Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Антички Сирмијум, данашња Сремска Митровица, представљао је један од најзначајнијих црквених центара на почетку четвртог века. То се нарочито односи на период око 304. године када је, за време владавине римског цара Диоклецијана, спроведен велики прогон хришћана. Тада су пострадали први епископ Сирмијума Свети Иринеј, затим Свети Димитрије, чији је култ вероватно после пренет у Солун, као и свеци попут Свете Анастасије, Синерота и других. Поред религијског, Сирмијум је имао важно место и у административном и политичком погледу, јер је био једна од царских резиденција, и са тог простора је потекло више царева, а неки су, попут Теодосија I, у њему и крунисани.
Међутим, постоје неке традиције и легенде које настанак цркве у Сирмијуму и целој Панонији везују за апостолска времена и личност Светог апостола Андроника. Њега помиње апостол Павле у својој „Првој посланици Римљанимаˮ. Посебно је у том повезивању Сирмијума са апостолским временима предњачила старија историографија, као и бројни аутори и радови од пре неколико векова, који су истицали апостолско порекло епископске столице овог древног града. Напори да се докаже ово порекло нису нестали ни у модерно доба, упркос врло јакој струји међу бројним стручњацима који тврде да је ово питање у домену легендарних предања, тако карактеристичних за рано хришћанство. Тешко је понекад разлучити истину од легенде, па су почеци историје Сирмијумске цркве прилично магловити.
Многа црквена средишта за осниваче својих катедри узимају апостоле. Овакве тезе махом су плод предања, традиције, или чак омашки приликом тумачења старијих писаца, а неретко и измишљотине. Најпознатије предање јесте свакако оно да је Свети Петар први епископ града Рима и да су сви епископи овога града, римске папе, наследници управо овог Христовог апостола и једног од његових најближих сарадника и ученика. Поред Рима, апостолско порекло, према традицији, између осталих себи приписују и патријаршије у Јерусалиму и у Александрији, као и бискупија у Арлу. И порекло епископске столице у Сирмијуму везује се за апостоле.
Према једном старом предању, Свети Петар је рукоположио свог ученика Епенета за првог епископа града Сирмијума. Ово је традиција која је преузета из дела старијих писаца и као таква преношена је неколико столећа. Стефан Салагије (Salagius, Szalágyi), печујски каноник и аутор једне историје панонске цркве, наводи да је у Сирмијуму боравио и сам Свети Петар и тамо поставио свог ученика Епенета за епископа и пастира. Салагије се позива на старе животе светаца, па и самих апостола које су писали Алојзије (Луиђи) Липоман и Лаурентије (Ловро, Лоренцо) Сурио. Треба напоменути да су обојица деловали у другој половини XVI века, у време високе ренесансе када су многи црквени центри, под утицајем реформације тражили и фабриковали апостолско порекло. Светог Епенета помиње апостол Павле у „Посланици Римљанимаˮ (16, 5) као првог у Ахаји – Поздравите милог ми Епенета, који је првенац Ахаје у Христу. Али, неких других значајнијих података о њему у хагиографији нема.
Поставља се питање откуд онда Свети Епенет као први потенцијални епископ Сирмијума. Објашњење за ову тезу дао је пре скоро једног века угледни француски историчар цркве у Панонији и Илирику, Жак Зеје. Наиме, према његовој теорији, као додатак Ускршњој хроници издата је једна листа Седамдесеторице апостола, односно ученика Господњих, чији је аутор извесни Доротеј, епископ града Тура током IV столећа. Под бројем деветнаест на овом попису апостола налази се Епенет, епископ Картагине. Иза њега, као двадесети, на списку је апостол Андроник, епископ Шпаније (грчки Σπανίας). Према Зејеу, једна једноставна грешка преписивача претворила је Андроника у епископа Паноније (грчки Παννονίας), уместо Шпаније. Проблем је што се у различитим рукописима овог византијског списа налазе обе варијанте и то компликује питање генезе ове легенде. Други податак, који везује апостола и Панонију је, међутим, превагнуо у каснијој историографији и хагиографији. На тај начин, панонска, односно Сирмијумска црква добила је свог апостола-утемељивача. Зеје претпоставља да није примећено да је Епенет одвојен од Андроника на овом попису и тако је постао претходник Андроников на катедри града Сирмијума.
Тешко је рећи да ли ова теорија има неко поткрепљење. Сирмијум је био сувише велики и сувише битан црквени центар, те је требало показати античке корене овог града и његове античке епископије. Друга ствар која је ту битна, јесте да се речени попис античких епископа налази у појединим рукописима „Ускршње хроникеˮ, а и поједини савремени проучаваоци овог значајног рановизантијског дела не узимају у обзир овај попис. Стога, вероватно је да је ова традиција каснија, и у вези је са чињеницом да су многи угледни црквени центри трагали за исфабрикованим коренима како би истакли своју прошлост и значај.
О Андронику пак постоји више података, али је и разрешење проблема његовог наводног епископата и оснивања цркве у Сирмијуму знатно компликованије. Свети апостол Андроник такође је један од Седамдесеторице апостола, те тзв. друге генерације која је ширила хришћанство. За Андроника се каже да је поверовао у Христа пре светог апостола Павла, коме је и рођак, или сарадник, у зависности од тумачења превода овог библијског цитата. О томе Свети апостол Павле говори у помињаној „Посланици Римљанимаˮ: Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и пре мене вероваше у Христа (16, 7).
Међутим, око апостола Андроника развила се читава хагиографија, која је потом традицију о панонском епископству раширила у хришћанској цркви. Наиме, како писци Андрониковог житија веле у Синопсису апостола и ученика Христових које је саставио Свети Доротеј епископ, наводи се име Андроника као осамнаестог ученика: Андроник, који је код њега већ апостол у посланици Римљанима, епископ је Паноније (Pannoiniae factum est episcopus). Помињани Стефан Салагије такође је подржавао тврдњу о Андронику као епископу Паноније са седиштем у Сирмијуму. Он се позива на античког писца Исихија из V века, епископа Салонитанског. Поред тога, позива се и на Доротеја из Тура, цитирајући исти текст као и у Андрониковом житију. Дакле, извесно је да је ова традиција кренула крајем XV или током XVI века најкасније. Реченог Исихија цитирају и други аутори. Живот Светог Климента, папе римског, који се приписује античком писцу Исихију било је дело где се наводи да је Андроник fuit primus Sirmii in Pannonia episcopus, односно први епископ Сирмијума у Панонији. Међутим, неки научници су унутрашњом и спољашњом критиком овог извора показали да је Живот светог Климента кривотворина из XVI века, који је коришћен ради доказивања апостолског порекла цркве у Салони.
Постоји пак један важан податак из доба Ћирила и Методија. Методије је у Риму, као што је добро познато, постављен за панонско-моравског архиепископа 869. године. Из Методијевог житија сазнаје се да је панонски кнез Коцељ послао изасланство папи са молбом да Методија постави на столицу Светог Андроника. Иако се нигде конкретно не наводи Сирмијум, помен овог апостола јасно сведочи да је индиректно циљано на ово седиште, које је, макар титуларно, било центар те архиепископије. Ево шта директно каже Методијев хагиограф: Онда га је Коцељ примио са великом чашћу и поново га посла апостолском намеснику са двадесет мужева, племића, да њега њему посвети за епископа у Панонији на престо светога Андроника апостола од седамдесеторице; што се и збило.
Занимљиво је напоменути да се у старијој римокатоличкој, посебно хрватској римокатоличкој литератури, такође водила расправа о пореклу епископске столице Сирмијума. Део аутора је у томе видео легенду чији је циљ био да се ојача углед Сирмијума, док су други видели у томе непобитну историјску чињеницу. Све ово указује на то да је требало ојачати углед Сирмијума и његове традиције у време када је сремска бискупија била под Турцима. Османско освајање Срема затрло је средњовековну римокатолички бискупију која је постојала од 1229. године. Не треба заборавити ни чињеницу да је римокатолички свет сачувао и успомену на Светог Димитрија као ђакона Сирмијума, као и уопште на сирмијумске мученике. У време када је требало ојачати углед Салонитанске и других приморских цркава, свакако је ваљало подсетити и на славу једне од најстаријих и најугледнијих епископија, и уопште црквених центара, античког Сирмијума.
Тако је и легенда о апостолу Андронику као оснивачу сирмијумске, односно панонске цркве заживела у делу западне хагиографије. Словенски свет, вероватно преко Византије, такође је познавао ову традицију, али она, изгледа, доцније није ухватила дубље корене. Тек доста касније, у новије доба, ова традиција почела је да улази и у савремено православно предање. Нажалост, додајмо, псеудоисторичари и уопште псеудонаучници ову теорију узимају здраво за готово, без икакве критичке анализе извора и историографије, па се чак Андроник сматра и некаквим првим српским епископом у Сирмијуму.
За најранији период, који, додуше, не спада у апостолска времена, постоји и теза о једном епископу Илирика по имену Елеутерије. Он је, по хагиографској традицији, био рођен у Никопољу, у Епиру. Био је прво ђакон, код папе Аникета, а затим и високи достојанственик код папе Сотера, да би, напослетку, 174. био и сам изабран за папу. На овом положају био је до смрти 189. године. Основни проблем у проучавању ове хагиографске традиције јесте чињеница да овакав папа није никада постојао. Византијски писци и црквени оци, Нићифор и Симеон Метафраст (на основу чијих заслуга је преведен на латински текст његовог житија), наводе да се ради о епископу Илирика који је са мајком Антијом погубљен у Риму у време цара Хадријана. Ради се, према овом житију, о човеку који је врло млад ступио у ред клирика, неуморно проповедао веру Христову и бранио је у доба Хадријанових прогона. Традиција о Светом Елеутерију, која га наводи и као епископа Илирика, говорећи и о његовом страдању, настала је после V века.
Међутим, према проучаваоцима легенде о Светом Елеутерију, о коме се критичка хагиографија развила у претходних сто година, постоје вероватно две традиције које говоре о овом светитељу, два различита превода и интерпретације његовог страдања, а можда и два светитеља истога имена који су мученички пострадали на два различита начина. Овако нешто није непознато у историографији и црквеној историји. Многи свеци током векова су заборављени, традиције о њима су мешане, као што је, уосталом, неретко долазило до спајања култова светаца који су носили иста имена.
Постоји врло јака и жива традиција о Светом Елеутерију, епископу и мученику солунском. Илирик се, као што смо могли да видимо, помиње у разним предлошцима житија Светог Елеутерија, али не постоје никакве ближе везе са самом црквом у Сирмијуму или макар нисмо наишли на аргументовану и документовану тврдњу о наводном епископату Елеутеријев на сирмијумској епископској катедри.
Тешко је извући неки конкретан закључак и донети ма какав аподиктични суд о овом питању. Готово сигурно можемо рећи да је легенда о светом Епенету непоткрепљена било каквим релевантнијим изворима. Са друге стране, када је реч о традицији и предању о Светом Андронику, та теза живела је дуго у средњем веку, а у раном новом веку у доба католичке противреформације доживела је праву ренесансу и коришћена је за поткрепљивање чињенице да је древна Сирмијска епископија старија него што заправо и јесте. У доба када је Методије постављен на своју архиепископску катедру, папа га је рукополагао на престо светог Андроника. Дакле, традиција је била више него жива, позната и у словенској хагиографији, па можда чак и византијској, иако за то нема никаквих директних потврда. Оно што остаје као најважнији закључак јесте да је Сирмијум био до те мере велика хришћанска метропола да су му приписиване традиције и епископство које потиче из доба самог настанка вере Христове.
Остави коментар