ДА ЛИ ЈЕ НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА ЈОШ УВЕК МОГУЋА?

ДА ЛИ ЈЕ  НАЦИОНАЛНА ДРЖАВА ЈОШ УВЕК МОГУЋА?

Аутор: ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ

Још до недавно су се у контексту расправа о историји и теорији државе водиле дискусије о проблему темпоралног ситуирања њеног настанка у средњем веку, барем о оном типу државе који је близак нашем савременом поимању овог политичко-правног ентитета.(види у : Винсент Е. 2009, стр.26) Још док се расправе у овој дисциплинарној равни нису ни стишале, отворено је теоријско поље које у фокус својих разматрања ставља процесе растакања државоцентричног поретка Модерне, који се дешавају ту пред нашим очима. Отуда је у наслову рада, на први поглед радикално исказано питање о њеној одрживости у блиској будућности. Намерни смо да у раду покушамо да докажемо основну тезу да се државоцентрични поредак модерности разграђује, планским и синхронизованим активностима у коме се као главна последица јавља урушавање поретка политичких и правних институција модерне националне државе. Иако се током двадесетог века по мишљењу В. Павловића интересовање политичке науке померило са фокуса државе на неке друге политиколошке теме као што су теорије интересних група, истраживања политичког понашања, новог полиархијског плурализма, теорије друштвених покрета, цивилног друштва и сл. , он сматра да су теоријске расправе у последње две деценије поново вратиле интересовање политиколога за проблеме државе, њеног положаја, функција, и промена којима је изложена. Разлози за овакав развој догађаја су по њему бројни. Успон етнонационализма у Европи који је био везан за процесе пост југословенске и постсовјетске дисолуције и настајања нових малих држава и њима својствених синтетичких националних идентитета, затим интезивни процеси регионализације и транснационалног повезивања као и наднационалних интеграција у контексту ЕУ. Наравно ту су „неизбежни“ процеси глобализације и космополитизма, који су омогућили стварање поретка тзв. пост-државности, и успона новог институционализма.( Павловић В. 2008. стр.10)

Иако у раду немамо намеру да се бавимо дубљом историјском ретроспективом доктринарних доприноса разумевању природе и карактера државе, ипак ћемо на овом месту поновити само неколико кључних теоријских доприноса који су у науци о политици постали скоро општа места. Ово радимо у функцији бољег теоријског одређења модерне концепције државности, чији актуелни статус имамо намеру да пропитујемо. Незаобилазан у том низу нововековних мислилаца је свакао Н. Макијавели који своје виђење државе концетрише око њене политичке моћи, као и Ж. Боден који је својим концептом суверености коју везује за државу маркирао једно од њених најважнијих својстава. Том низу свакако припада и Т. Хобс отворивши питање концепта државе сигурности који ће касније све више добијати на значају. Џ. Лок који поставља темеље модерне конституционализације државе и грађанског друштва као њеног неизбежног корелата. Не треба, такође, у том низу заборавити ни Ж.Ж. Русоа и Хегела, у коме први инсистира на концепту опште воље и непосредне демократије, а други на умском поретку државе која својом унутрашњом логиком превладава партикуларитет и егоизам грађанског друштва и историјски треба да се оствари као алтруистички поредак заокружен у својој правној и политичкој универзалности. Карл Маркс је такође неизбежан, са својим маркирањем класног карактера државе, и доминацијом партикуларних интереса владајућих класа и група. М. Вебера који државу види као политичку организуцију са карактером јавне установе и бирократијом као њеним суштинским обележјем, као и ексклузивним правом на легитимну примену силе. Наравно и А. Д. Токвила, чија политичка мисао диференцирано указује на њен значај и то најмање у неколико битних политичких поља: у теорији демократије, цивилног друштва, политичке културе, и пољу транзиције из старог ауторитарног поретка у поредак демократског друштва. (исто, 13)

На коју год традицију одређења државности  да се ослонимо , најмањи заједнички именитељ свих њих био би да модерна држава мора да испуни најмање три битне функције да бисмо је могли сматрати државом. Прва је , обезбеђење унутрашње и спољне безбедности јавног поретка и самих грађана. Друга је, обезбеђење неопходног нивоа легитимне и функционалне репрезентације, док би трећа била, обезбеђење економске функционалности, односно, довољног нивоа благостања својих грађана (довољан број добара и услуга за редистрибуцију). Да би се ове основне функције државе могле успешно реализовати неопходно је да она испуни шест битних услова:

– јасна територијална одређеност, један извор суверености , и законски неограничена власт унутар уставно дефинисане територијалности.

– транспарентан и гарантован сет уставних принципа и правила као и јасно диференциран  национални  идентитет.

– гарантован корпус униформних права и слобода грађана.

– директан и непосредован ( без других посредујућих заједница) однос са државом и државним институцијама.

– јасно дефинисан корпус тзв. „једног народа“ и већинског представљања и одлучивања.

– у случају сложених држава и равноправност федералних јединица. (види: Стојановић Ђ. Ђурић Ж. 2012. 30)

Предочени концепт модерне државе  ослоњен на неовеберијанску традицију у битној мери доведен је у  кризу. Глобализацијски процеси (десуверенизација, детериторизација, деиндустријализација, деинституционализација, делегитимизација, пауперизација, разарање идентитета и сл.) изазвали су радикално угрожавање и редукцију аутономије и оспоравање њене суштинске улоге. По мишљењу С. Орловића, националне државе данас нису ни једини а поготово не главни носиоци моћи у свету. Оспорени су јој суверенитет, територија, идентитет, институционална способност, безбедносна функција, економски поредак, и егзистенцијални оквир грађана.

Идеологија глобализма пошла је од става да је концепт традиционалне државе превазиђен и да га треба заменити новим облицима транснационалних и регионалних асоцијација и структура. Mодернa националнa државa доживљава се као главна препрека за убрзање глобализације и стварања финансијских, медијских , информационих али и других тржишта, као битних сегемената њеног укупног глобалног поретка. Теоријској, али и политичкој јавности, наметнут је став да је национална држава за велике проблеме сувише мала, а за мале опет велика. Тиме се отворио проблем тзв. кризе управљања националном државом. Да би се створио простор за утицај и деловање нових транснационалних структура које су свесно глобализовале перцепцију неких од иначе присутних међународних проблема (тероризам, организовани криминал, климатске промене, економске и финансијске кризе и сл.).

„Данас државе мање доносе правила игре, а више их поштују. Оне спроводе одлуке међународних организација. Готово иста ствар се може прочитати на два различита начина, Први је Гиденсов став, према којем: „грађани увиђају да политичари имају ограничену моћ при решавању проблема и као резултат тога губе веру у постојеће системе владавине.“ Други је став М. Печујлића, према коме: „владе више не осећају одговорност према грађанима, већ искључиво према наднационалним организацијама.“ Ауторитет државе се растаче и претаче у нове форме друштвених организација, као наднационалних творевина. “ (С. Орловић, 2008; 109)

Демонтажом и разградњом институционалних капацитета држава доведене су у позицију немогућности ефикасног деловања а понекад и потпуне блокаде способности да решавају проблеме у националним оквирима. Овакав концепт имао је за последицу  тзв. делегитимацију како националних институција демонтажом њихових институционалних и функционалних капацитета, тако и политичких елита, које у новонасталим околностима нису биле способне да преко таквих разорених институција одговоре потреби решавања нагомиланих егзистенцијалних проблема својих грађана. Њихово велико незадовољство преусмеравано је од стране модератора глобализацијских елита на даљи притисак и обесмишљавање институција и некритичко прихватање решења која су долазила из поља деловања међународних организација. А све то рађено је под маском наводног грађења нација и држава. „Други спољни извор потражње за институцијама је политичка власт коју директно врше земље или конзорцијуми земаља као окупационе власти или у снажној непосредној спрези са локалном владом. Ово називамо „грађењем нације“. ( види: Фукујама Ф. 2007; 49)

Стање опште дезоријентације грађана вешто је коришћено за даљу девалвацију свега што је национално, јер се у стварности заиста видела велика криза функционисања националних институција државе. То неповерење и незадовољство је напослетку, најочигледнији показатељ осећања људи према држави. У нај екстремнијем смислу оно се препознаје према све мањој спремности да се за њу боре, због чега државе једна за другом укидају редовну војску, правдајући њену професионализацију економским и функционалним разлозима… (Кевелд В. М, 2012; 398)

Политичка елита на националном нивоу губила је све учесталије изборни легитимитет јер захваљујући разореним институционалним капацитетима државе ( у чијем урушавању је и сама вазално саучествовала) није била у позицији да реализује своја предизборна обећања али ни обавезе из дефинисаних јавних политика који су и даље макар у пољу јавности, остали обавезујући оквир њеног политичког деловања. Тако се убрзано крунио легитимацијски основ политичке власти и стварао простор и потреба да се настали вакуум иституционалне неефикасности превлада све израженијим интервенционизмом међународних организација глобализованог поретка светске моћи. То је особито видљиво на плану економско-финансијских трансакција и токова. О томе М. Цирн недвосмилено сведочи: „Финасијска тржишта се денационализују темпом који одузима дах и већ дуже време су изван државне контроле. (…) Неразумно је и неморално да спекулације са милијардама долара дневно могу да избаце из колосека животе милиона људи и да их сукобе са државама које заступају интересе становништва)“ (Цирн М. 2003; 9) „И тако се наставља вртешка, позната и под називом „казино капитализам“. Њу је под контролом, ако је контроле уопште и било, држао само ММФ, који је и сам недржавни актер.“(Кревелд В. М. стр.379)

На истом таласу глобализације текли су процеси угрожавања и безбедоносне функције државе. Још од времена Томаса Хобса безбедоносна фукција државе стављана је у први план уз истицање принципа да држава која није у стању да заштити своје грађане губи основни разлог свога постојања, односно таквој држави се отказује послушност. „Пружање безбедности – које је берем од Томаса Хобса сматрано најважнијом функцијом корпорације коју зовемо држава – поново ће обављати и други ентитети. Неки ће бити територијални, али не и суверени, тј. представљаће заједнице веће од државе, док други, можда и бројнији, неће бити ни територијални ни суверени.“(Кревелд В. М.;393) Тако је и Адам Смит истицао у оквиру својих либералних разматрања о основним задацима конституционалне државе да су од три поља њених функција, питања безбедности попунила два најглавнија. Први је заштита грађана од насиља и угрожавања од стране других држава а други заштита грађана од насиља и угрожавања унутар друштва од стране других суграђана. Сходно оваквом ставу, а с обзиром на озбиљну кризу њеног управљања изазвану факторима глобализације, безбедоносно поље постаје одлучујуће у будућности када говоримо о могућности опстанка националне државе.

“ Фаза латентних ризичних претњи примиче се крају. Невидљиве опасности постају видљиве.“ (Бек У. 2001; 81) Не чуди с тога што У. Бек модерно друштво означава ризичним друштвом, што безбедносне ризике види као производ  трајне неспособности државе да на квалитетан начин заштити своје грађане. Недавни трагични терористички акти у Паризу и Бриселу суморна су потврда претходних тврдњи. Такође,  „све више грађана у ОЕЦД свету осећа да им је сигурност угрожена ризицима који се односе на угрожавање природних основа живота. Расте број оних којима је нанета штета услед болести изазваних утицајима животне средине (…) У складу стим све  више људи у ОЕЦД свету се осећа несигурно због пораста криминала и због све већих ризика због угрожавања животне средине.“( Цирн М, 2003; 84) Посебан простор за угрожавање безбедносне функције државе створен је увођењем приватних агенција и секјурити корпорација у то витално поље. Нагло ширење обима и врсте услуга, као и количине посла које данас обаљају ове корпорације круцијалан је доказ колико је угрожена безбедност грађана па и сама држава. Ова фундаментална функција без које нема озбиљног државног поретка, „тако се ставља на располагање потпуно приватним циљевима. “

И наводна спољашња угроженост је често била само добар повод да се у истом контексту иначе обесмишљена функција НАТО пакта, стално продужава и траже додатни разлози за очување континуитета његовог деловања, макар то било и потпуно у супротности са међународним правом и одлукама УН као у случаја агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године. Његова наводна протективна мисија била је оспоравана и у редовима неких чланица ЕУ. „Као што су нарочито Французи више пута изјавили, постојање НАТО-а у његовом садашњем облику је очигледно неспојиво са наставком европских интеграција у ономе што је традиционално било најважније: обезбеђивању заједничке одбране од спољње агресије.“ (Кревелд В. М. ; 375) И добар део српске јавности потпуно правилно перципира ову тему разумевајући је као штетну по националне интересе. „Јавност у Србији нема никаквих илузија да чланство у НАТО-у не значи ништа друго до претежно преобликовање своје безбедности према њеним моћним чланицама, пре свега Сједињеним Државама, што повлачи и излагање притисцима за придруживање њиховим војним авантурама које немају никакве везе са српском безбедношћу и њеним интересима.“ (Гајић А. 2015; 183). Овде је заправо реч о типичном процесу трансвера суверености са националног нивоа у корист НАТО институција, а о томе познати геополитичар Француске Анри де Гросувр, потпуно јасно истиче да „или је једна заједница господар својих виталних интереса, или их она поверава другој страни за коју они нису витални“. (Гросувр А. 2014; 7)

НОВИ ГЛОБАЛНИ АКТЕРИ И ГЛОБАЛНА МОЋ

Глобална моћ оличена у систему глобалног управљања генерисала је тзв. нове глобалне актере који су на себе преузели улогу управљања и координације са нивоа националних влада појединих држава на поредак међународних институција и организација, чак и када су оне део земаља тзв. језгра или унутрашњег круга најразвијенијих држава каква је не сумњиво и сама Европска Унија, као наднационални ниво организовања. Ти нови глобални актери врше трансфер суверености у корист транснационалних корпорација, међународних финансијских организација, глобалног капитала, и међународних организација међу којима су и МВО а читав тај процес штедро промовишу и пропагирају глобални медијски системи, глобалне и регионалне НВО, као и друге сличне организације на националном нивоу као њихова локална трансмисија. Иван Крастев то недвосмислено потврђује следећим ставом: „Међународни актери такође доприносе делегитимизацији елите. Они не кажњавају елиту због кршења обећања датим бирачима, већ их напротив и охрабрију да то ураде. Међународна заједница кажњава владе због не испуњавања обавеза ММФ-у али није заинтересована да утврди до које мере политичари испуњавају обећања дата бирачима.“ То се дешава у истом контексту где је на делу тзв. економска десуверенизација држава где „мултинационалне корпорације нагризају суверенитет држава способношћу мобилности свога капитала – инвестирањем и повлачењем капитала, али пре свега избегавањем плаћања пореза као основног прихода државе. (…) Економску сувереност државе угрожавају наднационалне организације којима она делегира део своје суверености прихватајући правила игре, транснационалне финансијске институције (ММФ, Светска банка), мултинационалне корпорације и глобализација светског тржишта и информационо-комуникационе технологије (интернет, сателитска телевизија) …“ (Орловић С. ;111)

Као важна последица ових процеса  у великој мери се јавља криза спремности државе да се и даље носи са таквом врстом проблема. Институционално осакаћена, функционално блокирана, политички делегитимизована, идентитетски прекодирана, правно дерегулисана, војно десеткована, економски осиромашена, држава је све склонија да призна своју пуну капитулацију. „Какви год да су ти процеси, уз њих готово увек иде пад спремности државе да преузме одговорност за своју привреду, обезбеди социјална давања, образује младе, па чак и обави функцију заштите својих грађана од тероризма и криминала. У најбољем случају, оне тај задатак деле са другим организацијама, а у најгорем га једноставно, не обављају. „(Кревелд; 400)

У геополитичком контексту сагледани, наведени процеси су ефикасни, зато што су део економске политике својеврсног навођења и присиљавања читавих региона и земаља да се „специјализују“ за сиромаштво у процесима планске пауперизације , деиндустријализације и успорене модернизације. Оне су део пројектованог исхода елита које глобализују у настојању да за себе сачувају привилегован економски положај. Да обезбеде несметано и неправедно присвајање туђег рада и ресурса, једном речју да очувају и ојачају властити монополски положај у глобализованој структури финансијске, економске, медијске, војне, и геополитичке моћи. На делу је дакле својеврсна геополитика сиромаштва – плански концепт контроле економских токова пропадања оних региона и нација које су геополитички опоненти моћних геополитичких сила и њихових савезника. Обрнуто, значајно је присутно економско уздизање и убрзан економски развој држава означених као пивот државе или државе стожери, чији је задатак  регионално очување и унапређење постојећег геополитичког поретка моћи у свету. (Деспотовић Љ. ; 39)

У креираној шеми 1. је на  симплификован али потпуно изоштрен начин приказана структура савремених међународних односа посредованих глобалним институцијама које су снажно подржане од стране светског финансијског капитала. Она показује да су се тзв. нови глобални актери позиционирали као кључни субјекти који креирају не само нови поредак моћи него и динамику односа у њему, при чему је модерна национална држава попуно инструментализована и у сегменту преосталих очуваних институционалних капацитета стављена у функцију одржавања али и развоја глобалног корпоративног сектора.

Oвакав развој догађаја који се усмерава као доминацији корпоративизма  на изненађујуће прецизан начин и готово профетски најавио је амерички председник Абрахам Линколн када је рекао: „Видим како надолази криза која ме плаши, због које стрепим за будућност своје земље… Корпорације су постављене на пиједестал, а долази доба корупције на високим нивоима, када ће они који представљају финансијску моћ земље покушавати да продуже своју владавину, користећи предрасуде људи све док се читаво богатство не нагомила у свега неколико руку, а република буде уништена“ (Џ. Груп, 2012; 65)

Значајна је и улога глобалних медијских система који код грађана стварају привид плуралности и слободе јавног информисања. Они намећу перцепцију у којој је сакривена стварна и суштинска власт нових глобалних актера оличена у транскорпорацијској и финансијској структури, која нештедимице експлоатише све дисфункционалнији поредак модерне државе.  Креирају медијски симулакрум, наводећи грађане да мисле да су јавне политике које су им видљиве у служби управо њихових интереса али и јавног интереса дефинисаног политичким и правним поретком њихових држава. О томе на врло убедљив начин сведочи и Џ. Груп када тврди : „Већина људи у модерном свету научена је да верује у стварност која не постоји, људи су научени да верују у не-стварност.“ (Џ. Груп,2012;26).

Шема 1. :      НОВИ ГЛОБАЛНИ АКТЕРИ

Опасност од новог корпоративног поретка лежи у чињеници да корпорације немају никакву обавезу према држави или државама на чијим територијама остварују своје активности. Оне не само да избегавају да плаћају порезе и да се повинују правном претку, већ брутално инсистирају на максималној дерегулацији. Одбијају да на било какав па макар и симболичан начин учествују у обавезама које државе имају према својим грађанима. Трагедија је притом  већа, јер управо ти грађани су највеће жртве транс-корпорацијског сектора, било као њихови евентуални успосленици, било као потрошачи услуга и производа а највише као порески обвезници, преко чијих се леђа намирују њихови све незаситији апетити. „За разлику од држава, мултинационалне корпорације нису морале да штите своје држављане, да им обезбеђују социјална давања, да штите границе, нити су имале суверену територију због које би бринуле. Ослобођене ових одговорности и ограничења, корпорације су могле да искористе економске прилике где год би им се оне указале…“ (М. В. Кревелд; 377)

Али последице по грађане нису биле само економско-финансијског карактера. Глобални политички експеримент који се врши на живом хуманом ткиву суров је у својој малигној „креативности“. „Ни становништво, односно, грађани државе нису остали без утицаја глобализације. Становништво је изложено разним ударима од етничког чишћења, хуманог пресељења, до апатрида, избеглица, интерно расељених лица до људи са двојним држављанством.“(Орловић С. ; 117) Још теже последице по њих наступиће у будућности, ако се ови мегатрендови наставе. „Они ће морати да на другом месту нађу упориште за свој економски статус, а у неким случајевима и физичку заштиту, или за њих вероватно неће бити будућности.“ (Кревелд; 406) Чак и Јагдиш Багвати у својој књизи посвећеној одбрани глобализације, у поглављу које се бави мултинационалним корпорацијама није желео да прикрије њихов погубни утицај које остављају на земље и грађане у којима економски ординирају, а особито ако су оне мале , сиромашне и политички лоше управљане. „Опасност да ће мале земље бити предмет великих корпорација већа је код малих и сиромашних народа са слабом управом. Морамо се суочити са чињеницом да политичари и бирократи тих земаља могу бити подмићени од стране корпорација са дубоким џепом, које остварују изузетно велике профите на рачун земље домаћина.“ Багвати Ј. 2008; 279)

За огроман број грађана ово нису добре вести, будућност је претећа, а егзистенцијална неизвесност све извеснија. Тешко да је овакве трендове могуће добро разумети и објаснити ван контекста процеса снажне депопулације становништва или филозофски речено, „застаревања човека“, чија се суштина бивствовања редукује на обичан привезак техничко-технолошког сектора и корпорацијског ропства. „Као што се то догађало и у прошлости када су се урушавала царства и настајале феудалне структуре, такав прелазак ће често значити губитак слободе, јер ће они постати корисници услуга моћних и богатих појединаца или, што је у већини случајева вероватније, корпорација разних врста. “ (исто; 406)

Државе које су покушале да се супротставе оваквом стању ствари врло брзо су се суочиле са разним облицима политичких, економских па и војних санкција. Многе су проглашаване за тзв. неуспешне или слабе државе, а један број њих и за одметничке, а да је главни разлог за овакав третман било одбијање да се прихвате постојећа међународна правила неравноправне размене. Та отворена и по многе државе деструктивна политика имала је своју инспирацију у концепту тзв. геополитике деструкције. „Понекад су читави региони или панпростори били изложени дејству геополитике деструкције. Овакав доктринарно-идеолошки концепт наметао се прво у форми прикривеног облика „пријатељске глобализације“ и утеривања у стандарде неолибералне форме економске размене (пљачке) , а у случају његовог одбијања или пружања превеликог отпора, државе – субјекти оспоравања таквих „правила игре“ егземпларно су кажњаване агресивним облицима политичких и економских санкција, а на крају и мерама бруталне војне одмазде.“ (Деспотовић Љ. 2015; 65)

Закључак:

И баш у време када бројни малигни изазови и кризе (од којих су многе плански генерисане) прете да потпуно пониште расположиве државне капацитете за њихово решавање, полако али сигурно и све храбрије се промаља теоријска спознаја и политички став који тражи обнову државе и њених институција. Сматрамо да се тек сада јасније може сагледати све израженија потреба за ефикасном националном државом. Сазрева свест да није могуће прескакати, заобилазити или чак потпуно игнорисати национални ниво безбедности, на пример. ( Гаћиновић Р. 2012; 127)

Глобални изазови ма колико били радикални и распрострањени, не могу се ефикасно решавати без институционалних капацитета националне државе. „Национална држава је незамењива у нуђењу унутрашње сигурности, безбедности, осећања припадности и идентитета… данас су можда више него раније потребне јаке и ефикасне државе са ограниченим делокругом неопходних функција.“ (Орловић С. ;121) Стога са правом професор Вучина Васовић истиче да глобалисти често заборављају “ да је држава цивилизацијска тековина која се дуго и тешко рађала и обликовала и да јој треба наћи достојно место у новој глобалној прекомпозицији моћи и управљања. “ (исто; 116)

Један од оптимистичнијих у том погледу је и Давид Хелд, који моделом космополитске демократије, покушава да помири глобализацијске трендове и функционалну важност модерне државе. ( Хелд Д. 1997; 255) Из свега до сада изложеног, несклони смо да поверујемо да је могуће постићи виталан и одржив компромис између означених актера. Не зато што он сам по себи не би био могућ, већ због сазнања и уверења да су нови глобални актери неспремни на било какве уступке и узмицања. Ипак, увек постоји и друга страна, која меру своје слободе и смисла може и мора да тражи у простору легитимне борбе за очување демократског поретка модерне националне државе и благостања њених грађана.

И да на крају да одговоримо на постављено питање из наслова нашег рада. Не само да је национална држава још увек могућа, она је данас потребнија него икада раније. Свет је ушао у фазу турбулентних односа, бременит многим проблемима који прете да деструишу не само вестфалски државоцентрични поредак Модерне, него и елементарни егзистенцијални оквир милиона грађана. Тим малигним процесима готово једино, може се, супротставити умрежени поредак националних држава који тек треба створити, уз битан предуслов унутрашње редемократизације, реинституционализације и релегитимизације њених базичних функција. У супротном националне државе ће се угушити  у самртном ропцу на развалинама онога што је некада био њихов поредак демократије и благостања, који се трансформисао у неокорпоративну структуру глобалне моћи и монопол приватних интереса.

Литература:

1. Багвати Ј. (2008) У одбрану глобализације, С. гласник, Београд
2. 1. Бек У. (2001) Ризично друштво, Ф. Вишњић, Београд
3. 2. Винсент Е. (2009) Теорије државе, Службени гласник, Београд
4. Гросувр А. (2014) Париз, Берлин, Москва, Фонд Доброчинство, Нови Сад
5. 4. Гајић А. (2015) У вртлогу транзиције, ИЕС, Београд
6. Груп Џ. (2012) Корпоратизам, Амирал бук, Београд
7. Гаћиновић Р. (2012) Безбедносна функција државе, ИПС, Београд
8. 7. Деспотовић Љ. (2015) Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци
9. 8. Ван Кревелд М. (2012) Успон и пропадање државе, ФБ, Београд
10. 9. Стојановић Ђ. Ђурић Ж. (2012) Анатомија савремене државе, ИПС, Београд
11. 10. Фукујама Ф. (2007) Грађење државе, Ф. Вишњић, Београд
12. 11. Павловић В. Стојиљковић З. (2008) зборник: Савремена држава, ФПН, Београд
13. Цирн М (2003) Управљање са оне стране националне државе, Ф. Вишњић, Београд
14. Орловић С. (2008) Држава у процесу глобализације, у зборнику Савремена држава, ФПН, Београд
15. Хелд Д. (1997) Демократија и глобални поредак, Ф. Вишњић, Београд