Аутор: мрс Љиљана Драгосављевић Савин
Попис Карловачке митрополије 1896-1897. године представљао је важан догађај за решавање многих материјалних проблема у овој српској црквеној области. Тенденција сређивања финансијских недаћа, увођена реда у црквене послове, била је основна идеја са којом се кренуло у овај процес. Велика архивска грађа управо сведочи о намерама и ангажовању великог броја свештеника и епископа да се посао уради до краја. Црква у Купиновu парадигма је стања и пресека стања цркава у Срему. Њена богата историја и историјско наслеђе одлично осликавају и однос Цркве и верника према националној традицији и изградњи националног идентитета Срба у Монархији.
Попис Карловачке митрополије из 1896. године један је од најважнијих у њеној двовекововној историји. Дуги период који је црквено – школска аутономија прошла без јаче централне црквене власти, окончан је доласком на трон патријарха Георгија Бранковића 1890. године. Он је врло брзо покушао да уведе ред у манастирску имовину, у Фондове Митрополије, посебно у рачуне који су годинама каснили на извршење. Мађарска влада је у том смислу више пута интервенисала, па чак и претила суспендовањем аутономије. Патријарх Бранковић је покушавао већ 1892. године да на Црквено-народном сабору изведе доношење Јединственог статута (поновљено 1897.), што је био корак ка решавању ових проблема. На седницама Синода 1893-1895. године било је доста речи о стању у црквама и манастирима. Посебан нагласак био је на црквама и манастирима у Срему, махом на територији Архидијецезе. У тој црквеној области под ингеренцијом патријарха посебно је било нередовно стање у мањим, локалним срединама. Како је тврдио део епископа лоше наслеђе је остало из времена патријарха Германа Анђелића. Бранковићева идеја да се коначно заведе ред у Цркви очитована је и кроз наредбе свештеницима да се помно морају старати о црквеној имовини, књигама, предметима, сасудама, па је стога овај попис био од изузетног значаја за пресек стања у Архидијецези и шире Митрополији.
Мноштво свештеника је врло агилно кренуло у овај попис, па је тако забележено доста неправилности у многим епархијама, и великом броју цркава. Стање је поправљено реакцијом Бранковића у периоду 1896-1902. године, до радикалског преузимања власти у аутономији 1902. на Мајском сабору. Сама црква у Купинову имала је леп значај у Срему. Њена, велика и славна прошлост, давала јој је шире место у контексту српске историје у Срему и Митрополији.
Богато историјско наслеђе које је везано за светородну династију Сремских Бранковића дошло је до посебног изражаја у схватању традиције ове древне цркве-манастира. Географски положај Купинова пленио је путнике и посматраче у дужем периоду. Купиново је смештено на на левој обали реке Саве, код Обедске баре, југозападно од Београда. Купиново је у средњем веку било у поседу угарских краљева, који су га доделили деспоту Стефану Лазаревићу, а потом је било у рукама деспота Бранковића. Само место насељено је 1486. од стране српских деспота из породице Бранковић, а већу експанзију је доживело у време царице Марије Терезије када је као место које припада Војној граници бележено под називом Шанац Купиново (град Купиник је подигао Ђурађ Бранковић). Турци су га освојили и запалили 1521. године. Обновљено Купиново развијало се и у новијој историји.
У подацима Архидијецезе у самом месту било је 391 дом (кућа) од 376 српских. Регистрованих брачних парова је било 473, од тога српских 456, и 6 дивљих. Укупан број становника био је 2.265, мушких 1.134, женских 1.131. Срба је било 2.195. Што се тиче цркава, постојале су 3 православне и једна комунална школа. Политичка општина, котарска власт и суд надлежни за Купиново налазили су се у Земуну, док је финансијска и школска власт била у Вуковару. У војном погледу Купиново је било под ингеренцијом команде у Петроварадину, жупанија је била Сремска, па је стога део суда био у Митровици, а бански сто и сто седморице у Загребу. Занимљив податак је и да је у самом атару било 14.322 јутра земље (Срби су поседовали 14.035), а порез је износио 17.562 круне. Сама црквена општина била је солидно организована. Председник је био Јелисије Васић, његов заменик Илија Милутиновић. Рачуни су били редовни, а рад црквене општине под контролом сваке године (извештаји Саборском одбору).
Почетком 19 века мештани су отпочели са припремама око изградње новог храма. Уговор о изградњи цркве, склопљен 1802. године није реализован. Сачињен је 1810. године нови уговор са земунским градитељима Михаилом Сајдлером, Андреасом Хинтермајером и цимермајстором Јоханом Мајером. Они су 1814. године завршили храм посвећен Светом Духу. За обнову цркве 1835. године ангажован је новосадски цимермајстор Стефан Ланг. Црква је обликована као једнобродна грађевина , са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником на западној страни. Резбарију за иконостас завршио је до 1844. године дрворезбар Георгије Девић. У акцији масовног разарања православних богомоља у Срему пред крај Другог светског рата, и Црква св. Духа је тешко оштећена 11. јула 1944. године.
По извештајима, храм се налазио у лошем стању изнутра и добром стању споља. Порта је била у солидном стању, али за цркву је посебно битно да су се у храму чувале реликвије и драгоцености везане за светородну породицу Бранковић (о чему сведоче и предмети из пописа, видети даље у тексту). Првобитно ствари су се налазиле у деспотској цркви Св. Луке. У месту се налазило и старо православно гробље.
Стара деспотска црква Св. Луке у Купинову је подигнута између 1453. и 1456. године, као задужбина деспота Ђурђа Бранковића. Први писани помен о цркви потиче из 1486. године, када је деспотица Ангелина са синовима Ђорђем (Максимом) и Јованом пренела ту мошти свог мужа дспота Стефана Бранковића. Ова црква има статус споменика културе од изузетног значаја. Разрушена је и запустела 1502. године, после турског освајања Срема. Од краја 16. и током 17. века ова цркава се не помиње. Првих деценија 18. века цркву је обновио капетан кир Михајло Васић са житељима Купинова. У другој половини 18. Века, ова мала скромна грађевина, издужене правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом, добила је раскошни иконостас, са резбаријом изведеном у рокајном стилу, која се приписује осијечком резбару Јакобу Герстнеру. Иконостас је рад познатог уметника Јакова Орфелина, сликан у барокно-рокајном духу, са изванредном портретском обрадом ликова и најфинијим колористичким решењима. Према попису из 1792. године (у време митрополита Стефана Стратимировића) имала је мермерну белу плочу са натписом, који је сведочио о настанку. Приликом генералне обнове храма 1894. године, посебно је важно нагласити да су пронађена два тела у мушкој гробници (није позната чија су), уз претпоставку да припадају Бранковићима.
Црква Св. Мајке Ангелине или црква Благовештења манастира Обед, се налази на узвишењу унутар Обедске баре у Купинову. Према народном веровању, цркву је саградила деспотица Ангелина, од материјала од којег је био направљен брод, којим је 1486. Године, са синовима допутовала у овај крај и преузела деспотски престо. Света Ангелина је пореклом из Албаније, ћерка Ђорђа Аријанита и рођена сестра Данице (Донике), жене Скендер-бега. Ангелина је била жена слепог Стефана Бранковића, сина деспота Ђурађа Бранковића. Након Стефанове смрти долази са децом у Срем, који добија на управу од мађарског краља и где, заједно са синовима, подиже цркву Светог Луке, у којој наставља живот као монахиња. Њен син је био Јован, последњи српски деспот. Црква Свете Ангелине је прва црква брвнара у Војводини. Црква је 1943. тешко оштећена, а обновљена је тек 2007. године.
Сам град Купиново (Купиник), подигао је деспот Ђурађ Бранковић. У њему се замонашио митрополит Максим и живела деспотица Ангелина, али је у време настанка овог пописа био слабо сачуван. Постојале су четири куле, у лошем стању, али је по мишљењу савременика град некада био важан за одбрану доњих крајева Срема. Купиново је била са свих страна окружено Обедском баром у којој су биле настањене најразличитије птице, па је стога престолонаследник Франц Фердинанд често пролазио кроз град.
У погледу свештеника у месту је службовао Јован Петковић. Родом је био из Ковиља, а гимназију је завршио у Винковцима. Рукоположио га је владика Емилијан Кенгелац још 1864. године. У Купинову је служио од 1882. Сама парохија је дефинисана 1792. године. Комунална школа имала је троје запослених: учитеље Филипа Теодоровића и Бошка Марковића и учитељицу Ану Девић.
Попис који је део великог напора патријарха Георгија Бранковића да се среди стање у Митрополији нашли смо у Архиву САНУ у Сремским Карловцима и он гласи:
Инвентар добара манастира Свете Мајке Ангелине
Српске православне црквене општине у Купинову за годину 1896.
Од одбора прегледали, одобрен:
У Купинову дне 31. Децембра 1896.
Председник: Одборници:
Јов(ан)Петковић парох Стеван Николић
Перовођа Илија Милутиновић
Бакаловац
Инвентар добара цркве Храма Св. Луке
Српске православне црквене општине у Купинову за годину 1896.
А. Стање активно: По рачуну остало је концем год 1896. 2. Фор 19 нов.
Црква Св. Луке је обновљена 30. јула 1896. Са црепом покривена, без тороња. Уписана у гр. ул. бр. 357 на црк. Правос. Црквену општину Купиново. У добром стању. Црква се налази у огради. Укупне вредности 7000 форинти. Ова црква нема никакви утвари. Укупно 7002 фор и 19 нов
У Купинову дне 31. Децембра 1896.
Председник: Одборници:
Јов(ан)Петковић парох Стеван Николић
Перовођа Илија Милутиновић
Бакаловац
Инвентар добара Закладе Тодора Зубовића
Српске православне црквене општине у Купинову за годину 1896.
У Купинову дне 31. Децембра 1896.
Председник: Одборници:
Јов(ан)Петковић парох Стеван Николић
Перовођа Илија Милутиновић
Бакаловац
Инвентар добара парохијалне цркве Храма Сошествија Прсав. Духа
Српске православне црквене општине у Купинову за годину 1896.
У Купинову дне 31. Децембра 1896.
Председник: Одборници:
Јов(ан)Петковић парох М. Барка
Перовођа Илија Милутиновић
Бакаловац
Инвентар српског православног народно-црквеног кореног иметка
Манастира Св. Мајке Ангелине у Купинову
Овај манастир нема никаквог земљишног поседа
Здања: Манастир, једна капела, двориште површине 756 квадратних хвати, башта 5.293 квадратна хвата, све заједно вредности 400 форинти. Један стан за чувара, при земљи, од две собе, једног предсобља, вредност 800 форинти.
Бунар камени вредност 100 форинти.
Састављено у одборској седници српско – православне црквене општине у Купинову 11/23. Аугуста 1896. Држане
Перовођа Парох
Бакаловац Јов. Петровић
Чланови одбора:
Димитрије Радосављевић
Милан Барка
Дима Миловановић
Стеван Пуљевић
Лука Ћурчић
Драга Михајловић
Алекса Вулетић
Инвентар српског православног народно – црквеног кореног иметка
Цркве Св. Луке у Купинову
Нема никаквог земљишног поседа
Црква Св. Луке са двориштем од 229 квадратних хвати вредности 6000 форинти.
Састављено у одборској седници српско – православне црквене општине у Купинову 11/23. Аугуста 1896. Држане
Перовођа Парох
Бакаловац Јов. Петровић
Чланови одбора:
Димитрије Радосављевић
Милан Барка
Дима Миловановић
Стеван Пуљевић
Лука Ћурчић
Драга Михајловић
Алекса Вулетић
Инвентар српског православног народно – црквеног кореног иметка
Месне Цркве у Купинову
Здања
Месна црква (број грунтовног уложка 233) са двориштем од 500 хвати и баштом од 1.300 хвати вредности 20.000 форинти.
Стан за пароха (број грунтовног уложка 87, кућни број 89)при земљи, са три собе, једним предсобљем, комором, кујном, радионицом и свињцем. Двориште површине 244 хвата и башта од 652 хвата, вредности 2.000 форинти.
Састављено у одборској седници српско – православне црквене општине у Купинову 11/23. Аугуста 1896. Држане
Перовођа Парох
Бакаловац Јов. Петровић
Чланови одбора:
Димитрије Радосављевић
Милан Барка
Дима Миловановић
Стеван Пуљевић
Лука Ћурчић
Драга Михајловић
Алекса Вулетић
Списак извора и литературе:
Необјављени архивски извори:
Архив Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима
Митрополијско-патријаршијски фонд, А, попис Митрополије 1896-1897.
Литература:
Васин, Горан, (2014), Патријарх Георгије Бранковић и његово доба, Нови Сад
Косовац, Мата (1910), Српска православна митрополија Карловачка по попису из 1905, Сремски Карловци
Крестић, Василије (2014), Срби у Угарској, Нови Сад
Микавица, Дејан (2011), Српско питање на Угарском сабору 1690-1918, Нови Сад
Слијепчевић, Ђоко (1991), Историја Српске православне цркве, Београд
Остави коментар