∗ За израду есеја који се налази пред читаоцима базично је коришћена литература ЈЕЛИНИ СТАРОГ НОВОГ САДА КАО ДЕО ГРЧКЕ ДИЈАСПОРЕ аутора Мирослава М. Јовичина
Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
У другој половини 18. века Грци и Цинцари (Јелини) су чинили малу, али динамичну заједницу Новог Сада, која је у свoм зениту имала највише пет-шест посто новосадске популације. Локална српска власт је настојала спречити јелинско осамостаљење, првенствено због економског и културног цепања и слабљења православне заједнице Новог Сада. Уз све сличности и разлике, Срби и Грко-Цинцари су живели и држали се заједно, све док Јелини нису решили да се у потпуности осамостале од Срба.
Грчка борба за осамостаљење почиње доношењем Патента о толеранцији 1781. године. Наизглед безазленом и оправданом акцијом школске еманципације покренут је један сложен механизам који је водио ка дефинитивном одвајању Грка од Срба и формирању засебне грчке заједнице у Новом Саду. Наиме, богати Грко-Цинцари су давали велике донације фондовима заједничке црквено-школске општине. Срби су сада оправдано страховали да би ове донације могле потпуно да изостану, што се коначно и десило. Кампања Грка и хеленизованих Цинцара да добију своју грчку цркву и литургију у почетку је вођена умереним тоном и смирено, али је временом добијао на јавности и ширини, па се претворио у беспоштедну борбу. Грци су прво учтиво тражили оно што Срби нису желели да им дају, а Срби заступљени у Магистрату и црквеној општини су их такође учтиво одбијали или игнорисали. Убрзо су захтеви почели да иритирају српску страну и пристојности је бивало све мање. Новосадско становништво се поларизовало спрам етничке припадности и свако је бранио ставове своје стране. Међу пријатељима, познаницима, комшијама дошло је до тешких речи, клевета, а понегде и батина. Срби су еманципацију Јелина доживели емотивно, као личну издају.
Први сукоб између Грко-Цинцара и Срба око црквеног питања десио се у Бечу. Овде се, као и у Трсту и Пешти показало да припадност истој вери није био довољан мотив за одржавање заједништва Срба и Грка. Православни житељи Беча, Срби, Грци и Румуни, још су 1726. године имали уређен црквени живот и организовану црквену општину са правом јавности, њихов црквени и молитвени живот био је везан за капелу Св. Георгија која се налазила у једној приватној кући у Демфингер дворцу, где је боравила првих шест година. Потом се преселила у Штајерхоф (данашњи Хофнерштајг у Грчкој улици, где се и данас налази). Цео подухват око формирања црквене општине, оспособљавања капеле за богослужење и њено освећење обавио је 1726. године митрополит карловачки Мојсије Петровић (1677−1730). Грци су настојали да се на све начине ослободе јурисдикције карловачких митрополита, српских свештеника, употребе црквенословенског језика у богослужењу и желели су да храм Св. Георгија буде у њиховим рукама. Напето стање између Грка и Срба трајало је пуних петнаест година и разрешила га је царица Марија Терезија, својом наредбом од 10. фебруара 1776. године. Према царичиној наредби капела Св. Георгија прелази у посед Грчке православне црквене општине, чији су чланови били већином турски поданици. Од тада је служба у капели увек служена на грчком језику, а службу је обављао један свештеник и то Грк. Царичина наредба је налагала да су сви бечки православци дужни да за свог верског поглавара признају карловачког митрополита. У стварности ауторитет карловачког митрополита био је само формалан и ограничен. Сва надлежност митрополита сводила се на давање благослова за постављање свештеника на парохију, а свештеници су једино били обавезни према митрополиту да га за време литургије формално спомињу. За све остале послове и потребе грчки свештеници и њихова црквена општина обраћали су се цариградском патријарху. Ову привилегију Грцима су потвдили наследници Марије Терезије: цар Јосиф II 3. августа 1782, Леополд II 30. новембра 1791. и Франц II 10. јануара 1794. године. Крајем 18. века у Бечу је деловала грчка револуционарна организација Бон Кузен, чији је један од оснивача и најугледнијих чланова био револуционар Рига од Фере.
Грчки покрет за самосталну цркву и службу широм монархије није задирао у православље као веру и темеље њеног учења. Канонско и литургијско јединство није нарушено, али је трајно нарушено јединство и слога Срба и Грк, што ће се осећати докле год Грци као етничка група не ишчезну.
Политичко финале овог историјског процеса одиграло се кроз крупна, што јавна, што закулисна дешавања на Темишварском сабору. Темишварски сабор одржан у јесен 1790. године, био је најзначајнији и најбројнији скуп утицајних Срба после Велике сеобе. Први пут је било јавно затражено да грчко свештенство служи у срединама где живе Грци и Цинцари и да се се служба врши на грчком језику, у оквиру постојеће Српске православне цркве. Српски депутати нису ни разматрали овај захтев. Одбијени и исмејани јелински депутати остали су увређени, јер су сматрали да је њихов оправдан и умерен захтев одбијен без разматрања. Међу седамдесет петорицом племића учесника Сабора, једананест их је било из редова Грка и Цинцара или њихових потомака. Грко-цинцарске народности било је осамнесторица депутата из разних провинција, епископи арадски и горњокарловачки, сам супервизор сабора и краљевски комесар. Грко-цинцарска елита била је веома незадовољна својим положајем на Темишварском сабору и већ првих дана наредне 1791. године започеће широк покрет Грка за црквену самосталност. Срби са сада коначно схватили да са зхтевима за грчким школама није био крај њихових жеља, већ да је коначан циљ Грко-Цинцара одвајање од Срба. Грчке заједнице у Бечу, Пешти и Трсту одавно су биле на путу ка осамостаљењу, а с обзиром да су биле веома успешне и богате, служиле су као узор осталим Грцима у Монархији.
Убрзо после Темишварског сабора, фебруара 1791. године букнула је борба око цркве у Новом Саду. Као лидер новосадских Грка наметнуо се Георгије Бељански, неостварени трговац, скромног имовинског стања, али високог образовања и неизмерно снажне енергије. Бељански је преузео вођсво над Грчком општином и школом и наредних пола века предводио је новосадске Јелине. Време борбе за црквено осамостаљење Грка и Цинцара од Срба, између 1791. и 1796. године, био је период најлошијих односа унутар већ завађене и подељене православне новосадске општине. Грци су знали да се одлуке повољне за њих доносе на високим местима у Будиму и Бечу. Зато су се одмах својим молбама окренули високом дому Намесничког већа. Они су захтевали да им се дозволи да доведу свог свештеника који би службу вршио на грчком језику, да им се уступи Николајевска црква или да им се дозволи подизање новог храма. Без обзира на све притиске новосадски Јелини водили су своју кампању црквеног осамостаљења истом тактиком као и у време борбе за своју школу, упорно и дарежљиво. У оно време се веровало да Грци подмићивањем превазилазе многе легалне и илегалне препреке у свим амбијентима у којима би се налазили, али за такво веровање не постоје реални докази, већ само претпоставке и спекулације. Како год, средином 1793. године у Нови Сад долази свештеник Георгије Николић Балта, да држи службу на грчком језику.
Непосредно пред Ускрс 1796. године Намесничко веће, као врховно државно тело за Угарску, донело је одлуку по којој је молба Грка и Цинцара за правом власништва над Николајевском црквом незаконита и формално одбијена. Одлука је образложена чињеницом да се храм не може одузети од Срба и предати Грцима, јер је од самог почетка власништво српске заједнице. Срби су га подигли и одржавали деценијама, док су Грци и Цинцари само делимично донирали средства. Предлог за подизањем новог грчког храма или капеле такође је одбијен, уз образложење да би такав скуп грађевински подухват осиромашио јелинску заједницу, што није у интересу државе и Намесничког већа. Коначно, Намесничко веће донело је историјску одлуку или, боље речено, компромисно решење за обе завађене православне заједнице. Срби су морали уступити Грцима Николајевску цркву на коришћење сваке друге недеље, када ће парох Георгије Николић Балта служити службу на грчком језику. Ова одлука Намесничког већа је Новосађанима била послата у форми препоруке, додуше обавезујуће. Држава је изразила жељу да њени поданици живе сложно, што је образложено тиме да треба учинити све у Новом Саду да се једноверна браћа више не гложе и не свађају, већ да живе у слози. Препоруку Намесничког већа обе стране су примиле са негодовањем. Срби су били разочарани, јер су своју цркву морали да деле са завађеном страном. Време је ипак учинило своје и већина Срба се наредних година навикла на Балту и на грчку службу сваке друге недеље. Грчка очекивања су такође била изневерена, јер су уложили велика надања да добију своју цркву.
На крају 18. века новосадска православна општина била је подељена и завађена. Грци и Цинцари показали су свој друштвени утицај, економску моћ и националну борбеност. Основни циљ борбе Грка и Цинцара за своју цркву био је да самостално подигну свој храм и издвоје своју деценијама стицану имовину, како би се у имовинско-правном погледу обрели изван српске црквене организације. Тако би по узору на своје сународнике у Бечу, Пешти и Трсту могли да делују што независније и самостално троше свој новац. Када су добили Николајевску цркву само на коришћење, морали су да се задовоље овим половичним решењем, јер је оно било резултат максимума њихових могућности.
Више од пола века ова мала православна заједница у Новом Саду деловала је у канонском, правном и финансијском погледу ни на небу, ни на земљи. Понашали су се као независна црквена заједница, а нису имали никакве канонске атрибуте територијалности, нису имали ни парохију, ни епархију. Имали су само порту, свештеника и литургију и то сваке друге недеље у Николајевској цркви. Грчка црквена општина је једино преко српске црквене организације и српског канона требала да буде у домашају аустријских, односно угарских државних институција. У почетку грчки свештеник је потпуно игнорисао Бачку епархију као своју прву надређену инстанцу и обраћао се директно митрополиту у Карловцима. Његови наследници чак ни ово нису радили, већ су се окретали Намесничком већу у Будиму или самој круни. Грчки свештеници су службено и приватно били више везани за свог фанариотског митрополита у Београду и епископа будимског, Дионисија Папазоглуа (Поповића), него за свог званично надређеног српског митрополита у Карловцима.
Бачка епархија се снажно опирала грчком сепаратизму. За разлику од ње Карловачка митрополија се држала углавном по страни, прилично незаинтересовано. Штавише, када се у Новом Саду одвајала грчка општина од српске, Карловачка митрополија је позајмила Грцима новац из својих фондова за подизање зграде за грчку школу. Тај новац је једва враћен, годину дана после истека утврђеног рока. Разлоге пасивног понашања самог митрополита Стратимировића у односу на покрет Јелина, можда би требало потражити у дешавањима на Темишварском сабору, приликом избора новог митрополита. Поред тога, не постоје никакви докази који би могли јасније да одреде било формалан, било интиман став митрополита Стратимировића и другог високог свештенства о питању грчке црквене еманципације.
Без обзира колико били горди у својој победи, Грци и Цинцари нису се могли одупрети постепеном нестанку, који их је већ увелико погодио. Када су се за Ускрс 1796. године окупили први пут на литургији на грчком, у Николајевској цркви, било их је знатно мање него пре само дванаест година. Тада је у Новом Саду живело 120 породица, док их је сада било око стотину. Од тих стотинак грчких домаћина, шездесет петорица су била ожењена Српкињама. Деца из ових бракова ће чувати свест о грчком пореклу, али ће одредити своје осећање етничке припадности према мајци, њеним прецима и српској средини у којој живе. Имендане својих очева замениће српским крсним славама. Коначног победника у овом сукобу одредило је време. Непун век касније сви грко-цинцарски потомци биће поносни Срби.
Остави коментар