Аутор: Лазар Слепчев
У претходним приказима британског и америчког политичког система, и што је за нашу тему још важније, њиховог пута ка успостављању модерне парламентарне демократије, јасно се видело да ниједан од путева ка демократији није истоветан. Британски модел можемо условно означити као еволутивни, јер је слобода освајана поступно, корак по корак, и цео процес је трајао вековима. Амерички модел је настао као плод жеље и потребе за еманципацијом од британске круне, а опет са јасном сликом британског модела као узора. Амерички модел је дакле био много револуционарнији. У сваком случају, оба модела су потврдила правило да нема универзалног и истоветног пута ка освајању демократије.
Сваки појединачни модел савременог демократског друштва, резултат је, дакле низа предуслова који су најдиректније утицали на његово заснивање у нама препознатљивом облику. Ти специфични предуслови, најчешће су: етнички састав становништва, религија, окружење, бројност становништва, природни ресурси, рељеф, клима и географски и стратешки положај територије итд.
Дакле, управо те специфичности нам пружају могућност да јасније схватимо суштину одређених политичких система, као и разлике међу њима, али да упркос разликама, препознајемо и њихов демократски карактер.
Овај приказ има за циљ да расветли историјске околности кроз које је француски човек крчио себи пут ка демократији.
Историја територије на којој се налази данашња Француска је веома богата и динамична.
Галски староседеоци Француске били су Келти. Од 5. века , Француска је нападана и освајана од стране германских племена Визигота, Бургунђана, Франака…
За разлику од британског случаја, овде се освајачи прилично брзо и лако асимилују и уклапају у обичаје и религију домицилног, староседелачког становништва. Познате провинције тога доба биле су Париз, Нормандија, Бретања, Алзас и Баскија.
Први владари Француске, долазили су из династије Клодовик (Меровинг), коју касније мења династија Каролинга, чији је најзначајнији представник Карло Велики. Од Карла Великог практично и почиње она врста политичке историје коју можемо називати француском политичком историјом.
Политичка теорија, период после Карла Великог, дели се на две етапе, тачније, на две велике политичке традиције: ауторитарну и републиканску.
Прву, ауторитарну политичку традицију у Француској, обележило је све оно што је у мањој или већој мери било карактеристично за европски средњи век. Монархија је чинила носећи стуб ове традиције. Улога католичке цркве у друштву, била је доминантна и неупитна. Као и у свим ројалистичким државама тога доба, високи сталежи су уживали небројене привилегије на уштрб обичних поданика. Временом, племство вођено превасходно својим интересима, успева да избори неку врсту скупштинског деловања и заступања, међутим, краљ је и ту имао доминантну улогу нарочито када је у питању било прикупљање пореза. Формално су постојале Скупштина сталежа и Скупштина угледних, коју су чинили представници сва три сталежа. Праве размере симулације скупштинског деловања, као и самовоље краља потврђује и пракса нередовности у заседању Скупштине, позната као Скупштински мораторијуми. Два највећа мораторијума су била у периодима 1480–1560. године као и од 1614–1789. године.
Самовоља владара и тежак живот поданика са једне, те продор просветитељских идеја са друге стране, учинили су да се створи клима за обарање старог система, и заснивања нове, републиканске политичке традиције.
Значај просветитељских идеја на формирање модерне, републиканске традиције код Француза је немерљив, чак пресудан. Просветитељство је заговарало обрачун са свим институцијама старог поретка, као што су монархија, црква, схоластика… Принцип разума се успоставља као највиши критеријум спознаје. Слобода се поставља као највиши циљ и сврха. Ношено захтевом епохе, просветитељство управо највише домете досеже у области политичке филозофије. Стварају се прве модерне теорије демократије, слободе, институција, модерне економије, права, грађанског друштва итд. На француску друштвену сцену ступа читава плејада озбиљно образованих мислилаца као што су Монтескје, Волтер, Дидро, Русо… Њихове идеје и политичке теорије, умногоме ће променити токове не само француске, већ и светске политичке праксе. Ту пре свега мислимо на Монтескјеову теорију о подели власти, као и на Русоов принцип Опште воље као темеља законодавства. Цео 18. век у Француској, са свом динамиком и турбуленцијама, и није био ништа друго до стварање климе и гомилања енергије за оно што ће обележити сам крај тог века. Незадовољство Француза старим режимом, доводи 1789. године до велике револуције и рушења монархије. Значај Француске грађанске револуције на даљи ток европске и светске историје је немерљив.
Републиканство све више постаје мера државних уређења, док парламентаризам налази своје место у свим државама, укључујући и оне које су задржале круну. Један од докумената за који можемо тврдити да је понајвише допринео ширењу идеја француске револуције Европом, је Декларација о правима човека и грађанина. Усвојена у националној Скупштини, 26. августа 1789. године у „ватри“ револуције, овај документ у великој мери баштини идеје америчке Декларације о независности. Међутим, ослоњена на идеје Волтерове филозофије, француска Декларација на модеран начин дефинише поље људских права и слобода, док у сфери легислативе, закон одређује као израз опште воље (Русоов утицај).
Ствар са Француском револуцијом, међутим и није баш тако бајковита. Током револуционарних превирања и терора, на хиљаде Француза је крвљу платило слободу. И управо тај осећај слободе и свест о праву на побуну, су можда и најјаче тековине демократије у Француза, тековине, којих се француски грађанин не одриче ни данас.
Упркос чињеници да су на принципима створеним у француској револуцији утемељене многе модерне државе, Француска је и даље пролазила кроз веома турбулентне периоде, трагајући за политичким системом који би одговарао њеним специфичностима. То је земља која је прошла кроз четири револуције, имала пет модела републике и усвајала шеснаест устава.
Тек Уставом Пете републике, тзв. Де Головим Уставом из 1958. године Француска обезбеђује дужи период политичке стабилности. Реч је о Уставу који веће прерогативе даје централној власти, оличеној у фигури јаког председника. Занимљиво је да се на овај начин Француска такорећи вратила својој ауторитарној политичкој традицији, те уместо јаке фигуре монарха сада има јаког председника. Оно међутим, што тог „јаког“ председника спречава да влада неограничено, јесу демократски принципи сменљивости и орочености мандата.
Француски пут до демократије само потврђује тезу да за демократију не постоји универзални рецепт. За разлику од англосаксонског протестантског пута, француска држава је била под много јачим стегама и утицајем Римокатоличке цркве. Отуда и не чуди што је француски пут у слободу био радикално крвавији од енглеског и америчког.
Међутим, слобода стечена пре два века на тако болан начин, демократски је ресусрс кога се и данашњи Француз тешко одриче.
Остави коментар