Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, најчешће називана Подгоричка скупштина, одржана је од 24. до 29. новембра 1918. године. Током засиједања донесено је више одлука. Одлука о припајању Црне Горе Краљевини Србији, како би заједнички ушле у Краљевину СХС, најбитнија је одлука тог времена и свједочи о високој свијести српског народа у Црној Гори. Донесена је такође одлука да се детронизује Никола Петровић који је потписао капитулацију 1916. а да уједињење буде извршено тако што ће владајућа династија у Краљевини СХС бити династија Карађорђевић. Можемо рећи да је ово било коначно остварење вјековних жеља за стварање јединствене државе у којој би живели сви Срби који су вековима били под окупацијом како турског, тако и аустријског завојевача.
Престоница Црне Горе Цетиње ослобођена је 5. новембра, да би одмах након тога дошло до формирања Централног извршног одбора, који је на првој сједници 7. новембра донио правила за избор посланика за Велику народну скупштину српског народа. Избори су обављени 19. новембра на читавом простору тадашње Црне Горе. Укупно је изабрано 165 посланика. Скупштина је иначе одржана у тешким околностима јер је Италија намјеравала да војно анектира простор подловћенске Црне Горе и да успостави марионетску државу, што ће и покушати са побуном из јануара 1919. али ћемо о томе писати у наредном тексту. Засједање је одржано у згради Дуванског монопола. Тајним гласањем изабрани су председник Скупштине Саво Церовић, као и потпредседници Саво Фатић и Лазар Дамјановић. Скупштина је изабрала делегацију састављену од 18 чланова, коју је предводио митрополит Гаврило Дожић који је касније постао патријарх. Делегација је донијела усвојену Резолуцију регенту Александру у Београд. Подгоричка Велика народна скупштина изабрала је такође јануара 1919. посланике за Привремено народно представништво у Београду, њих једанаест.
Међународна посматрачка мисија нашла је тада да је засиједање Подгоричке скупштине било израз слободне воље огромне већине народа Црне Горе, што је у својим многобројним извјештајима потврдио и француски генерал Франш Д’Епере. У извештају међународних посматрача је такође наглашено да присуство југословенских трупа – њих око 500, колико се свеукупно налазило на простору Црне Горе – није имало утицаја на вољу тамошњег народа, односно на ток рада Скупштине, као ни да тих 500 људи није могло контролисати велики број становника Црне Горе који су имали оружје. Међународна посматрачка мисија је оцијенила да је избор посланика за Подгоричку скупштину био слободнији, односно више израз воље народа од избора одржаваних под владавином Николе Петровића.
Што се тиче припадника династије Петровић, потомци последњег владара Николе уживали су одлуком краља Александра Карађорђевића државне апанаже за све вријеме постојања Краљевине Југославије, да би им те исте апанаже укинули комунисти 1945. године.
Да би боље сагледали ко су били људи које је народ изабрао да их заступа на Подгоричкој скупштини доносимо списак по окрузима и срезовима. Такође, након списка можете прочитати честитке упућене поводом уједињења од стране најистакнутијих личности у Црној Гори, као и како је на само уједињење реаговао Михаило Петровић наследник књаза Николе и један од најбољих Срба из Црне Горе тог времена.
ЦЕТИЊСКИ ОКРУГ:
За варош Цетиње – Љубо Гломазић, адвокат, др Нешко Радовић, окружни физикус;
За срез цетињски – Видо Милошевић, земљорадник, Марко Матановић, инжињер, Алекса Мартиновић, консул и Перо Врбица, шеф државног рачуноводства;
За срез чевски – војвода Стево Вукотић, окружни начелник, Лука Вукотић, адвокат приправник, Блажо Беговић, учитељ Живко Драговић, државни савјетник, Петар Мијановић, свештеник, и Крсто Радуловић, свештеник;
За срез ријечки – Митар Вукчевић, државни правобранилац, Др Милутин Лопичић, љекар, Стево Јовићевић, банковни чиновник, Јован Дапчевић, ђакон, Никола Марковић, учитељ, Васо Ђурановић, учитељ Марко Кнежевић, суплент, и Перо Калуђеровић, учитељ.
ПОДГОРИЧКИ ОКРУГ:
За варош Подгорицу – Саво Церовић, члан Великог суда, др Душан Матановић, адвокат;
За капетанију подгоричку – Крсто Раичковић, апс. правник, Јован Станковић, учитељ;
За капетанију љешкопољску – др Гаврило Дожић, митрополит, Јован Ћетковић, учитељ;
За капетанију пиперску – Спасоје Пилетић, начелник Министарства унутрашњих дјела, Михајло Божовић, свршени правник;
За капетанију спушку – Вуко Пулевић, свршени филозоф, Филип Павићевић, учитељ;
За капетанију доњокучку – Петар Поповић, секретар првостепеног суда, Арсо Петровић, писар обласног суда;
За капетанију горњокучку – Стеван Гошовић, матурант, Мираш Радоњић, писар обласног суда;
За капетанију братоношку – Димитрије Грујић, учитељ, Никола Симовић, свештеник;
За капетанију петрушинску – Радован Бошковић, секретар првостепеног суда, Душан Групковић, студент права;
За капетанију мартинићку – Марко Савићевић, чиновник, др Станко Радовић, марвени љекар;
За капетанију павковићку – Милош Јовановић, апсолв. студент, Живко Павићевић, апсолв. правник;
За капетанију вражегрмску – Лазар Дамјановић, адвокат, Ново Вучић, учитељ;
За капетанију затријебачку – Саво Фатић, адвокат, Нико Ујкић, тежак;
За капетанију тушку – Милан Ненезић, управник подгоричке банке, и Спасоје Радуловић, бивши народни посланик;
За капетанију зетску – Василије Дракић, учитељ, Филип Мајић, свештеник, Ристо Вујачић, адвокат.
НИКШИЋКИ ОКРУГ:
За срез шавнички (за три капетаније дробњачке) – Богдан Бојовић, секретар првостепеног суда, Томо Полексић, матурант, Станко Обрадовић, свештеник, Љубо Церовић, писар обласног суда, Радован Томић, учитељ и Радуле Јауковић, секретар Великог суда;
За срез Вилусе – Марко Даковић, адвокат приправник, Коста Пејовић, адвокат приправник, Иво Вукотић, адвокат приправник, Гаврило Комненић, поштанско-телеграфски чиновник, Никола Ковачевић, учитељ, Иво Копривица, свештеник, Ристо Чолаковић, земљодјелац, Никола Пејовић, трговац, Миљко Булајић, учитељ;
За срез никшићки – Крсто Љешевић, свештеник, Новак Ковачевић, судија, Мирко Симовић, настојник грађевина, Милош Брајовић, учитељ, Глиша Лаловић, банкарски чиновник, Стеван Николић, студент, Вукан Ђуровић, свршени правник, Љубо Пајић, посједник, Јово Бајовић, предсједник општине, Крсто Станишић, земљодјелац, Милан Вукотић, полиц. чиновник и Грујица Ускоковић, земљорадник;
За срез Горанско – Данило Радојичић, чиновник Мин. Војног, Миро Гломазић, учитељ, Мирчета Головић, свештеник, Јово Радовић, свештеник, и Митар Вишњић, земљодјелац.
БАРСКИ ОКРУГ:
За капетаније доњоцрмничку – Илија Гвозденовић, учитељ и Никола Клисић, учитељ;
За капетанију горњоцрмничку – Михајло Јовановић, судија и Душан Поповић, студент права;
За капетанију шестанскоселачку – др Блажо Лекић, свршени правник и Петар Лукић, драгоман консулата;
За варош Бар – Митар Иличковић, трговац и Петар Хајдуковић, свештеник;
За капетанију барску – Васо Новаковић, студент права и Саид Дивановић, банкарски чиновник;
За капетанију мркојевићку – Суљо Петовић, земљодјелац;
За капетанију улцињску – Урош Марић, апотекар и Јован Хајдуковић, окружни начелник.
КОЛАШИНСКИ ОКРУГ:
За капетанију горњоморачку – Сава Драговић, бивши судија и Илија Мандић, племенски капетан;
За капетанију липовску – Јово Лазаревић, трговац и Милош Радовић, учитељ;
За капетанију поља-колашинску – Милан Терић, свршени ђак трговачке академије, Павле Жижић, учитељ;
За капетанију колашинску – Новица Шћепановић, апсолвирани студент филозофије и Благота Селић, општински судија;
За капетанију ровачку – Никола Булатовић, учитељ и Мишо Драшковић, земљорадник;
За капетанију доњоморачку – Марко Ракочевић, апсолвирани студент филозофије и др Гаврило Дожић, митополит;
За варош Колашин – Мирко Вујисић, свештеник.
АНДРИЈЕВИЧКИ ОКРУГ:
За капетанију андријевичку – Зарија Вуковић, предсједник суда у пензији и Јанко Спасојевић, бивши министар;
За капетанију краљску – Велимир Јојић, свршени филозоф и Љубомир Бакић, бивши министар;
За капетанију шекуларску – Саво Спасојевић, секретар Министарства спољних послова, и Радоје Николић, геометар;
За капетанију величку – Новица Поповић, учитељ и Љубомир Вуксановић, адвокат;
За капетанију љеворечку – Божидар Томовић, студент права и Јагош Вешовић, професор;
За срез плаво-гусињски – Саво Пауновић, племенски капетан, Ристо Јојић, суплент, и Томица Ивановић, студент права;
За капетанију полимску – Марко Ћулафић, тежак и Ново Вугделић, члан државне контроле;
БЕРАНСКИ ОКРУГ:
За срез берански – Милосав Раичевић, бивши министар, Богдан Обрадовић, учитељ и Томо Јоксимовић, учитељ;
За срез рожајски – Прокопије Вековић, протосинђел, Љубомир Поповић, инжињер и Никола Цемовић, судија;
За срез бјелопољски – Александар Бајовић, учитељ, Кирило Балшић, свештеник и Никола Мићовић, студент права;
За варош Бијело Поље – Андро Станић, трговац;
За срез будимски – Радован Јоксимовић, капетански писар, Милић Поповић, срески капетан и Вукајло Девић, учитељ;
За срез коритски – Милан Поповић, учитељ, Мило Делевић, окружни судија и Милош Поповић, учитељ;
За варош Беране – Александар Поповић, предсједник општине.
ПЉЕВАЉСКИ ОКРУГ:
За варош Пљевља – др Јаков Зарубица, љекар и Серафин Ћарић, игуман;
За срез пљеваљски – Саво Вукојичић, свештеник, Дервиш Шећер-Кадић, окружни муфтија и Омербег Селмановић, судија обласног суда;
За срез шаховићки – Милан Бајић, свршени правник, Хамдибег Хасанбеговић, посједник и Митар Обрадовић, суплент;
За срез бољанички – Алекса Бајић, трговац, Махмут-бег Мановић, судија окружног суда, Прокопије Шиљак, учитељ.
МЕТОХИЈСКИ ОКРУГ:
За варош Пећ – Назимбег Махмутбеговић, велепосједник и Михајло Димитријевић, трговац;
За варош Ђаковицу – Љубомир Кујунџић, трговац, Муса Сејдула, трговац;
За срез пећки – Миливоје Милетић, свештеник, Камбер Дема, земљорадник, Величко Лазаревић, земљорадник;
За срез источки – Дашко Хреза, католички свештеник, Никола Јовићевић, свештеник, Јевто Поповић, предсједник првостепеног суда;
За срез ђаковички – Крсто Јаблан, судија, Мехмед Зећирага, велепосједник и Мустафа Јајага, земљодјелац.
Од оснивача Народне странке за народне посланике изабрано је осам имена: поп Никола Симовић (Секуловић), Митар Вукчевић, Душан Матановић, Спасоје Пилетић, Спасоје Радуловић, Сава Драговић, Љубомир Бакић и Милосав Раичевић. Приликом конституисања Скупштине изабран је за њеног предсједника, најстарији народни посланик по годинама, поп Никола Симовић (Секуловић). Скупштина је изабрала Предсједништво у коме су били: предсједник Саво Церовић, члан Великог суда, а потпредсједници Лазар Дамјановић, адвокат и Саво Фатић, предсједник суда.
ЧЕСТИТКЕ ВЕЛИКОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Подгорица
Велики светски догађаји дали су народима да сваки себи одреди правац свога будућег државног живота. Тај исти циљ има да проведе Велика народна скупштина у Подгорици, дјело је историјског догађаја и утолико више значајније од чега зависи част и будућност народа, чији сте ви представници. Имајући ово у виду, те као духовни поглавар молим Бога да вам даде снаге у будућност, да дјело вашег задатка изведете у духу оних узвишених идеала за које су наши славни преци живјели и умирали, а то је ослобођење и уједињење српских народа односно велике Југославије. У то име призивљем благослов Божју на Велику народну скупштину и њено свето дјело.
Митрополит Митрофан Бан
Цетиње, 12/ XI 1918. г.
ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА
Подгорица
Најсрдачније поздравља и благосиља трудољубави рад Велике народне скупштине за уједињење српског народа и остварење заједничке отаџбине са Југославијом.
Никшић Епископ захумски,
11/ XI 1918. г. Кирило
ГЛАВНОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Подгорица
Најтоплије честитам побједоносно извојевано васкрсење и жељно очекивано уједињење нашега троименог народа зато смо се вјековима борили и све жртвовали.
Живјела југословенска слога и наше брацко јединство! Живјели побједоносни савезници! Живјели слободобини савезничке војске и патриотски народи!
Мило Дожић
ВЕЛИКОЈ НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
Подгорица
Омладина Ријечко-љешанска одушевљена дјелом сазива Велике народне скупштине, најсвечаније и из свега срца честита почетак рада исте. Омладина је увјерена да ће Велика народна скупштина све препоне које леже на путу остварења петвјековне Србинове идеје – уједињење свих Срба у једну јединствену цјелину уклопити и исту оживотворити. Увјерена је да ће Велика народна скупштина без обзира на личност и положај открити кривце срамне црногорске капитулације и неће дозволити да љага падне на петвјековно непобједиво оружје и симбол црногорски поносни Ловћен чији је врх до дана капитулације китио гроб највећег српског пјесника Његоша. Увјерена је да ће Велика народна скупштина учинити остварење уједињења троимене браће: Срба, Хрвата и Словена у једну велику силну државу Југославију.
У то име кличемо Срећан почетак прве црногорске народне скупштине, кличемо да живи српска непобједљива војска, да живи Југославија.
У име Ријечко-љешанске омладине
Предсједник Станко Прља, поп Панто Кажић
Ријека 11/11 1918. године
Престолонаследник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:
„Били смо још на школовању у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.”
„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, – и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, – један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, – која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, – није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.”
Остави коментар