Деспот Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук. Историја и мит

Аутор: Проф. др Борис Стојковски, историчар

Једна од најзначајнијих личности са тла данашње Војводине и један од највећих ратника целокупне српске историје био је деспот Вук Гргуревић Бранковић, који је у српску традицију и епику ушао под именом Змај Огњени Вук. Он је био изданак славне српске великашке и владарске породице Бранковић. Пореклом из Захумља, ова породица се уздигла још у време владара из династије Немањића. Војвода Младен, њен родоначелник, био је жупан и управитељ Требиња и Драчевице, а помиње се у изворима од доба краља Милутина. Севастократор Бранко Младеновић, који је и дао патроним (презиме) целој породици и династији, управљао је подручјем око Охрида, иза њега је остала и једна лепа рукописна књига, као и његов појас који се чува у Лондону.

Несумњиво најпознатији припадник ове породице у целој њеној историји био је великаш Вук Бранковић, који се значајно уздигао у феудалној хијерархији постнемањићке Србије чему је највише кумовала и чињеница да му је жена постала Мара Лазаревић, ћерка кнеза Лазара. Након 1396. године седиште Бранковића је постала Приштина, у састав његове области улазили су и део Полимља, сјенички крај и Брсково посед Бранковића. Његови наследници били су Гргур (хиландарски монах Герасим), као и његова два сина Ђурађ и Лазар. Након трзавица са Лазаревићима, Ђурађ је прихваћен и признат од стране деспота Стефана за наследника српскога трона. Владавина деспота Ђурђа представља последњи велики узлет средњовековне Србије. Мудар државник, дипломата, али и највећи и најбогатији барон краљевине Угарске, што је за каснију историју Бранковића изузетни битно. Након његове смрти 1456. године, његови синови Гргур и Лазар почели су да лавирају између Турске и Угарске. После Јеринине смрти (жене деспота Ђурђа, Ирине Кантакузине), 3. маја 1457. године одлазак у Цариград султану водила је делегација у којој је био Гргур, затим негдашња султанија Мара, Јеринин брат Тома Кантакузин и Гргуров ванбрачни син. Регентство у Смедереву, пак, чинио је тада већ слепи деспот Стефан и деспина Јелена. Покушај узурпације Михајла Анђеловића и тзв. протурске странке није успео, али су унутрашњи сукоби у српској држави, односно Смедереву, били изузетно турбулентни. Смењивале су се час присталице Угарске, час Османског царства. Бурна 1458. године је уследила, и потом пад Смедерева и целе српске средњовековне државе 1459. године. Бранковићи су своју срећу почели да траже преко Дунава, у Угарској, а први међу њима био је Вук Гргуревић.

Ванбрачни син деспота Гргура, рођен око 1439. године ушао је у историју као Змај Огњени Вук. О његовој младости се мало зна. У Смедереву је извесно боравио до 1457. године, а потом је био и у Цариграду, младој новој престоници Османске империје. Априла 1458. године Вук се дигао и желео да са војском уђе у Смедерево и преузме власт. Подршка дела властеле је сигурно помогла овом, у том моменту српском великашу, ванбрачном члану владарске породице да учврсти свој положај. Угрожено је чак било и венчање сина босанског краља и Лазареве ћерке, чиме се заправо требало решити и питање наслеђа престола. Тада се појављују и први подаци о Вуку Гргуревићу Бранковићу. У једном италијанском извору јасно се каже Se ha levado un fiol bastardo de Gregor. Интересантно, да иако је познат као ратник краља Матије Корвина, Вук Гргуревић је испрва у османској служби ратовао против Угарске. Српски летописац сведочи Постави се Матијаш деспотом и уби Влка у Срему и расипа Влк Ковин. Рат Вука Гргуревића Бранковића и краља Матије Корвина датира се 1458. године и види се како је Вук поражен у Срему, али је заузео и разорио Ковин, преко пута Смедерева.

Повлачење из Деспотовине је потом уследило под не сасвим јасним околностима. Узимање деспотске титуле 1459. године се збило, пак, након Гргуреве смрти, али Вук тада још увек није променио страну. У османској служби је сигурно до половине 1464. године, а био је и посредник за писмо Иса-бегу. Тек тада се дефинитивно збио прелазак у службу краља Матије Корвина. Деспот Вук Гргуревић био је велики ратник, неустрашиви способни војник, угледни феудалац у краљевој служби. Тако га треба и посматрати и то је заиста и био у време док је живео.

Више ратишта је обишао на западу него против Турака, борећи се у служби угаскога краља. Из једног значајног документа који датира из 16. фебруара 1465. године, а у питању је писмо Матије Корвина дужду Христифору Мауру сазнаје се да је деспот Вук посредник за мир са Турцима са неким Србима. Највећи ауторитет код краља је имао управо сам деспот Вук, како бележи Антонио Бонфини, хроничар и историчар краља Матије Корвине. Мировни уговор краља Матије Корвина и Фридриха III Хабзбуга 16. децембра 1467. године је, поред своје историјске и политичке важности, значајан јер је у њему помен Вука међу баронима – dominus despotus Servie. Дакле, од самих почетака деспот Вук Гргуревић Бранковић био је један од кључних људи краља Матије Корвина. Зато није чудо што га низ латинских извора управо помиње.

1468. године, на пример, деспот Вук против Чеха се истиче и помиње се у једном документу где је његово име преведено на латински језик:

Cyupor Nicolaus,Vayuoda (vta iunt) Tranfyluanus, Stephanus Bathor,& Michael Palatinus: praeterea Magyar Blafius, Paulus Kinifij, Lupus Defpotes, Nicolaus Banffi,

Попут других феудалних властелина средњег века и деспот Вук је добијао поседе од краља за своју верну службу, али се на поседима и понашао као типичан феудални господар. Први посед који је деспот Вук Гргуревић Бранковић добио јесте 1470. године била Бела Стена у Крижевачкој жупанији (наведен у документима као Feyczkeo, Fejérkő, Fejerkew) са 60 села, а добио је и Тетушевину. Ево дела оригиналне латинске даровнице краља Матије Корвина, приметиће сви, опет је деспотово име Вук преведено на латински језик.

Cùm Stcphanus Scepufienfis, Lupusqе Defpotes, in bello Boemico fe optimè gefferint: neque in pe ficulis laboribusq; obeundis vnquam fibi pepercerint, Scepufienfe miho honoribus multis adauxit: Despotam egenum caftello Feyezkeo donauit.

Други поседи које је добио су у Срему: Беркасово, Купиник (доцнија престоница Бранковића) и Ириг, а у Славонији су Комогојно, Градиса, Костајница постали деспотова добра. Будући да је био, како је речено, типичан феудалац средњовековне Угарске, водио је и спорове. Спор око десетине са загребачким бискупом је посебно занимљив, јер, иако је био сопственик поседа под јурисдикцијом загребачког бискупа, као православац није желео да плаћа десетину Римокатоличкој цркви.

Наставио је потом и седамдесетих година да активно суделује у краљевим походима. Упад и рушење Сребренице 1470/1471.  године био је поход великих размера. Деспот Вук и краљ Матија су заједно учествовали у опсади Шапца 1476. године. Након 33 дана опсаде, дошао је пад султановог десног ока, где је држао нож под грлом хришћанима, како сведоче турски извори. Тада је настала и прва епска песма на мађарском језику – Szabács viadala. Поход Влада Цепеша (Дракуле) и деспота Вука на Сребрницу, преко Саве уз Дрину један је од најпознатијих похода овог српског великаша. Чувена је прича како се 150 преобучених деспотових војника нашло у подграђу, а главнина освојила град, што је пратио велики покољ и плен на пазарни дан. Освајање Кучлата и избегавање заседе, био је сјајан тактички маневар деспота Вука којим је показао своју снагу као ратник, и умешност као командант. Пад Зворника и рањавање деспота Вука су заправо били прекретница овог похода. Половина августа 1476. године је период када је уследио поход Али-бега на Темишвар и снажан контранапад ка Смедереву, а тада је уз деспота Вука био и Дмитар Јакшић, али и угарски феудалци. Три утврђења на Годоминском пољу су саградили, а затим је почела и неуспела опсада Смедерева.

Српска војска деспота Вука Гргуревића у тим годинама улива велики страх што илуструје и поход од 1477. године на доњоаустријске покрајине. Већ 1479. године деспот Вук је у Бачу и ту се посветио феудалним обавезама, као што је било тада регулисање неког спора. Али убрзо је поново у војном походу. Јануар 1480. године, и деспот Вук у Врхбосни (Сарајево) је у походу, тада је спаљен град и однето пашино благо. Пашина победа након противнапада и потом тешка Пирова победа хришћанске војске у босанским кланцима код Травника, били су последица овог похода, а заробљеним Турцима посечене главе. Већ 1481. године деспот води велики поход на Србију, 32 000 војника, рат вођен са Турцима и на Дунаву и копну. Победа над Турцима из Голупца, Дмитар Јакшић пред капијама града заповеднику одсекао главу. Деспот Вук, Павле Кињижи и Никола Розгоњи су продрли до Крушевца и пратило је 12 дана похаре овај велики поход, а као резултат 50 000 Срба насељено око Темишвара.

На два фронта су тада Срби водили ратове, учествовавши у трупама краља Матије као свакако један од најелитнијих војних одреда. Зна се да се 4000 Срба против Хабзбурга борило, док је сам деспот Вук против Турака наставио ратовање. Битка код Бечеја 9. септембра 1482. године била је тежак и доиста крвави пораз Османлија. Упркос свему томе, деспот Вук Гргуревић Бранковић имао је велики ауторитет и даље и код Османлија. Деспот Вук је чак био медијатор између Матије Корвина и Бајазита II, а преговори о миру 1482 – 1483. године су се отегли. Октобар 1483. године донео је, пак, поход Турака на Хрватску, Крањску и Корушку. Последња велика битка деспота Вука је била управо у овим конфликтима, јер је почетком 1484. године коначно потписан и мир са Турцима, а 16. априла 1485. године се десила и смрт деспота Вука.

Без наследника је умро, иза њега је остала удовица из хрватске великашке породице по имену Барбара Франкопан. Двор му није много познат, али имао је Србина задуженог за комуникацију и вођење администрације, то је био Стефан Литерат. Код деспота је био и поп Јован који пише једну књигу и посредник је код Турака. Предијалистима (бандеријалцима) делио је имовину, сходно феудалном праву, а његови  оfficiales/службеници се старају о прикупљању пореза и дажбина. Сачувани угарски документи илуструју феудални живот деспота Вука у Угарској, који се и понашао као великаш и барон угарског краљевства. Без контаката са Дубровником и без икаквих помена деспотових је дубровачка грађа, и он је једини Бранковић којег грађа Републике не спомиње.

Ратник, а не ктитор, као његови наследници. Првенствено феудални господар и војник, нема веза са црквом и културом у мери у којој су то имали други Бранковићи, иако није сасвим без њих. Жена Барбара Франкопан римокатолкиња, на поседима доста римокатоличког становништва, али се не зна за неке ближе контакте са Римокатоличком црквом.

Но, традиција му је дала надимак Змај Огњени Вук. Око тога се развило мноштво легенди који немају упориште у историји. Змајолики јунак је фолклорни елемент, традиција га је била тако прозвала, он није био члан Реда Змаја, епитет Змај треба посматрати искључиво као књижевни топос. Помен му је чак и у косовском циклусу, у једној песми пораз јер није добро поставио војнике за борбу. Фолклор га разнолико описује, он је ту и потомак деспота Ђурђа, син његов са Јерином, био је и син Гргуров, али и отац Лазарев, итд. У изворима се искључиво наводи као деспот Вук (у облицима Lupus или словенским Wok, Wk, Влк), а нема никаквог Змаја Огњеног Вука у историји, само у епици и традицији, већ је у питању већ речени литерарни топос змаја у историји. Змајолики јунаци се у српској епици могу пратити заправо већ од Милоша Обилића. Основа је, као и увек, без сумње потпуно историјска и то су већ напоменуте бројне историјске победе над Турцима о којима сведоче разнородни извори. У епици, пак, постоје разнородне теме: Змај обљубио Вукову мајку, Змај Огњени Вук и Вук Јајчанин. Помиње се и у облику похотног змаја који женама ноћу долази кроз камин. Његове ратничке заслуге су такође нашле одблеска у епици, описан је јуначки мегдан са Ђерзелез Алијом у Женидби Змај-Деспота Вука. Порча од Авале и Ђерзелез Алија били су заправо својеврсни епски антиподи Змај Огњеног Вука. Појављује се у свим значајнијим збиркама: Вуковој, Богишићевој, а бугарштице су и иначе пуне натприродних бића и појава. Што је ближе модерном периоду све више митологије у песмама, а све мање заправо деспота Вука. Њега наслеђује Змај Огњени Вук митски и епски јунак. Дубинска трансформација лика са основама у историји је можда и најбоља дефиниција Змаја Огњеног Вука, метаморфозираног деспота Вука Гргуревића Бранковића.

Напред је речено да није имао много контаката са црквом. За разлику од других Бранковића, није ни канонизован, иако му традиција даје неке ктиторске заслуге. Сланкамен и Гргетег му се додуше приписују такође у традицији, и то су две наводне, али недоказане задужбине. Црква у Сланкамену потиче из 1501. године, али Душанка Динић-Кнежевић опрезно прихвата могућност да је био ктитор неке старије цркве у овом иначе значајном граду за српску културу у Угарској на зениту средњег века. Манастир Гргетег, пак, први се пут јавља у османским дефтерима 1568 – 1570. године. Упркос свему томе, његов значај за српски народ са ове стране Саве и Дунава до данас је изузетан.