Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Мир и просперитет „деспотске куће“, али и животни путеви деспотице Јелене Јакшић и њеног сина деспота Стефана Бериславића у великој мери зависили су од међусобних, војно-политичких односа Угарске и Турске. Након завршетка угарско-турског рата 1501–1503. године и склапања мировног уговора 1503. године завладао је релативно миран период у њиховим односима, чак и после доласка на престо новог султана Селима I (1512–1520) 1512. године. Старе методе османлијске освајачке политике применом краткотрајних ратно-пљачкашких „упада“ на угарске територије, уз повремено трајно „откидање“ мањих, али стратешки кључних делова територије или утврђених места (градова) „земаља круне светог Стефана“ остваривале су успешне резултате.[1] Упркос овим, као и другим „инцидентним ситуацијама“ на јужној угарској граници, одредбе мира из 1503. године обновљене су новим формалним мировним уговором склопљеним између Угарске и Османлијског царства у мају 1519. године.[2] Међутим, нови и млади османлијски султан Сулејман II Величанствени (1520–1566) предузео је свој први ратни поход против Угарске у мају 1521. године. Наступајући старим римским путем од Цариграда до Београда велика турска ордија стигла је до Саве и Дунава крајем јуна или почетком јула, где је код Шапца султан изградио свој табор и одмах почео са припремама у циљу пребацивања војске на леву, сремску обалу реке Саве. У ту сврху султан је наредио да буде изграђен један „покретни мост уз помоћ бродова“ преко кога је војска тада највеће силе Истока прешла у Срем.[3] У међувремену, султанова друга војска започела је опсаду Београда и како током целог јула није постигла жељени успех султан је одустао од намере да са трупама под својим непосредним заповедништвом крене у средишњу Угарску према Будиму, већ је своју пуну пажњу посветио опсади Београда.[4]
Претходно изашавши на Саву код Шапца Османлије су директно угрозиле Срем и тамошње деспотске поседе са „славним градом Купиником“. Пред непосредном турском опасношћу деспотица Јелена се у први мах уплашила. У жељи да од пљачке, разарања и свеукупног насиља заштити деспотске поседе и њихово становништво послала је једног изасланика у Сулејманов табор код Шапца са циљем да турском владару пренесе спремност деспотице на покорност османлијском султану у замену за поштеду „народа и земље“ од потенцијалне катастрофе.[5] Због прецизирања одредаба споразума у Купиник је дошао и један турски тумач. Међутим, деспотица се у међувремену предомислила, те је одбацила споразум и отклонила сваку могућност покоравања турском султану, а тумача је као заробљеника упутила краљу Лајошу II. Са неопходним драгоценостима, не желећи да сачека неизбежну султанову реакцију, Јелена је напустила Купиник и побегла „дубље у Угарску“.[6] Султан Сулејман који је очекивао да ће му се деспотица и њен син, деспот Стефан Бериславић покорити, убрзо је сазнао за ове, по њега, непријатне вести. Одмазда је била силовита и немилосрдна. Валонски санџак-бег Бали-бег добио је наредбу 12. јула да заузме Купиник, а 13. јула је наређено Мустафа-паши да поседне остале градове у Срему.[7] Следећег дана, 14. јула султан је послао Никопољског Бехрам-бега и Силистријског Махмуд-бега у потеру за деспотицом Јеленом. Међутим, након два дана потере, 16. јула турски заповедници вратили су се са приличним бројем заробљеника, али деспотицу нису успели да заробе. Као што је већ наглашено, Јелена Јакшић је побегла у средишње делове Угарске, а потом се, вероватно, склонила на поседе Бериславића у Славонији.[8]
Престоница српског деспота Купиник била је разорена, а сам Сулејман II посетио је град 30. јула, када је „разгледао напуштене деспотске дворове“ на свом путу према Београду, који се налазио под опсадом.[9] Ни остали поседи деспотице Јелене и деспота Стефана у Срему нису избегли девастацију и пљачку. Божидар Горажданин кратким записом у књизи коју је тада штампао, на следећи начин описује мучну атмосферу и хаотично стање изазвано турским походом на Срем и опсадом Београда: „Сије љето паде султан Сулејман на рјеку Саву с мноштвом Исмаилтен, и прјехождаху рјеку Саву јакоже по суху, сирјеч по мосту на онпол Срјема, и инии же в корабље(х) прјепловушче јакоже не бје можно ни рјекам силним Исмаилтене удржати јако Угрин имјеше надежду на (те силне) рјеке, Саву и Дунав. И опустише от в`суду славушчи град Бјелград и иније окрсније гради, и летеху, јако змије крилате, села и градове палеште. Оле чудо Тогда таковој скрби земли тој имушти. И в тој земли, глагољу Срјем, дивна места и села запустише а цркви и градове разорише, а славушти Бјелград, и не вољеју, Угрин предаст Исмаилтеном. И внидоше в н агаренска чеда месеца августа 28 д`н. А госпожда Јелена, бивша деспотица, и не волеју остави славни град Купиник, и даде се бјегству преко рјеке Дунава в нутрену Угрију. А славну и дивну землу деспотову Турци попленише, а лепи град Купиник разорише месеца сектембрија д`н 9”.[10] Претходни текст на децидан начин потврђује тешку судбину коју је доживела деспотица, њена породица, поседи и целокупна „сремска земља“. Такође, открива да се кључно одбрамбено утврђење јужноугарске границе и целе Мађарске, Београд, предало „у руке“ турског султана 29. августа 1521. године.[11]
Нове вести о деспотици Јелени и њеном сину деспоту Стефану потичу из времена након повлачења османлијске војске, тј. са почетка 1522. године. Деспот Стефан вратио се у Купиник јануара 1522. године, одакле је 11. јануара послао свог службеника (који је остао забележен као „Путник“) палатину Стефану Баторију.[12] Деспот није дуго боравио у Купинику, али је приступио његовој обнови и већ се почетком марта, заједно са мајком, налазио у Броду (Славонском Броду – примедба аутора), одакле је у споразуму са деспотицом Јеленом послао палатину новог изасланика Фрању Бешењија.[13] У наредним годинама из информација које нам пружају извори видимо да се вести о деспотици јављају периодично и углавном се налазе у вези са активностима њеног сина, што указује на чињеницу да је примат у бризи о деспотским поседима, породичним и војно-политичким питањима одбране „јужне границе“ преузео Стефан Бериславић. Regni Rascie despotus (како се Стефан Бериславић потписивао од 1522. године) од 1526. године налазио се у веома тешкој, пре свега незавидној финансијској ситуацији, о чему имамо бројна сведочанства.[14] Једноставно, деспот није био у стању да издржава одбрамбене посаде појединих јужноугарских граничних утврђења, која су била под његовом командом. Хронично празна државна благајна и парадоксално апатични и незаинтересовани дворски кругови додатно су погоршавали укупно незавидну ситуацију у којој се налазила Краљевина Угарска, а поготово њени јужни крајеви, ионако до крајњих граница „измрцварени“ непрекидним ратовањем са Турцима. Млади и лакомислени краљ Лајош II, који се није много разликовао од своје околине, умногоме је утицао на лошу државну финансијску политику и то у домену расхода. Веома често, знао је да потроши укупну државну готовину.[15] Због тога и није могао да изађе у сусрет сталним и очајним „вапајима“ пограничних команданата са посадама, који су захтевали новчана и логистичка средства.[16]
Почетком 1525. године деспот Стефан је четири пута слао свог повереника Стефана Чубравића на краљев двор са задатком да од владара „измоли“ најамничке плате. Резултат прве мисије од 18. јануара била је краљева „донација“ од свега 2 форинте, други пут, 6. фебруара Чубравић је од краља добио 8 форинти, 15. фебруара 20, а четврти пут, 23. фебруара још 3.[17] Потом је наредне, 1526. године, уследила „мохачка катастрофа“ Угарске, коју није преживео ни краљ Лајош. У то време, деспот Стефан налазио се у Пожеги, одакле је према краљевој заповести имао дужност да брани Славонију. После Мохачке битке деспот Стефан отклонио је могућност сарадње са царем Јованом Ненадом, коју му је тај самопрокламовани „Божији посланик“ и „месија“ предлагао у циљу заједничке ратне акције против Турака.[18] Изненада упражњени угарски престо био је повод за нови, показаће се судбоносни сукоб између Фердинанда Хабзбуршког (1527–1564), брата краљице Марије, удовице несрећног Лајоша II и Јована Запоље (1526–1540), ердељског војводе. До тада, Стефан Бериславић показао је значајно ратно умеће с обзиром на то да је након „мохачког слома“ сам повео једну мању акцију против Турака, када је успео да ослободи Вуковар, Ердут и Борово, који су раније били запоседнути од стране Османлија.[19] Агенти краљице Марије успели су да приволе Стефана на подршку Фердинанду Хабзбуршком, као једном од претендената на престо Угарске. Тежак положај у коме се тада налазио навео је Фердинанда да пошаље писмо Стефану у коме је позвао деспота да му изложи своје захтеве. Поменута чињеница само показује колико је Фердинанду тада било стало до деспотове подршке, а у датом периоду аустријском надвојводи, и те како, били су потребни савезници.[20] Деспот је позитивно одговорио на Фердинандове предлоге и упутио је краљу неколико захтева. Пре свега, тражио је месечну плату за хиљаду коњаника и једну тврђаву у коју би могао да склони мајку и две сестре, у случају да Турци освоје градове које је држао. Даље, тражио је тителску препозитуру за млађег брата Ђорђа од Брода[21], а као правни основ за овај захтев послужила му је чињеница да је од турске војске сам ослободио Ердут који је припадао тој препозитури. Затим, тражио је да му се дарују градови Вуковар и Борово, јер их је, такође, ослободио од Турака и држао у свом поседу. Уз то, замолио је и да му припадне и град Бела Стена, који су поседовали његови преци.[22]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Група аутора (1981). Историја српског народа (књига друга). Београд: Српска књижевна задруга.
Ивић, Алекса (1910). „Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године“. Зборник историјских докумената III. Нови Сад: Матица српска.
Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929.
Стојановић, Љубомир (1905). Записи и натписи III. Београд: Српска Краљевска академија. 151, бр. 5590.
Ћоровић, Владимир (2002). „Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине“. Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју. 38, серија књижевности и језика, свеска 10. Нови Сад: Матица српска.
[1] Сребрник, Тешањ и Соко, градови Сребрничке бановине освојени су новембра 1512. године, а нешто касније инкорпорацијом Сиња и Чачавине у оквире Османлијског царства границе Турске биле су поново незнатно проширене. Међутим, новоосвојена утврђења омогућила су Турцима да са нових позиција знатно угрозе одбрану Јајца.
[2] Овај последњи мировни уговор требало је да важи до 1. априла 1522. године (види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 465).
[3] Већ 10. јула 1521. године турска војска освојила је Шабац који је пружао кратак отпор, али чија је посада од 400 бораца јуначки бранила град (види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 466). Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 54–55.
[4] Султан није желео да у даљем походу према Будиму (освајањем Срема пут је био потпуно омогућен) у залеђини остави слободно непријатељско утврђење, тј. Београд. Иначе, раније је преовладавало мишљење да је 1521. Сулејман II предузео освајачки поход против Београда и Шапца, што није у потпуности исправно. Из одређене преписке између султана, са једне и Венеције и Дубровника, са друге стране, јасно се види да је Сулејман намеравао да у директном сукобу порази угарског краља. Како су Београд и Шабац представљали две кључне полазне тачке за даљи продор у Мађарску било је очекивано да Османлије прво уклоне ове најистуреније одбрамбене „положаје“ Угарске са десне обале Дунава и Саве. Два султанова писма, а нарочито писмо Венецији, открива чињеницу да је након дуже опсаде Београда и три месеца боравка у „мађарској земљи“ Сулејман Величанствени увидео „да је време кратко и да зима долази“, због чега је одустао од даљег наступања. Уосталом, био је потпуно задовољан освајањем три велика и пет мањих градова. Неку будућу расправу може да отвори питање да ли је султан Сулејман погрешио када је након освајања Срема које му је „отворило пут“ према Будиму променио план и посветио се опсади Београда? Једна од особености војне и ратно-освајачке политике Сулејмана II, али и менталног профила његове личности одликовала се наглим и понекад нелогичним изменама првобитно утврђених планова. Султанов последњи ратни поход у животу организован у сврху освајања Беча, од августа до октобра 1566. године, остао је упамћен не само по околностима које су пратиле смрт Сулејмана Законодавца, већ и променама ратног плана, када је наступајући према хабзбуршкој престоници неочекивано одлучио да скрене са пута и помогне опсаду града Сигета на северозападу Мађарске. Постоји сјајна литература која открива врло занимљиве и за историографију изузетно значајне моменте из биографије и историје владавине султана Сулејмана II Величанственог, попут монографија Радована Самарџића Сулејман и Рокселана и Мехмед Соколовић. О војном походу Сулејмана II и угарско-турском рату у 1521. години, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 465–470. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 54–55.
[5] На деспотицин првобитни став сигурно је утицало и нечувено индиферентно понашање владајућих кругова и политичке елите Угарске према дешавањима на јужним границама државе. Наиме, током већег дела трајања поменутих опсада и пустошења од стране Турака, краљ Лајош II, млад и неискусан петнаестогодишњак био је заузет женидбеним активностима, док су његови саветници и дворски великодостојници, „уљуљкани“ дугогодишњим „релативним миром“ и нереалним мишљењима о стварном односу снага Угарске и Турске, инвазију дочекали потпуно неспремни. Информације о турском походу и хаотичном стању у угарским пограничним утврђењима нису утицале на јачање посада и стварање веће безбедности у угроженим градовима. Ниједан од заповедника или банова београдске тврђаве, Фрања Хедервари и Валентин Терек, као ни шабачки заповедник Стеван Шуљок, нису се налазили у градовима у току трајања опсада, јер су из њих, пре доласка инвазионих снага, једноставно побегли. О наведеним чињеницама у вези са опсадом Београда и Шапца, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 466. и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 54–55.
[6] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 467. Душан Ј. Поповић наводи да је деспотица „са стварима и драгоценостима“ преко Мађарске побегла у Славонију на добра Бериславића, види: Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Нови Сад: Матица српска, 1990, 117.
[7] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 55.
[8] Исто, 55.
[9] Исто, 55.
[10] Душан Ј. Поповић, нав. дело, 117. Упореди и Љубомир Стојановић, Записи и натписи III, 151, бр. 5590, Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 467.
[11] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Београд: Српска књижевна задруга, 1981, 468. Након тешких борби, бомбардовања и опсадног стања, град се предао 29. августа, а не дан раније, како је истакнуто у тексту Божидара Горажданина. После дугих и крвавих борби Турци су 8. августа успели да заузму варош и Доњи град, док је преживела посада и становништво, које се склонило у Горњи град, пружало отпор још 21 дан. Угарска армија, коју је краљ мобилисао, тешком муком се консолидовала и попут „раштимованог оркестра“ састављеног од војних одреда незаинтересованог племства из жупанија, пошла је према Београду у намери да га ослободи. Међутим, разишла се, готово у исто време када је и Сулејман завршио свој поход, те се са инвазионим снагама повлачио у Цариград. Краљева војска није успела да помогне ни одбрани Земуна, чију одбрану су водила браћа Михаило и Марко Скоблић са 400 шајкаша. Поред енергичног отпора, Земун се предао, а остатак преживеле посаде био је ликвидиран (посечен). У току септембра 1521. године Турци су разорили и низ других важних, али и мањих утврђења и градова у Срему, попут: Барича, Сланкамена, Митровице, Карловаца, Петроварадина (Варадина), Каменице, Черевића, Илока и Беркасова. Из Смедерева седиште пашалука премештено је у Београд, а први паша постао је Бали-бег, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 55. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, 117.
[12] Није поуздано утврђено „која је била природа“ Путникове мисије, али највероватније добио је у задатак да палатина обавести о ситуацији која је владала у граничним областима и стању у коме су се налазили Купиник и други деспотови градови и поседи после повлачења Турака. Види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, стр. 56. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, 117.
[13] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 56.
[14] Владимир Ћоровић, Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, 38, Серија књижевности и језика, свеска 10, Нови Сад: Матица српска, 2002, 76.
[15] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 57–58.
[16] Исто, 58. Неретко, пограничне посаде су чак и гладовале.
[17] Исто, 58.
[18] Душан Ј. Поповић, нав. дело, 118. Иако нису јасни конкретни разлози деспотовог негативног става у односу на могућност сарадње са Јованом Ненадом, вероватно су сумњиво порекло Цара Јована и суревњивост по питању предводништва над српским живљем утицали на Бериславићеву одлуку.
[19] Исто, 118.
[20] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потијско-поморишке границе 1703. Нови Сад: Матица српска, 1929, 72–73. „… Ferdinandus, dei gratia Hungarie et Bohemie etc. rex, infans Hispaniarum, archidux Austrie etc. (…) Diebus proximis cum regnum nostrum Boemie proficisceremur, iniunximus serenissime domine Marie regine, sorori nostre charissime, vt inter ceteros istius regni Hungarie dominos atque alios nostros vobiscum per se aut per literas et nuncios suos nostro nomine tractet de hys, que ad commodum, vtilitatem et augmentum persone, familie ac patrie vestre pertinebunt. Vos itaque hortamur, vt consilio sue maiestatis reginalis per inde atque nostro obtemperetis, habet enim amplissimam a nobis super hys rebus, quas ab ea intelligetis, vobiscum nostra in persona transigendi. Poteritis igitur secure et citra vllam dubitationem ad omnia, que vobis per eandem proposita fuerunt, accedere. … Illustri, fideli, nobis dilecto Stephano Beryzlo, Rascie despoto“, писао је Фердинанд деспоту Стефану Бериславићу из Кутенберга, 3. фебруара 1527. Увидом у писмо можемо закључити колико је краљ био заинтересован за сарадњу са деспотом, јер га опомиње да „у своме и интересу своје отаџбине и у будуће се држи са њим“ и да настави договарање са краљицом Маријом. Види: Др Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године. Зборник историјских докумената III, Нови Сад: Матица српска, 1910, 1. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, 118.
[21] У Ивићевој Историји и код Душана Ј. Поповића извесну конфузију изазива име млађег сина деспотице Јелене и деспота Иваниша Бериславића. Његово име било је Ђорђе са предикатумом „од Брода“ и он се помиње само једном, и то у наведеним захтевима деспота Стефана из 1527. године. Међутим, у контексту породичних релација између синова деспотице Јелене, на појединим местима у делима претходно наведених историчара помиње се име Николе од Брода. У рукописној збирци бечког Државног архива, под називом Privilegia Ferdinandi regis de anno 1525. usque 1529. на стр. 100–102. налазе се преписи повеља, које је краљ Фердинанд издао као одговор на захтеве деспота Стефана Бериславића. У повељи са датумом „…die XIX. aprilis 1527, regnorum etc. primo.“ помиње се „… quod Nos egregio, fideli Nobis dilecto Nicolao de Brod, fratri germano illustris fidelis Nobis dilecti Stephani Berizló de Grabaria, Rascie despoti…“ што је Алекси Ивићу и Душану Ј. Поповићу послужило као смерница приликом документоване идентификације имена деспотовог млађег брата. Вероватно се ради о забуни до које је дошло приликом преписивања, с обзиром на то да је име мужа једне од ћерки деспотице Јелене било Никола Гусић (брат Ђорђа Гусића), па се условно речено, лако могла догодити забуна. Каснија историографија име млађег брата правилно је идентификовала као Ђорђе. О свему, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 54, 72–73, 128, 359. нап. 1. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, 116–118, 153.
[22] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Нови Сад: Матица српска, 1929, 72–73.
Остави коментар