Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После завршетка Брионског пленума (1966) отпочео је процес политичко-правне дезинтеграције СФРЈ у правцу јачања „републичких сувренитета“ у односу на институције савезне државе. Годину дана касније Џон Кембел, теоретичар америчког СИО, сачинио је извештај о Југославији у којем је на известан начин потврдио такав развој догађаја. Указао је на карактер комунистичке идеологије која је после рата прихваћена из осећаја „наде или безнађа“, као и на неуспех интеграције државе због национализма који је присутан у највишим партијским форумима. Свестан хипокризије Брозове политике предложио је да САД према СФРЈ воде политику која превазилази међусобне билатералне односе, при чему је имао у виду шире стратешке америчке интересе у хладноратовски подељеној Европи.
Средином шездесетих година Брозова Југославија постепено обнавља формално прекинуте дипломатске контакте с Ватиканом. Да ли случајно или не, у септембру 1967. године у земљу се враћа свештеник Крунослав Драгановић, Павелићев сарадник и један од организатора „пацовских канала“, захваљујући којима је много усташа пребегло на Запад и постало део тзв. „антикомунистичког конзорцијума“. Готово истовремено врх хрватских комуниста покреће низ сепаратистичких иницијатива (све је почело тзв. декларацијом о језику – прим. аутора) које ће кулминирати појавом Маспока (1970 – 1971) који је имао изразито противсрпски и антијугословенски карактер. Историчар Александар Раковић с правом указује на Маспок као на манифестацију идеја „левог праваштва“ које су се, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, прелиле и на подручје Црне Горе. Тако ће 1969. године извесни Франциско Паловинети (чији идентитет никада није потврђен) упутити писмо цетињском митрополиту Данилу (Дајковићу) у којем му сасвим отворено нуди прелазак на унију и финансијску помоћ Светог оца папе у износу од 500 милиона лира. Паловинети у овом писму указује на подршку Ватикана „склањању“ Његошеве капеле, а што ће се догодити 1972. године. На месту Његошеве заветне цркве подигнут је Мештровићев Маузолеј (1974) чија је изградња била у функцији јачања „самобитности Црногораца“, о чему је опширно говорио Мате Мештовић, син познатог вајара и једна од најзначајнијих личности у хрватској политичкој емиграцији.
Експоненти „левоправашке идеологије“ у Црној Гори своје „светоназоре“ покушавали су да крајем седамдесетих година пласирају у одговарајућим научним, културним и медијским публикацијама, где се промовишу идеје о „дукљанском идентитету Црногораца, посебности црногорског језика и постојању аутокефалне цркве“. Чак се и Његошево дело прерађује у складу с потребама такве политике. Ипак, мора се истаћи, да су без обзира на подршку утицајних партијских структура, овакве идеје у самој Црној Гори изазивале огроман одијум тадашње стручне и најшире јавности (пример је фијаско брошуре Шпира Кулишића, О етногенези Црногораца, која је штампана 1980. године – прим. аутора).
После шиптарских демонстрација на Косову и Метохији (1981) у Црној Гори се, као и у другим српским земљама, догодио стихијски повратак српском националном начелу. Појава националног покрета у Србији крајем осамдесетих година (Антибирократска револуција) дочекана је с великим одушевљењем у Црној Гори. Сви ови догађаји убрзали су пад тадашње антисрпске врхушке, што се и догодило 11. јануара 1989. године. Ново партијско руководство Црне Горе заузело је изразито просрпску позицију, а на Десетом ванредном конгресу (април 1989) за председника је изабран Момир Булатовић, а за секретара Мило Ђукановић. После нешто више од годину дана (22. јуна 1991) СК ЦГ ће бити трансформисан у Демократску партију социјалиста Црне Горе. Наредне године (1. марта 1992) народ Црне Горе ће се на референдуму масовно изјаснити (95,94 % од изашлих) за опстанак у заједничкој држави са Србијом. Бечка штампа је тих дана исход овог референдума прогласила као очекиван „јер су Црногорци заправо Срби“. На овим основама формирана је Савезна Република Југославија (27. април 1992).
Као што је познато формирање СРЈ је било трн у оку западним силама јер је потпуна деструкција постјугословенског и последично српског простора била њихов стратешки циљ. Због тога је СРЈ била изложена незапамћеним санкцијама, медијској сатанизацији, па чак и оптужена за „агресију“ на суседне републике, иако је свима било јасно да је стварност сасвим супротна. Све то утицало је на друштвене и политичке прилике у Црној Гори, у којој је после Дејтона (1996), део руководства владајуће ДПС практично прешао на страну агресорских сила. Оваква политичка оријентација посебно је дошла до изражаја за време НАТО агресије на земљу 1999. године. Оно што је занимљиво јесте чињеница да су водећу улогу у процесима „духовног преумљења Црне Горе“ преузеле Сједињене Државе. Већ у јулу 1999. године црногорска власт је ангажовала америчку лобистичку фирму „Престон Гејтс Елис“ за послове идентитетског инжењеринга који треба да буде „раздвојен од Србијиног“. Роберт Гринберг, професор југословенских језика и књижевности са Универзитета „Чепел Хил“ у Северној Каролини одржао је 11. априла 2000. године предавање на којем је казао „да ће црногорска независна држава вероватно прогласити црногорски језик као званични“, док је историчар Чарлс Инграо 2003. године рекао „како Црна Гора треба да иде стопама Аустрије и одбаци српски идентитет као што је аустријска држава 1945. године одбацила немачки идентитет“. Мајкл Холцел, дугогодишњи саветник Џоа Бајдена за спољне послове, у октобру 2009. године је на маргинама једног самита ОЕБС-а у Варшави изјавио да ће уласком тада већ независне Црне Горе у ЕУ и НАТО бити „брзо подигнут стандард и да ће број Срба бити све мањи“. Том приликом он је покренуо и питање статуса „Црногорске православне цркве“ из чега јасно произилази које су снаге гурнуле Ђукановића у завршни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори. Дакле, оно што се данас дешава у Црној Гори припремано је дуго и темељно у светским центрима моћи.
После стицања „независности“ на сумњивом референдуму (мај 2006) Црна Гора се налази у једној врсти „перманентног ванредног стања“. Власт је као стратешки циљ прогласила учлањење државе у „евроатлантске интеграције“, а што је изискивало радикалан отклон у односу на традиционални историјски и духовни идентитет Црне Горе. Расрбљавање народа почело је да добија јасне институционалне оквире, а сама Црна Гора је постала део свих регионалних антисрпских савеза. Врхунац овакве оријентације било је свакако признање лажне државе Косово (2008) упркос ставу огромне већине грађана Црне Горе који су се противили овом чину. Након пријема Црне Горе у НАТО без референдума (2017) реализована је стара геополитичка тежња „о стварању једног католичког насипа или бедема против светосавља који чине Хрватска, Црна Гора и Албанија“. Упоредо са овим процесима званична власт је ојачала србофобију и почела практично да реализује политику потпуне националне дискриминације оних грађана који се у Црној Гори национално изјашњавају као Срби.
Покушај отимања храмова Српске православне цркве, под изговором антиправославног Закона о слободи вероисповести (2019), свакако је преломни догађај после којег у Црној Гори више ништа није исто. Црна Гора се поново, као и много пута у историји, нашла у позицији да бира између два сакрална геополитичка принципа: Копна – као симбола примата духовних над хоризонталним вредностима, и Мора – као симбола једне туђе, материјалистичке цивилизације.
ЛИТЕРАТУРА: Момир Булатовић, Правила ћутања, Зоограф, Ниш 2005; Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа – нација, Београд 2006; Александар Раковић, Црногорски сепаратизам, Catena mundi, Београд 2019.
Остави коментар