Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори (Подгоричка скупштина) донијела је 26. новембра 1918. историјске одлуке да се краљ Никола и династија Петровић Његош због капитулације збаце са црногорског престола и да се Црна Гора уједини са Србијом под династијом Карађорђевића, а потом, тако уједињена, ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је створена 1. децембра 1918. године. На овај датум и самим овим чином срушене су све наде суверене Црне Горе Николе Петровића да може да буде први у српству јер је у династичкој борби изгубио од свог унука Александра Првог Карађорђевића.
Краљ Никола је пар година у очајању и не схватајући да је поражен покушавао код савезника да изазове реакцију, прије свега причом како је Црна Гора у ствари била пијемонт српства и како није у реду што јој је улога предводника по његовом мишљењу одузета јер је она, како је говорио, „прва развила заставу своју са Душановим бијелим орлом“. Но, савезници више нису имали повјерење у њега, јер је сасвим, може се рећи, неочекивано дозволио капитулацију 1916. године, па је самим тим приморска српска краљевина, што се тиче тих истих савезника, престала да постоји и престала да буде савезник.
Свакако, оно што Никола Петровић није схватао јесте суштинска разлика у развитку, јер се Србија развијала као парламентарна демократија, док је Никола деспотски и практично неограничено владао Црном Гором, а ту и такву деспотију покушао је да замаскира октроисаним уставом и скупштином гдје је он бирао један дио посланика. Наравно, Николи Петровићу као и свим Петровићима нико није могао нити желио, нити данас жели да оспори неупитан и заиста велики допринос српској интегралистичкој идеји.
Свакако једну од најбољих дефиниција даљег рада Николе Петровића након детронизовања дао је Александар Раковић: „Но, Никола Петровић није одустајао. Његова влада у емиграцији пропагандно је тумачила српско и југословенско уједињење на простору Црне Горе као ‘србијанску анексију’ и ‘србијанску окупацију’. Нису хтели да разумеју жељу већине народа Црне Горе – најчешће познате као ‘бјелаши’ – која је оличена у одлукама Подгоричке скупштине. Они нису разумели ни процес који се одвијао широм Европе, када је разграђиван стари а изграђиван нови европски, односно светски поредак на новоустановљеним скупштинама и зборовима.“ (Александар Раковић, Политика, 8. 1. 2019)
На самом почетку, мислећи да ће на тај начин моћи да оствари политички утицај, сам Никола као и његова влада у егзилу хвалили су југословенску идеју. Међутим, желећи да на неки начин поврати утицај, Никола је преко својих повјерљивих људи почео да ствара контакте с Италијанима, што ће уз њихову обилату а прије свега ту мислим на финансијску помоћ довести до тзв. Божићне побуне.
БОЖИЋНА ПОБУНА
Потпомогнути и осокољени подршком Италије, присталице краља Николе који су се прозвали „зеленашима”, 2. јануара 1919. опколили су Цетиње, међутим, ускоро су се суочили са суровом реалношћу промашеног концепта и мањка подршке па су доживјели тешке поразе код Ријеке Црнојевића, Вирпазара, Никшића и Подгорице. Борбе на Цетињу су почеле 6. јануара, на Бадњи дан. Југословенска војска и присталице безусловног уједињења зване „бјелаши“ са својим летећим одредима до ногу су потукли „зеленаше“, а побуна је до 9. јануара 1919. угушена и тиме је овај покушај дезавуисања новостворене Краљевине СХС пропао прије него што је и почео.
Побуна је доживјела дебакл, прије свега јер Италијани, који су били алфа и омега ових догађаја, нису имали јасну слику о бројности присталица самог Николе, већ су од стране његових људи били обманути па им се ова операција вратила као бумеранг а сам Никола је бесповратно међу Србима у свим српским крајевима изгубио и оно мало угледа што му је било остало након капитулације из 1916 године. Након што су увидјели да је број присталица мали, негдје око 3 до 5000, Италијани су почели да перу руке од њих и једноставно отказали подршку. Бјелаши су, како су и сами Италијани увидјели, били бројнији, са већим борбеним моралом а и Јадранске трупе без тога су представљале препреку коју зеленаши нису могли прескочити. Италија се наравно касније ограђивала од Божићне побуне у чијој је организацији учествовала.
Оно што је битно рећи јесте да и циљеви побуњеника нису били дефинисани до самог краја, они су тражили укидање одлука Подгоричке скупштине и одлазак „србијанске војске” из Црне Горе, не схватајући да су управо Србија, бјелаши и савезници ослободили Црну Гору од аустријске окупације. Осим тога, код зеленаша је један минорни дио био за самосталну Краљевину Црну Гору, желећи да се након тог неког обнављања народ изјасни да ли жели да иде у заједницу са Србијом, заборављајући да се народ већ изјаснио на Подгоричкој скупштини. Други дио зеленаша листом је био за уједињење али су они били става да држава мора бити уређена на федералном принципу, па ће се ова групација, коју су предводили Секула Дрљевић (постао усташа у току Другог свјетског рата), Михаило Ивановић (касније постао комуниста) и Саво Вулетић (постао један од вођа четника у Црној Гори), организовати политички и направити Црногорску федералистичку странку.
Зеленаши су, а то не смијемо заборавити, били Срби исто као и бјелаши који су бранили новоуспостављени поредак. Када говоримо о зеленашима, политички вођа Божићне побуне Јован Пламенац рекао је 1920. да је Србија жељела да „за рачун Карађорђевића, завојује ону српску Црну Гору која је вјековним војничким прегнућем Српство родила”. Војни командант зеленаша Крсто Поповић је крајем 1919. писао да је „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове” (Раковић, Политика, 8. 1. 2019). Они су једноставно сматрали да су бољи и елтнији Срби у односу на своје сународнике из других српских крајева, и то је један од узрока проблема који ће и касније настати и у данашњем времену довести до тога да у Црној Гори имамо велики број националних Црногораца које су створили комунисти а који су, пошто нису као и њихови преци (који су, опет напомињем, били Срби) могли бити први у српству, постали изразити антисрби.
Божићна побуна је нажалост била српско-српски сукоб, династички сукоб присталица Петровића и Карађорђевића и сукоб два различита поимања српског и југословенског уједињења, на крају крајева.
Остави коментар