваривању баланса између слободе изражавања и заштите оних вредности које црква промовише. Такође, размишљање о медијима захтева и свесност о изазовима нових технологија, као и њиховом утицају на комуникацију и друштво.

Уколико Црква и даље развија и усмерава своје ставове о медијима, имаће могућност да адаптира своја учења и поруке савременим технолошким тенденцијама и друштвеним променама. Овај процес изазваће потребу за постојаним размишљањем о етичким, моралним и културним аспектима употребе медија у служби заједнице и друштва као целине.

С обзиром на развој технологије и брзину промена у медијском простору, изазов за Цркву је и да настави адаптацију својих приступа и порука. Комуникација кроз нове медијске платформе, као што су друштвене мреже, подстиче не само преношење религиозних садржаја, већ и дијалог са савременим друштвом.

Црква би могла додатно развијати образовне програме о медијима за своје припаднике, наставнике, и свештенство. Образовање би требало обухватити критичко размишљање о медијским садржајима, различитим медијским форматима, и етичким аспектима употребе медија. Истовремено, важно је подстицати развој нових медијских и дигиталних иницијатива које могу служити заједници и допринети квалитету духовног живота.

С обзиром на приступе у прошлости, где је акцент стављан на мисионарско деловање кроз медије и на моралне вредности, било би важно унапређивати разумевање утицаја медија на друштво и посебно на вернике. Ово може укључивати и активно учешће у друштвеним дебатама о етици медија и усмеравању ставова у светлу хришћанских вредности.

Прихватање медија као „дара“ и њихова употреба у складу са духовним и моралним принципима може допринети постизању циљева црквеног деловања и остваривању њених мисионарских задатака у савременом свету.

У оквиру развоја ставова о медијима, Црква би такође требала узети у обзир различите културне и друштвене контексте тамо где је присутна. Савремени свет представља различите изазове, а разнообразност медијских формата и порука захтева адаптацију на методе које ће најбоље служити духовним потребама и образовању верске заједнице.

С усмеравањем пажње на дигиталне технологије и интернет, Црква би могла разматрати и промишљати о начинима како да интегрише виртуелни простор у своје мисионарске активности. Виртуелна заједница и онлајн ресурси могу послужити као допуна традиционалним облицима духовног живота и то се већ увелико дешава.

Црква би, такође, могла активније учествовати у дебатама о правима и одговорностима у медијском простору, уместо да буде пасивни објект медијских спинова или анализа. Постизање баланса између слободе изражавања и заштите вредности које црква заступа може бити предмет активног доприноса Цркве друштву.

Црква препознаје значај медија као места на коме се одвија јавно изражавање и обликовање ставова у савременом друштву. Истовремено, истиче се утицај медија на културу и њихов значај за мисију цркве.

Уместо искључиво традиционалних форми, којима се црква свакако служи, Црква препознаје медије као кључни канал за преношење хришћанских порука и учења. При томе, не само да промовише коришћење медија за ширење религиозних идеја, већ истиче значај укључивања хришћанске поруке у „нову културу“ коју ствара савремено комуницирање, пре свега интернет.

Овде „нова култура“ не обухвата само садржај који се преноси медијима, већ и начине саопштавања тог садржаја. То укључује нове језике, технике и психолошка понашања која се развијају кроз напредак у медијској технологији. Овај приступ подразумева разумевање да комуникација не зависи само од садржаја, већ и од начина на који се тај садржај прима и обрађује у савременом друштву.

Оваква перцепција представља изазов за Цркву да адаптира своје методе проповеди у складу са савременим облицима комуникације. Тиме се отвара пут за нове наративе и приступе у разумевању улоге медија у формирању културе и духовног живота.

Може се посматрати однос цркве и медија као однос између различитих култура. Уместо да се гледа на та два субјекта као на одвојене ентитете, акцент се може ставити на потребу за дијалогом цркве и медија.

Аутентичан дијалог цркве и медија који постоји у виду посебности културе медија и културе коју је црква формирала током векова је веома значајан. Овакав дијалог и сарадња не само да омогућавају ширење религиозних порука, већ и трансформацију и уграђивање хришћанске поруке у „нову културу“ коју стварају медији.

Римокатоличка црква се посебно бавила потребом аутентичног дијалога цркве и медија, пре свега због учесталих конфликaта које је управо имала са медијима. Међутим, у исто време, римокатоличка црква износи и идеју да разлике не би требало да онемогућавају пријатељство и дијалог. Наравно, овај подстицај на прихватање различитости и стварања погодног окружења за дијалог можемо гледати и као тактику Римокатоличке цркве за задобијања наклоности медија али и као обострано користан однос и за Цркву и за медије.

Медији, посебно они корпоративни на западу, нису штедели Римокатоличку цркву, те је стога њено искуство у односу са медијима драгоцено за цркву на истоку тј. Православну цркву. Православна црква сусретала се са медијском машинеријом у прошлом веку, пре свега богоборачком и атеистичком. То је било искуство грубог и бруталног прогона, но искуство са корпоративним медијима, с којима се данас суочава Православна црква је прилично другачије, иако не искључује прогон, спинове и сатанизацију али на много суптилнији начин и на много дубљем нивоу.

Канселовање ауторитета цркве је омиљени спорт савремених корпоративних медија.

Канселовање цркве може се односити на различите аспекте, а у медијима се обично одражава кроз извештаје, коментаре и анализе. Извештаји о скандалозним догађајима или случајевима злоупотребе у оквиру црквених институција, било да су потврђени, или не, истинити или измишљени, могу довести до негативних медијских извештаја. Такве приче могу обухватати сексуалне злоупотребе, финансијске неправилности или друге контроверзне догађаје. Канселовање цркве у медијима такође може бити повезано са променама друштвених ставова и вредности. Неки медији могу извештавати о променама у подршци верској институцији, паду броја верника, или променама у тумачењу црквених учења. Медији могу преносити критике усмерене на цркву у вези са њеним ставовима, понашањем или политикама. Овакви медијски извештаји могу бити последица друштвених и културних дебата. Ако постоје трансформације унутар цркве, на пример, измене у богословским учењима или црквеним праксама, то може бити предмет медијског интереса. Медији могу извештавати и о реакцијама људи и других верских заједница на догађаје у вези са црквом. Ово укључује и коментаре вођа других верских група, политичара и јавних личности.

Медијско канселовање цркве може бити примењено на различите начине. Увек је потребно проверавати информације из више извора да би се стекао комплетнији увид у ситуацију и то не важи само за канселовање цркве и медијске спинове у вези са црквом, већ уопште за све медијске извештаје. Без критичког промишљања у данашњој џунгли медијских спинова немогуће је разлучити истину од лажи, стварни од измишљеног догађаја.

Дуги низ година, етичко вредновање медија фокусирало се на сам садржај медија и истицало њихову неутралност. Међутим, тежиште је почело да се премешта ка разматрању саме природе медија, њиховог деловања и значаја за човека, као и нових модела комуницирања. Оваква широка перспектива отвара врата за нове етичке димензије које стасавају са савременим технологијама.

Изазови којима смо изложени у виртуелном свету, укључујући анонимност, угроженост приватности, нови облици заједништва и друштвено-комуникационе тенденције постављају питања нових односа између човека и технологије, као што је проблематика киборга и изазови који се јављају у интеракцији између човека и машине и уопште о тематици која следи из трансхуманистичке идеологије, која је изузетно утицајна и присутна у пре свега корпоративним медијима.

У односима цркве и медија посебан фокус потребно је ставити на есенцијална питања човекове егзистенције у светлу напретка комуникационих технологија. Уместо фокусирања само на информационе функције, у центар пажње треба да дође питање људске егзистенције, што означава прелаз са функционалних аспеката медија на суштинска питања људске сврхе и смисла.

Средства јавног информисања нису вредносно неутрална и имају тенденцију одражавања ставова власника и новинара. Власничка структура и политички контекст утичу на начин извештавања о Цркви. Потреба за привлачењем публике и оглашивача може утицати на избор тема и начин извештавања. Лични ставови новинара могу утицати на објективност извештавања, што истиче потребу за новинарском етиком и неутралности у представљању догађаја из црквеног живота.

Људи па ни медији не могу бити вредносно неутрални, али медији треба да теже неутралности. Узимајући у обзир чиниоце који утичу на неутралност медија, треба радити на развоју критичке свести међу људима који прате медије. Црква треба да користи медије на начин који ће бити спасоносан за савременог човека, без да се повлачи пред императивом новинског актуализма.