Аутор: др Небојша Кузмановић
Проблематика везана за осмишљавање адекватног модела децентрализације државе има круцијални значај у контексту развоја и функционисања државе у целини. Међутим, у периоду дужем од протекле три деценије питања везана за децентрализацију Србије представљала су и још увек представљају тему која, на жалост, није толико заступљена у контексту стручних расправа и анализа компетентних стручњака, колико је присутна у оквиру различитих дневно-политичких и међустраначких дебата пропраћених медијским сензационализмом и различитим облицима (дез)информисања. Уважавајући претходно наведено, као и чињеницу да проблематика децентрализације Србије подразумева низ сложених питања којима би требало да се баве искључиво компетентни стручњаци, овај текст не претендује да понуди некакав коначан модел, односно решење на који начин би требало извршити децентрализацију Србије, већ представља кратак критички осврт на поједине аспекте који се односе на основне проблеме, који проистичу као последица непостојања адекватне децентрализације власти, као и основну критичку визуру везану за проблематику степена аутономије Војводине.
Пре него што укажемо на основне чињенице које су у вези са проблемима око децентрализације у Србији, како би се избегле евентуалне конфузије у вези са терминологијом, неопходно је указати на значење овог појма. У том контексту треба истаћи да децентрализација у суштини представља развијање и јачање различитих субнационалних нивоа власти у смислу преношења појединих надлежности са централног на ниже нивое, при чему пренете компетиције свакако остају под контролом највишег нивоа, тј. централне власти.
Под децентрализацијом подразумевамо да су поједине компетиције централне власти у контексту надлежности у доношењу одлука и вођењу различитих послова пренесене на ниже нивое које централна власт (држава) надзире и контролише. При томе се мониторинг који врши централна власт првенствено односи на уставност, као и на законитост одлука које се доносе на нижим нивоима власти. Поред наведеног, централна власт у процесу праћења и контроле законске основе и легалности појединих одлука донесених од стране нижих нивоа може додатно преиспитати и евентуално донети одлуку о њиховом укидању. Свакако, то не подразумева да централна власт ово овлашћење може злоупотребљавати, већ оно треба да представља искључиво специфичну врсту законског механизма за одбрану од евентуалних противзаконских, противуставних или нпр. сецесионистичких аспирација појединих политичких субјеката. То заправо значи да се децентрализацијом централна власт не развлашћује, будући да наставља да надгледа спровођење пренесених надлежности.
Треба, такође, указати и на дистинкцију у значењу термина децентрализације и деконцентрације што је заправо термин под којим се не подразумева преношење значајнијих надлежности и права доношења одлука на ниже нивое власти, већ само одређени степен деконцентрације компетиција између виших и нижих нивоа. Као и на термин деметрополизација, који подразумева премештање установа из већих градова у мања места, односно равномеран развој и периферије и центра.
Без намере да улазимо у анализу комплексних историјских, друштвених и политичких питања која су у вези са проблематиком свих предлога модела децентрализације који су постојали у различитим периодима егзистирања СФРЈ, СРЈ, СЦГ и РС, треба у најкраћим цртама сумирати како се питање децентрализације Србије перципирало током више од протекле три деценије. У том правцу треба истаћи да се тема децентрализације у контексту Србије најчешће и скоро искључиво везивала за дневно-политичка питања око надлежности и ингеренција покрајина. Због оваквог искључивог приступа, који је у значајној мери проистицао и као консеквенца изузетно сложене политичке и социјалне ситуације, али свакако и контролисања буџетских средстава, тј. новца грађана, питања децентрализације која би се односила на развијање и преношење надлежности са централне (републичке) власти на локалне самоуправе или управне округе, практично су у потпуности била занемарена. Поред тога, проблеми око надлежности покрајина, првенствено Косова и Метохије, су се при томе додатно актуелизовали након тзв. антибирократске револуције и у контексту процеса распада СФРЈ. Конфликти на Косову који су кулминирали прво оружаним, а затим и ратним сукобом током 1998. и 1999. године, који је окончан агресијом НАТО пакта на СРЈ, у потпуности су искључили било какву расправу о децентрализацији Србије. Штавише, генерално посматрано, период током деведесетих година би се могао означити као својеврсна рецентрализација Србије.
Након петооктобарских промена 2000. године, питања у вези са потребама децентрализације су значајно актуелизована, али фокус је и даље остао пре свега усмерен ка проблемима који су се односили на надлежности покрајина, тј. само Војводине, с обзиром на специфичност и комплексност ситуације на Косову и Метохији. Упркос различитим предлозима који су се појављивали након 5. октобра 2000. године, о моделима према којима се може решити проблем пренаглашене централизације Србије, практично се ништа није реализовало на овом плану у реалности. Након самопроглашења независности Косова и Метохије, питања везана за децентрализацију Србије су изнова додатно била оптерећена различитим екстремним, дневнополитичким и емотивним приступима појединаца и група. Такође, у том контексту она су практично поновно сведена на проблеме око ингеренција и надлежности северне покрајине, док су предлози о евентуалним другачијим моделима децентрализације Србије ограничени на демагогију, коју су у контексту предизборних кампања злоупотребљавале поједине политичке партије, одређене групе и појединци.
Посматрано из перспективе с почетка овог века, проблем Србије као централизоване државе манифестовао се читавим дијапазоном негативних консеквенци. Неуравнотежени степен локалног развоја, драстичне разлике у развијености постојеће инфраструктуре између појединих општина и делова земље, као и низ других констелација, између осталог узрокују и перманентно повећање миграционог салда становника из већине сеоских и мањих градских средина ка већим градовима, првенствено ка Београду, Новом Саду и Нишу. Недовољне ингеренције локалних самоуправа, као и прилична изолованост и заосталост појединих делова државе услед недостатка адекватне инфраструктуре и првенствено немогућности запошљавања, а тиме и личне егзистенцијалне економске одрживости појединаца, пресудно су утицале на незавидну економску ситуацију у бројним општинама, као и у окрузима.
Ситуацију је додатно компликовало постојање више нивоа власти чије су се ингеренције међусобно у значајној мери преклапале, што је поред опште конфузије узроковало и изразито скупу, прегломазну и нефункционалну бирократију, као и огромни административни апарат с вишком запослених који представља додатан терет за буџет. При томе, предлози и неосновани захтеви за федерализацијом Србије, као и политички руковођене аспирације за већим степеном аутономије Војводине у контексту остваривања статуса и ингеренција државности (статуса субјекта федерације) које је имала између 1974. и 1989. године, додатно оптерећују и политизују питања везана за децентрализацију Србије.
Различитим предлозима о моделу децентрализације Србије по федералном принципу којима се у суштини прокламују ингеренције и елементи државности потенцијалних постојећих или новоуспостављених региона, тј. федеративних или аутономних јединица, у потпуности се – између осталог – занемарују могућности високог степена економске децентрализације на локалном и ужем регионалном нивоу. У таквом контексту треба сагледати и предлоге који прокламују враћање ингеренција Војводини у смислу преношења надлежности које је имала у периоду важења Устава из 1974. године. Прецнизније речено, враћањем ингеренција Војводини, према моделу из 1974. не би се значајније допринело развоју локалних средина, већ би се изазвао специфичан ефекат тзв. „новосадизације” северне српске покрајине.
Поред тога, треба напоменути да су покрајине Уставом из 1974. године добиле елементе државности и својства класичних федеративних јединаца својствених лабавој федерацији, те се самим тим у значајној мери реметио суверенитет и државност Србије као целине. Дакле, евентуално враћање модела аутономије из 1974. године би у данашњем контексту уједно значило и својеврсно губљење могућности адекватног надзора државе над северном покрајином, тј. дошло би до појаве „феномена државног фрагмента“. Овај термин заправо означава ситуацију када се држава преносећи део власти одриче непосредног надзора над њеним вршењем, те у том смислу територија којој се преноси власт поприма обрисе државности будући да њени органи постају државни што уједно значи да такав државни фрагмент може да доноси самостално одлуке и да при томе централна власт, тј. држава не може да донесе одлуку без сагласности тако успостављеног фрагмента.
Стога, евентуални предлози о враћању ингеренција Војводини које је имала у периоду важења Устава из 1974. године не могу да се перципирају као адекватан модел децентрализације, већ као фрагментација државе, која је у супротности са облицима интерних организација модерних држава. На основу претходно наведеног, може се констатовати да је Устав из 1974. направио Србију нефункционалном републиком и да би обнављање аутономије Војводине према оваквом моделу, било супротно савременом перципирању децентрализације.
Супротно томе, децентрализација Србије треба да буде усмерена првенствено на подстицање локалне економије, као и на преношење комплетно свих ингеренција које су везане за локална питања на локалне нивое власти, те у том контексту и на стварање јефтине и ефикасне државе у целини. Поред тога, план децентрализације би требало да обухвати и јачање регионалних центара као и премештање једног броја државних институција од националног значаја из Београда у друге градске центре, као што су Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Суботица, Сомбор, Краљево… Изузев наведеног, планом децентрализације се мора у потпуности спровести пореска реформа као кључни предуслов за привлачење инвестиција, а тиме и развоја локалних заједница у целини.
Модел децентрализације мора бити успостављен на начин да поред примарне економске аутономије локалних заједница, акцептује и евентуалне локалне и регионалне културне специфичности. Међутим, уважавање спецификума евентуалних локалних и регионалних особености (етничких, националних, конфесионалних итд.) мора бити ограничен искључиво на културни аспект, свакако правно и уставно регулисан на адекватан начин. У том контексту, не треба оставити могућност за евентуалну злоупотребу и политизацију ових питања у циљу нарушавања суверености и целовитости државе као целине.
Децентрализацију треба упоредо да прати и деметрополизација, и то пре свега културе и науке, како би се у овом дигиталном добу сваком делу наше државе омогућио равноправан развој.
Приликом осмишљавања адекватне платформе и њене имплементације, не може бити никаквог компромиса према тенденциозним злоупотребама и политизацији питања аутономије Војводине у контексту представљања некаквог јединственог и монолитног војвођанског идентитета као компактне и јасно дефинисане категорије супротстављене начелима везаним за територијалну целовитост и суверенитет Републике Србије.
Дакле, питању децентрализације, а у том контексту и питању аутономије, треба приступити примарно са економских позиција уз акцептовање могућих културних особености националних, конфесионалних локалних, регионалних и других идентитета, а не из претходно политизованог и неутемељеног дискурса о наводној експлоатацији северне покрајине.
Према томе, комплексном питању степена аутономије Војводине нипошто не треба приступати са позиција антагонистичког конструкта војвођанског у односу на друге облике колективних идентитета, који се тенденциозно и агресивно пласира од појединих појединаца и група, будући да војвођански – као форма регионалног идентитета – може мирно коегзистирати уз све остале облике групних идентитета. У том смислу, војвођански идентитет као облик регионалног, личног или групног, али свакако не и националног идентитета, не мора бити конструисан искључиво у односу на Другог, бар не у државотворном смислу, односно у контексту постојећих и тенденциозно прокламованих конструкција права на сецесију.
Циљ децентрализације треба да буде искључиво постизање бољег и што равномернијег економског развоја локалних заједница, као и смањење прегломазне администрације. У том контексту је видљиво да тренутна власт СНС-а (Српске напредне странке) у последњих десетак година концепт економске децентрализације и деметрополизације културе – кроз развој саобраћајне и путне инфраструктуре, отварање великог броја фабрика и пословних објеката, те кроз концепт о српском културном простору – спроводи равномерно у свим деловима Србије. На тај начин реализује своја програмска и статутарна начела о развоју и децентрализацији Србије, са посебним освртом на развој села.
Због тога, инсистирање на ширењу надлежности Војводине чисто због формалног статуса аутономије, као подлоге за идентитетску категорију која се конструише у циљу сецесије кроз антагонистичку позицију, односно кроз дихотомију у односу на националну а без реалних утемељења која могу допринети општем развоју и прогресу, треба у старту искључити и барем у правном смислу игнорисати. Свакако, ово не значи да не треба отворити широку дискусију о различитим решењима у циљу постизања најадекватнијег модела будућег облика аутономије, али у правним и уставним оквирима не сме постојати никакав компромис према било каквим могућим сецесионистичким тенденцијама одређених политичких група и појединаца.
У том контексту, треба преиспитати сврсисходност и реалну утемељеност политичких аспеката аутономије Војводине као целине каква данас постоји, пре свега у контексту проналажења и имплементације будућих решења која треба да теже економској и фискалној децентрализацији локалних заједница као и регионалних центара, а не поновном формирању, односно ресурекцији некаквог новог феномена државног фрагмента.
Остави коментар