Црна Гора и Јулска криза 1914.

Аутор: Милован Балабан, историчар

Црногорски народ, црногорска скупштина и црногорски краљ нису имали дилему како да се поставе у јулској кризи, када је Аустро-Угарска претила нападом, а на крају и напала Србију. Иако ова тема није била у великој мери заступљена у историографији, понашање Црне Горе наклољено Србији и њена непоколебљивост да загази у рат због Србије је позната. Она никада није довођена у питање. У овом тексту ћемо само мало подробније анализирати како су се влада, а поготово краљ Никола, понашали током тих напетих дана, када је двојна монархија претила и коначно напала Србију.

Цена уласка у рат и подршке Србији могла је бити велика за Црну Гору, поготово њену династију (на крају рата се испоставило да јој свакако није било спаса), краља и малобројну црногорску елиту. Оно што је будило бојазан код савезника (не и Србије) било је како ће се Црна Гора понашати током јулске кризе, да ли ће ући у некакве договоре са Централним силама. Зебње генерално нису имале основа, мада краљ Никола није уживао поверење у западним круговима. Ипак се испоставило да су бојазни биле претеране.

Велике силе и Балкан јула 1914.

Када поглеамо глобалну ситуацију тадашњег света, па се осврнемо на стање у Србији и Црној Гори видећемо следеће: Централне силе, поготово Немачка, биле су спремне за рат. Њима је сукоб у том тренутку одговарао. Отуд је двојна монархија добила пуну подршку Немачке да уђе снажније на Балкан и реши проблем са Србијом. Постојао је сценарио који је предвиђао локализовање сукоба. Снага Немачке, сматрало се, биће разлог одврћања осталих великих сила од мешања у овај спор.

Међутим, ово је било немогуће. Интереси светских сила су били директно или индиректно присутни на Балкану. Британија и Француска су мотриле на Грчку и Турску, Русија је била заштитница Србије и Црне Горе, док је Италија сматрала Албанију, Црну Гору и Далмацију за своју сферу утицаја. Дакле све силе су имале интереса на Балкану и рат на овом простору није могао проћи без уплитања више фактора. Немачка је рачунала и на овај сценарио и била спремна на конфронтације већих размера. Отуда је и пружена подршка Аустро-Угарској, која сама не би смела да загази у рат и ремети тадашњи светски поредак.

Као што се зна двојна монархија је упутила ултиматум Србији, који ниједна држава није могла у потпуности да прихвати уколико жели да сачува минимум независности. Србија је дала максимално толерентан одговор, али 28. јула двојна монархија је поштанским писмом објавила рат Србији, те су сада велике силе (до тада су упућивале Србију да буде у свом одговору максимално толерантна) морале деловати у новонасталим околностима.

Црна Гора и Русија

Црна Гора, која је у време анексионе кризе била у потпуном сагласју са Србијом, и овога пута није се двоумила. Оно што је оптерећивало односе Србије и Црне Горе су династичка питања, односно краљ Никола је сматрао да династија Петровића као најстарија има и највише права да буде предводник у васколиком српском свету. Међутим, ово је могло бити под знаком питања услед слабости црногорске државе, баш у време када су две братске државе стремиле ка уједињењу. Дакле, династички проблем је постојао услед могућности уједињења где би онда била угрожена династија Петровића.

Као мала држава, која не може да се упореди са Србијом, а услед осећаја изузетности у српском свету те и претензија династије да буде предводник уједињеног српства, Црна Гора је тражила ослонац и блиске везе са Русијом. Отуда је склопила војни споразум са Русијом 1910. г. Русија често није гледала са потпуним поверењем на Црну Гору, није имала поверење ни у краља Николу. Међутим, дуговековно пријатељство и геополитички интерес Русије одређивали су њену наклоност малој балканској држави. Отуда она константно војно помаже Црну Гору, не само почетком XX века него и током неколико претходних векова. Међутим, Русији је исто тако било стало да прати у које намене ће се војна помоћ искористити. А војну помоћ је краљ Никола искористио да реорганизује и унапреди војску, што је њему служило да између осталог ојача своју позицију у оквиру српског света, пре свега у ривалству са династијом Карађорђевића.

Исто тако, црногорски краљ се неретко опирао покушају Русије да потпуно контролише Црну Гору. Црногорски монарх покушавао је, када год је био у прилици (било то оправдано или не), да самостално делује и склапа уговоре. Тако је склопио и уговор о савезу пред балканске ратове, а да није затражио формални пристанак од Русије. Све ово је Русији сметало. Не толико склапање Балканског савеза колико игнорисање велике словенске царевине, која је финансијски помогла да Црна Гора уопште буде способна да води рат. Оно што је још битније, Русију су на Западу видели као патрона Црне Горе и неретко сматрали одговорном за поступке краља Николе. Тако је после уласка у Скадар Русија била под притиском великих сила те је морала да се придружи апаелу којим су савезничке силе тражиле да се црногорска војка повуче.

После Другог балканског рата Црна Гора се проширила, укључила много становника несрпске националности, али је исто тако била и исцрпљена после ових сукоба. Заустављени су пројекти који су били од виталне важности за државу. Требало је дићи економију, исушити један део земље око Скадарског језера, формирати банкарски сектор, исплатити инвалиднине и пензије. Како би све ово постигла, држава је требало да појача порезе, али је привреда била слаба те ово није било спроводљиво. Исто тако, тешка финансијска ситуација је условила немогућност враћања страних дугова, што је све говорило да ова мала државица не може да функционише баз стране помоћи и зајмова, што је опет деградирало положај краља Николе у српском свету.

Отуд је црногорски краљ доживљаван као владар који се не понаша у складу са снагом Црне Горе, те у њега многи нису имали поверења. Ово се видело и током јулски дешавања, али и током читавог рата. Отуда су на почетку рата пректично све светске силе покушавале да убеде Црну Гору да буде неутрална, како не би изазвала неке конфликте. Централне силе су снажније инсистирале на неутралности пошто су сматрале да је Црну Гору тешко привести у њихов табор због јаких веза са Србијом и српског карактера њеног народа.

Чак је и Сазонов, руски министар спољних послова, сматрао да Црна Гора треба да остане мирна и да заједно са Србијом (пре објаве рата Србији) остане толерантна, те да ниједна не ради на уједињењу. Ово стога што су савезници још увек намеравали да све покушају како би дипломатски избегли сукоб. Међутим, после 23. јула, када је упућен ултиматум Србији, а сви били упознати са истим, увидели су да је рат тешко избећи. Ипак, и даље се сматрало у неким савезничким круговима да уз велика одрицања Србија још увек можда може избећи сукоб.

Међутим, свима је било јасно да је мировна опција била на климавим ногама. Тако је Русија одлучила да спроведе делимичну мобилизацију 25. јула. Наредног дана Николај Николајевич, велики војвода, за кога је била удата Стана, ћерка краља Николе, упућују црногорском самодршцу обавештење у ком упућује Црну Гору да се спрема за рат, објашњавајући да је словенски свет угрожен, те да Русија неће оставити Србију саму. Са друге стране, министар спољних послова Сазонов 27. јула упућује Александру Гирсу, посланику на Цетињу, инструкције како да прича са краљем. И даље су савети да држава и народ буду мирни, упутство да се не потеже прича о уједињењу, те ни у ком случају не подстиче ратоборан став. Такође, министар Сазонов преко свог посланика поручује краљу да ће у зависности од његовог става зависити став Русије, јер је Русија практично патрон Црне Горе. Овај двоструки став из Русије, изражен преко војске и владе, држаће у недоумици краља Николу, спречавајући га у наредних неколико дана да заузме званичан став, чак и када је већ формално држава била у рату на страни Србије.

Дакле, од западних савезника, као и од Централних сила, стизале су поруке које су упућивале црногорске званичнике да заузму неутралан став у будућем рату. Са друге стране, из Русије су стизале опречне поруке, које је краљ Никола добијао од владе и од војних врхова. За то време једино Србија је безрезервно рачунала у потпуности на Црну Гору. У српској јавности се знало да ће држава бити нападнута и није било илузија у могућност неких преговора. Отуда се Србија спремала за рат и зближавала се са Црном Гором. Две државе су покушавале да створе заједничке војне институције. Већ 29. јула Србија се обавезује да исплаћује значајну помоћ у франкама како би се одржавала борбена готовост црногорске војске.

Зближавање са Србијом и улазак у рат

На почетку августа послани су официри у Црну Гору који ће устројити заједничку команду. Она је била у функцији током читавог рата, што се најбоље видело на Мојковцу када је црногорска војска штитила одступницу српској, при чему је сва изгинула, али тек пошто је успела да обави задатак. Са друге стране у самој Црној Гори, како се ситуција развијала, а рат постао стварност, реаговала је и црногорка скупштина. Она је првог августа констатовала да Црна Гора не може да буде ван сукоба кад је Србија нападнута, те је отуда изгласала безрезервну подршку Србији.

После овог чина скупштине и краљ је имао обавезу према Србији. Али, иако је био за улазак у рат на страни Србије, још увек се није званично изјашњавао, јер се плашио става Русије, односно онога што му је рекао руски министар спољних послова Созонов – инструкције да буде миран. Иако је од 1. августа рат проширен, а чињеница да постаје европски била стварност, краљ Никола још увек, немајући сагласност Русије, а притиснут Србијом и хотећи да буде на страни Србије, још увек је ћутао. Његов став био је да чека напад од стране двојне монархије или сагласност Русије.

Међутим, двојна монархија није намеравала да се конфронтира са Црном Гором надајући се да ће она остати неутрална. Штавише 1. и 2. августа, Едуард Ото, аустријски посланик, у разговору са Петром Пламенцом нуди Црној Гори многе уступке, укључујући и повратак у Скадар, а све у замену за неутралност. Међутим, краљ Никола не помишља да прихвати понуду знајући да би тада везао државу, а и свој опстанак за двојну монархију, а против савезника и Србије. Црногорски краљ је још увек чекао сагласност из Русије, а Русија заоукупљена својим проблемима није слала никакаве поруке.

Краљ је са једне стране хтео да уђе у рат на страни Србије, док са друге још увек није добијао сигнал из Русије. Такође, имао је притисак своје скупштине, а још више самог народа који није могао да замисли државну пасивност и неутралност док је Србија у рату. Но, требало је сачекати крај драме, а он се није могао замисли друкчије осим да Црна Гора уђе у рат на страни Србије. Дилема се разрешила онога тренутка када су званично 6. августа ушле у сукоб Аустро-Угарска и Русија. У том тренутку краљ Никола није више видео никакве препреке за улазак у рат са двојном монархијом, који је објављен такође 6. августа, чиме је Црна Гора и званично ушла у рат, стала на страну Србије и одредила свој положај у јулским превирањима 1914. г.